0
Igramo "Jadnike" već 15 godina i svaki put kada izađem na scenu pronađem nešto što me najviše dira, kako u privatnom životu, tako i u aktuelnom društvenom trenutku u kojem živimo. Taj tekst i muzika diraju u svaku poru društva i pojedinca kao antička tragedija, pogađaju u metu. Prepoznaće se svaki roditelj, buntovnik spreman na revoluciju, svako ko se bori za svoju slobodu ili ljubav, kaže za Nova.rs Srđan Timarov govoreći o komadu "Jadnici" koji se večeras izvodi 100. put.
Kada je u oktobru 2007. godine na sceni Madlenianuma odigrana premijera „Jadnika“ u režiji Nebojše Bradića, na čelu sa doajenom Zafirom Hadžimanovim u naslovnoj ulozi, sve se promenilo u životu glumca Srđana Timarova, a ništa više nije bilo isto ni kada su mjuzikli u ovoj zemlji u pitanju.
I večeras, 15 godina kasnije, igra se 100. izvođenje ovog pozorišnog spektakla. U međuvremenu menjale su se podele, u ulozi Žan Valžana našao se Nebojša Dugalić, a glumac Srđan Timarov zamenio je rolu sa Dejan Lutkićem i umesto inspektora Žavera sada igra Tenardijea. Timarov u razgovoru za Nova.rs pred večerašnje, stoto izvođenje (19.30 časova) evocira uspomene na stvaranje „Jadnika“ i podseća na njegove poruke koje su aktuelne u svakom trenutku, poput one kojom se komad i završava: „To love another person is to see a face of God“.
– Ta 2007. godina, i uopšte taj period, bio je neverovatan. Dogodio se nestvaran zamajac, zalet neke dobre energije, entuzijazma, vere u dobru budućnost, jedan čarobni ćilim na kojem smo se vozili u celom društvu, a onda naravno i u pozorištu. To je bio dobar period i u mom privatnom životu jer sam se sreo sa svojom ženom, snimao sam veliki film… – seća se Timarov.
Onda je usledio poziv za kasting za „Jadnike“, koji ga je, kako priznaje, iznenadio jer je do tada, pre svega, bio glumac dramskog repertoara.
– Nisam smatrao da „bog zna kako“ pevam, a onda kada su me pozvali na audiciju i kada smo probali uz klavir, ispalo je da mogu da otpevam skoro svaku mušku ulogu, sem, naravno, Žan Valžana. Bio sam u čudu i to što sam kasnije odabran je za mene bila ogromna stvar. Prvi put sam bio u mjuziklu i to kakvom! Za mene je to bio „Diznilend“, jedna igraonica i poligon emocija, pevanja, glume na način na koji nikada nisam radio. Uslovi su bili neverovatni. Stvaranje predstave je bilo sočno, uzbudljivo, osećalo se ushićenje koje traje i dan-danas. Bio sam svestan da sam u zagrljaju remek-dela!
Trenutak kada je Zafir Hadžimanov kročio na scenu, veli, pamtiće zauvek.
– Bio je poseban u svakom pogledu, jedan vrsni intelektualac, neverovatno retoričan i vispren, misleći čovek. Ta boja glasa i prodornost u pogledu i stasu, prosto je obuzimao celu scenu. Njegova harizma je bila magična. Bio je svetski lider koji je mogao da bude Žan Valžan bilo gde na planeti. Kasnije ga je nasledio Nebojša Dugalić koji je takođe vrstan na svoj način. Uneo je novu energiju u naš ansambl – seća se Timarov.
Publika se već 15 godina vraća veličanstvenim „Jadnicima“ jesu, kako smatra glumac, poruke koje nosi remek-delo Viktora Igoa.
– U bilo kojem vremenu mogu da budu aktuelne. Igramo „Jadnike“ već 15 godina i svaki put kada izađem na scenu pronađem nešto što me najviše dira kako u privatnom životu, tako i u aktuelnom društvenom trenutku u kojem živimo. Taj tekst i muzika diraju u svaku poru društva i pojedinca kao antička tragedija, pogađa u metu. Prepoznaće se svaki roditelj, buntovnik spreman na revoluciju, svako ko se bori za svoju slobodu ili ljubav…
Govoreći o svoj ulozi Tenardijea, otpadnika iz podzemlja koji se na sve načine snalazi da preživi, ističe da takvih kao što je on i danas ima svuda.
– Nataša Marković i ja igramo demone podzemlja. Tih demona imate i danas i vrlo su zastupljeni u ovom društvu. Oni ne razmišljaju o posledicima. Kako Tenardije i kaže: „Dok smo na zemlji, uzmi, otmi, snađi se, ukradi, pokupi sa mrtvog njemu više ne treba.“ Oni ne prezaju ni od čega. I oni se uvek izvuku i prežive. Demoni opstaju. Mi smo negativci u ovom komadu, a uvek dobijemo gromoglasni aplauz jer smo simpatični i odvratni. Ali, pogledajte, neshvatljivo je da takvi i u životu dobijaju najveći aplauz – ocenjuje Timarov i na kraju dodaje:
– Kad smo kod aktuelnih poruka, evo sada je rat u Ukrajini. Igo prikazuje svu strahotu i žrtve bilo kakvog sukoba. Mali čovek najviše ispašta. Uvek postoji linija po kojoj ćete hodati sa ovim „Jadnicima“. Za mene je možda najlepša poruka ona koja stoji u poslednjem stihu pred spuštanje zavese: „To love another person is to see a face of God“. Ljubav je jedina svetlost u našim životma sve ostalo je mrak! Ljudi su takvi kakvi su. Zato su „Jadnici“ evergrin, možemo da napredujemo tehnološki, ekonomski, kako god, ali postoji nešto u ljudskoj strukturi što je večno i ono što se ponavlja uvek – siromaštvo, rat, borba, bunt, ljubav i zajedništvo. Ono što Igo postavlja pred nas je to da je neophodno menjati se, ono što kažu „Ostati svoj, znači neprekidno se menjati“ i na kraju uvek dođe novi dan: „One more dawn, one more day, one day more!“
Bonus video: Tihomir Stanić