0
Mijo Raičević u delu "O stvarima koje je Homer propustio" sve ono što voli i živi pušta da plovi rekom reči, kroz korito lakoće i samoće, dok Marija Krtinić Veckov u knjizi "Materice" čitateljku navodi da oslušne i podrži glasove onih koje dugo ćute i pate.
Mijo Raičević, „O stvarima koje je Homer propustio”, Gramatik, 2022.
Da rezimiramo: umesto da nas britkim poređenjima i izmaštanim saglasjima ubeđuje u psihološku važnost emocije sećanja i sećanja na emocije, Mijo Raičević sve ono što voli i živi pušta da plovi rekom reči, kroz korito lakoće i samoće. Pod okom Stanislava Vinavera, nehajno zavaljenog u sedištu auta na zadnjoj korici, pesme se nižu kao rasprave o (svom) Tvorcu i svemu ostalom: o umetnicima i junacima, o Grčkoj, detinjstvu, majci koja peva „pesmu noža u šargarepi, pileta u šlafroku”. Pesme u ruhu mini-eseja kriju slojeve digresija i verifikuju nadahnuće kao jedini metod.
Knjiga objavljena u 111 primeraka već naslovom ljupko upozorava koliko je jalovo i besciljno smišljati koncepte, zacrtavati teme i tehnike: koristeći Homera kao vedri parametar beskraja, pesnik se nestašno šali na račun želje našeg doba da gomila i zgrće, da polaže pravo na sinteze i simbioze. U pesmi „O nebu” Raičević se pita zašto bi pravo na večnost polagao baš čovek, a ne „zec, gavran, poskok ubojiti”: „A u raju, u tom božjem supermarketu, / bilo bi najviše ptica, odabranih konsenzusom”.
Refrenska fraza „da rezimiramo” nežno ruši svaki koncept i recept. Jedino što samoća „uvek donosi tugu, / kao poštar” – „a kad si sam, nema ko da je odnese”.
Marija Krtinić Veckov, „Materice”, Treći trg / Srebrno drvo / SKC Kragujevac, 2022.
Verujemo li ženi izmučenoj teškim radom, razrovanoj bolestima, sapetoj sumnjama, ženi koja je ushićena majčinstvom ali i prestrašena pred tom ulogom? U petnaest priča iz prvenca Marije Krtinić Veckov jasno se čuje protest majki i supruga protiv podređenosti i podozrivosti, protiv sumnji i prezira sa kojima se žena suočava svaki dan na svakom polju.
Autorka čitateljku navodi da oslušne i podrži glasove onih koje dugo ćute i pate, ali na kritičnoj tački opasnog samosažaljenja smognu snage da progovore, da pokrenu pobunu. Ruta patnje i bola, zlostavljanja i straha ponekad vodi i na sunčanu stranu: u tekstu osvanu solidarnost, empatija i uzajamno razumevanje majki i kćeri, makar ih bilo premalo i stigli prekasno. Kao duhovi koji nude podršku i pouku, u Marijinu prozu stupaju Selindžer (iako kaže da „sve su majke pomalo neuračunljive”), Margaret Atvud i Almodovar.
Bonus video: Promocija knjige „Bez reči“