0
Film "Mešanac" nije moja intimna priča, iako je blisko inspirisana mojim životom. Mislim da je stvar, koja je najdirektnije proizašla iz mog života bila pokušaj razumevanja straha koji su ljudi oko mene osećali zbog toga što sam se deklarisao kao trans osoba, kaže reditelj i scenarista Vuk Lungulov-Kloc pred premijeru svog ostvarenja na 29. Festivalu autorskog filma.
Fenja, mladi trans muškarac iz Njujorka, suočava se za izazovnim danom. Tokom svega 24 sata u život mu se vraćaju otac iz Čilea, strejt bivši dečko i trinaestogodišnja polusestra, koja više ne može da živi s majkom od koje je i Fenja pobegao. A odnos sa svima njima Fenja, nekada Fernanda, prekinuo je nakon svoje polne tranzicije. I kao da nepredvidiva svakodnevica jednog mladog bića u Njujorku nije dovoljna, glavni junak, ophrvan emocijama, sad mora da „izmisli“ novu dinamiku u tim starim odnosima. Ovo bi bio siže filma „Mešanac“ (Mutt) Vuka Lungulova-Kloca, srpsko-čileanskog scenariste i reditelja, rođenog u Njujorku, gde živi i stvara, koji će nakon Sandensa i Berlinala, konačno videti i beogradska publika. I to u okviru Takmičarskog programa 29. Festivala autorskog filma u subotu, 26. novembra u 21 sat u Mts dvorani i dan kasnije u Domu omladine.
Film „Mutt/Mešanac“ premijerno je prikazan na Festivalu Sandens, gde je ovenčan nagradom, a usledila je i evropska premijera na Berlinalu, gde je takođe dobio specijalno priznanje. Kao nekom ko je s ovim ostvarenjem debitovao u dugometražnom igranom filmu, Vuku Lungulovu-Klocu, danas ponosnom transrodnom filmskom stvaraocu, koji je poput svog glavnog junaka i sam prošao proces tranzicije, uspesi na velikim festivalima, kako priznaje u razovoru za Nova.rs, mnogo su značili:
– Bio sam presrećan, najpre što smo ušli u takmičarski program, a tek kad smo osvojili nagradu na Sandensu… San mi je bio da se premijera mog filma održi baš na tom festivalu. S obzirom da sam pre mnogo godina bio polaznik Sandensovog instituta za scenariste, uvek sam se divio načinu na koji tretiraju umetnike. A osvajanje nagrade i dobijanje specijalnog priznanja na Berlinalu bili su neverovatni trenuci za ponos. Mislim da su bili i veliko „hvala“ celoj autorskoj i glumačkoj ekipi. Kao kad bismo rekli: „Pogledajte šta smo uradili zajedno. Hvala što ste verovali u ovaj mali film i što ste bili deo porodice“.
Vaše ostvarenje je u Takmičarskom programu Festivala autorskog filma. Kakav je osećaj „vratiti se kući“?
– Pomalo je nadrealno vratiti se u Srbiju. Odrastao sam gledajući oca Darka Lungulova kako tokom čitavog mog detinjstva snima filmove. Jednom mi je rekao kako je pomislio da je otkrio filmsko stvaralaštvo da bih ga i ja otkrio. I veoma sam srećan što ću biti u Srbiji da slavim među njegovim saborcima. Srbija ima drago mesto u mom srcu. I neke od svojih omiljenih filmskih stvaralaca pronašao sam na LGBTQ festivalu u Beogradu kad sam imao 17 godina i spremao se za koledž.
S obzirom na pipavu temu filma, strahujete li od reakcije srpske, beogradske publike?
– Naravno da strahujem od reakcije srpske publike jer je ovo transrodni film. Ali, trudim se da svemu priđem s empatijom i nadam se da će me dočekati s istim osećanjem. Mislim da je važno razgovarati u Srbiji o tim stvarima, a moj film svima želi dobrodošlicu.
Ako ste dosadašnji život podelili između Srbije, Čilea i Njujorka koje mesto onda zovete domom?
– Pitanje doma je teško za mene. S obzirom da sam odrastao na toliko različitih mesta uvek se osećam kao stranac u nekom stranom mi gradu. Ali, rekao bih da je Čile možda mesto gde se ponajviše osećam kao kod kuće. Tamo sam proveo ključne godine, od druge do 17, i neka od najlepših sećanja vezuju me za Čile, a najbolje i najsrećnije se osećam kad pričam španski. Ali, Njujork je postao moj drugi dom. Odrasle godine proveo sam ovde, i stekao ogroman broj prijatelja.
Da li je vaš otac Darko Lungulov, jedan od naših cenjenijih reditelja, „krivac“ koji vas je zarazio filmom i na neki način vam odredio put?
– Volim da mislim kako niko osim mene nema kapacitet da mi odredi put. Ali, moj otac je odigrao značajnu ulogu u tome što sam se vrlo rano zaljubio u filmsko stvaralaštvo. Pomogao mi je da osetim kako želja za filmskim stvaralaštvom nije san i da sam kadar da krenem tim putem. Sećam se kako je meni i mojoj sestri bliznakinji otkrivao mnoge čudne filmove, i kako smo svi pravili neke kratke filmove. Imali smo jedan mali šou, koji smo snimali, „Divno đubre“. Bilo je to baš zabavno, a moj otac tako duhovit.
Koliko vam je iskustvo filmskog tehničara na njujorškoj indi sceni pomoglo u karijeri?
– Mislim da mi je tih osam godina mnogo pomoglo da budem bolji reditelj. Osećam se dobro na setu, i dobro razumem šta je čiji zadatak. Znam šta mi je potrebno i ne strahujem od bilo kog tehničkog aspekta. Učinilo me je i zahvalnim. S obzirom da sam i sam radio taj posao, znam koliko je svaka osoba na filmskom setu značajna kako bi se sve uklopilo u celinu.
Posle dva kratka filma „Welcome back, Lenny“ i „River Fork“ koliko je intimno ali i finansijski bilo teško izgurati prvo dugometražno ostvarenje „Mešanac“? I da li je takav film mogao da se realizuje samo u Njujorku?
– U Americi se filmovi finansiraju privatno. Trebalo mi je šest godina da izguram film od ideje do kraja. Bilo je teško ubediti ljude da mi veruju, ali i da shvate da je jedan transrodni film namenjen svima, ne samo trans osobama. Ali, mislim da su godine mog iskustva na snimanjima filmova i jasna, britka vizija na kraju osvojili sve. A film je zaista mogao da se dogodi samo u Njujorku, jer je to mesto gde se ljudi, koji se nigde drugde ne uklapaju, osećaju kao kod kuće. Mislim da ovde možeš da budeš ono što želiš ili što jesi. I s praktične strane, ovde postoje zakoni koji štite trans osobe i pomažu im zdravstveno. Ovaj film je mogao da se dogodi samo u Njujorku, jer nije više bezbedno biti trans osoba nigde drugde, a pogotovo nije bilo pre šest godina kada sam počeo da pišem scenario. Ali, mislim da se svet menja, napreduje, i nadam se da će ovakva priča moći da se dogodi i na mnogim drugim mestima.
Koliko je priča filma „Mešanac“ i glavnog junaka Fenje, koji završava proces tranzicije od Fernande u muškarca, vaša lična, intimna priča? Da li ste želeli da „uđete u glave“ osoba koje su strahovale i zbog vaše tranzicije, poput oca, porodice…
– Ne, „Mešanac“ nije moja intimna priča, iako je blisko inspirisana mojim životom. Nekim aspektima više nego drugim. Mislim da je stvar, koja je najdirektnije proizašla iz mog života, kao što kažete, bila pokušaj razumevanja straha koji su ljudi oko mene osećali zbog toga što sam se deklarisao kao trans osoba. Bio sam isuviše uplašen. Osećao sam se usamljeno. Pomislio sam da ako uspem da razumem i celu situaciju i sve oko mene, možda bih onda mogao da osvetlim svu složenost i lepotu rodne tranzicije i usput pomognem ljudima.
Koliko sam naziv filma „Mešanac“ sumira svet jedne trans osobe?
– Za mene svet mešanca prevazilazi svet trans osobe. Suština je u tome da si neko ko je između svetova. Neko ko ne pripada jednom ili drugom mestu. Isto je kad si trans osoba ili neko ko dolazi iz internacionalne porodice. Iako je ponekad teško živeti „negde između“, opet u nekim trenucima osećaš kao da imaš neku super moć da razumeš raznolike svetove u isto vreme.
„Umoran sam od objašnjavanja“, kaže u jednoj sceni Fenja… Da li ste i sami izgovarali ove reči dok ste prolazili proces tranzicije?
– Da, jesam. Zaista je iscrpljujuće kada si sveden samo na jedan aspekt svog života. Umorim se samo od priče o problemima i pitanjima transrodne zajednice i stalnog objašnjavanja ljudima, kada sami mogu da odu na internet i informišu se. Deluje nefer ako si ti taj koji treba sve da radi. Naročito je tako bilo u početku procesa tranzicije. Dok samo pokušavaš da preživiš svaki dan, na sve to moraš da odgovaraš i na bezbrojna pitanja. Previše je zaista da budeš odgovoran za osećanja svih oko toga ko si.
Autovanje, kako ste jednom priznali, bio je najveći čin ljubavi spram samoga sebe. Šta se, od tad, u poslednjih desetak godina promenilo u vašem životu?
– Kad dopustiš sebi da budeš ono što jesi, onda je to čin velike ljubavi prema sebi samom. Teško je zauzeti svoje mesto na svetu i shvatiti da zaslužuješ da se osećaš udobno u istom tom svetu kada ti većina društva govori suprotno. Sve se u mom životu promenilo poslednjih deset godina. Mnogo sam srećniji, opušteniji, mogu da se fokusiram na ljude oko sebe. Kad se osećaš nevidljivim i niko te ne razume, nemoguće je da vidiš svet oko sebe. Autovanje je učinilo da se osetim stvarnim.
Priznali ste kako su vam neki ljudi, nakon što su pročitali scenario za „Mešanca“ ili pogledali film, prišli i autovali se kao trans osobe. Da li je i to bio jedan od motiva za ovaj film?
– Cilj mi je bio da učinim da trans osobe budu vidljivije, da se ne osećaju tako usamljeno, a isto tako i svi oni ljudi koji su u njihovom okruženju. Ako na velikom platnu ne možeš da vidiš trans osobu kako se zaljubljuje, ili kako je zla, ili u lošem stanju, pomisliš onda da takva osoba nema pravo na sva ta osećanja. A ako u nekom filmu vidiš svoju refleksiju, onda ti to daje nadu i osećaj da zaslužuješ da budeš heroj filma. Svi mi zaslužujemo da budemo heroji filmova!
Kraj filma, nakon haotičnih 24 sata u životu glavnog junaka, veoma je simboličan. Neophodno je dati nekom nadu i utehu?
– Da, želeo sam da sve bude što je moguće realnije. Život je težak i ta težina nikad ne prestaje. Ali, na kraju dana svima nam je potreban zagrljaj i neko ko će nam reći da smo dobro.
Iako niste vernik, verujete u neku vrstu magije na ovoj planeti… U koja to čuda verujete ovih dana?
– Da, mislim da je magija ta koja spaja ovu našu realnost. Ovih dana ponajviše verujem u magiju među ljudima. Mislim da je tako dragoceno povezati se s nekim, bilo na emotivnom, kreativnom ili bilo kom drugom planu. U kapitalističkom svetu, gde život prolazi tako brzo, pronaći nekog ko je spreman da se igra i sanjari s tobom je pravi dar.
Trenutno radite na drugom igranom filmu. Šta nas čeka?
– Ne mogu da otkrijem mnogo, jer sam još uvek u procesu rada. Ali, moj sledeći film će biti nešto potpuno drugačije. Jedan čudan triler, koji istražuje požudu, strast i dinamiku moći.
Bonus video: Laušević
