Jelena Bogavac: Mafijice iz prestonice drže šapice na svojim rodnim krajevima

Kultura 19. jun. 202217:33 > 19:19
Podeli:
Jelena Bogavac
Jelena Bogavac Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Male, dobro organizovane mafijice iz prestonice drže šapice na svojim rodnim krajevima, brane ulaze u njihove stalne tezge. “Repertoari” se prave pozivom iz “kabineta”. “Naš je” ili “nije naš”, kaže u intervjuu za Nova.rs pozorišna rediteljka Jelena Bogavac.

Jelena Bogavac je već godinama važna činjenica beogradske i srpske kulturne scene i pozorišta. Neko ko uvek intrigira javnost svojim predstavama, ali i svojim stavovima. “Žena, majka, kraljica”, ali i dete sa Senjaka, iz novinarske porodice. Starija sestra dramaturškinje Minje sa kojom sestrinski uspešno sarađuje i pokušava da skrene pažnju sa onog što je u prvom planu. Najnovije što su njih dve radile u tandemu je predstava “Ljubav se nosi u tri” u Puls teatru u Lazarevcu. Predstava je nastala dramatizacijom Minjinog istoimenog romana, a Jelena je komad režirala.

Predstava Ljubav se nosi u tri Prvo prigradsko pozorište Puls teatar Lazarevac
Foto: Prvo prigradsko pozorište – Puls teatar Lazarevac/Promo

– Verujem da smo napravili izvanrednu predstavu. Videla sam je svojim očima. Uspeli smo da se odapnemo iz miljea bliske istorije dnevnopolitičkog, do obala melodramskog, opšteg i ljudskog. Na kraju krajeva, mislim da je strela Minjinog romana i bila zapeta u ta neba. Do opšteg čovečanskog pravednog i nepravednog, izneverenog i osvojenog. Ličnog. Uvek političkog, ipak. Izvanredan ansambl Puls teatra sa izvanrednom Ivanom Nedeljković na čelu – saradnici sa kojima se zajednički jezik uspostavlja munjevitom brzinom.

Ovo nije nikakva pobunjenička predstava. Ona je analitična, konstatuje, ne bira strane. Ne režiram političke pamflete, to rade neki drugi genijalci. Bavim se istinitom tragikomedijom ljudskog bitka. Smešna, tužna, plačna, razularena, cinična. Takva je bila ta mladost, takva je svaka mladost, takva je ova predstava. Lazarevac je jako blizu, decentralizacija kulture evergrin, dođite i pogledajte – poručuje Jelena Bogavac na početku intervjua za Nova.rs.

O čemu je konkretno predstava "Ljubav se nosi u tri"?

- Za predstavu nam je bio bitan sloj dokumentarnog. Mladi aktivisti 2012. u Beogradu. Mladi intelektualci - njihovo angažovano, garnirano ličnim melodramatskim. Naročito privlačna za mene i rediteljski potentna okolnost je bila istorijska. Ticala se godine kada Tomislav Nikolić pobeđuje na predsedničkim izborima. Krah mladalačkog aktivizma – velika pobeda politike belih listića. Ali, čija pobeda? Rečeno, ispunjeno – mlad čovek često je alatka u sistemu šire političke igre, baš u trenutku kad veruje da je najslobodniji. Ne gledam na to kao na neki bitan i jedinstven događaj u istoriji aktivizma. Jedan mali brod nasuko se na sprud. Pesmica za sva vremena. Uzimam je kao primer za uzor. Kraj mladosti, razlupavanje idealizma. Jednačina stara kao svet.

Kao druga strana sendviča genijalnih bgd milenijalaca iz gradskih četvrti, ukazao mi se koncert Ejmi Vajnhaus. Njen poslednji. Onaj kad je diva naših mladalaca bauljala po sceni sasvim drogirana, izbezumljena kao devojčica, uplašena kao zverčica. Poslednji koncert u poslednjem Beogradu naše mladosti. Opelo na ruševinama našeg načetog grada. Opelo mladalačkim evropejskim hirovima još jedne urušene urbanosti. Još jedna generacija aktivnih mladih pasivizirana je i poslata u penziju. Zli jezici tih danas sredovečnih tada mladih, sa žarom onog koji gubi pa ima pravo da se ljuti, sada gunđa „jer došli su varvari“, a sam pesnik odgovara „oni su bar bili neko rešenje“. Platani su posečeni, prohibicija pobeđena, prajd krunisan ko nacionalni praznik i idemo dalje. Kruži istorijska preslica, raspredajući iz šupljeg u prazno, taneći konac svakog idealizma. Mladost ah mladost, ipak je večita, ispod Savskog mosta to je opet ona - no je neko drugi ljubi.

Predstava Betmen Robin Beograd
Jelena Bogavac, Premijera predstave „Betmen Robin Beograd“ u Dorćol Platz-u Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

U pitanju je priča o generacijskom eskapizmu i junacima koji postaju antiheroji?

- Baš to kažem. Svaka je Mladost mlada, dok je ne prošara bora razočarenja u sopstvenu snagu. U domet sopstvene slobode. Dok se ne poljulja vera u to da si supermen. Da možeš da lako i jako promeniš sve. Da držiš uzde, volan, menjač društvenih kočija. Da su samo tebe čekali da ih naučiš pameti, pa da budu dobri i dragi. Ti društveni nepravednici i zabludeli politikanti. Svaka je Mladost Vudstok. Svaki hipi je na kraju sekta. Svaka sloboda nesloboda, u smislu zarobljenosti u sebe samu. Društvo ovo naše čaršijsko, ima tu jezivu tendenciju da uprlja svakog, sruši svakog sneška, razori svaku idealnost. Svakog iza koga si stao puna srca i pustio da te povede.

Sa društvom se ne raspravlja. Inače ispadate luda Nasta, bauljate po medijima i branite neke izvanredne ili manje nakazne ljude, od ludačke il monstrumske košulje koju im navlače. Rizikujete da je i vas navuku. Ja sam fina dama. Ne rizikujem i ne dozvoljavam bagri tu vrstu prednosti. Ne dozvoljavam da me uvuku u piljarske dijaloge. Možda sam uobražena, možda uplašena, možda pomalo mudra. Al ne bih da me svinja pomeša sa pomijom, pa zaobilazim tu kašicu. E zato: Betmen je moj super heroj, vanzemaljci brljajte ga majci. Il se kaže majki? Nemam pojma, uvek pobrkam.

Radiš često po Srbiji, šta je ono sto vidiš kada posmatraš ljude, gradove, domove kulture...?

- Srbija je velika tajna. Dobri su ljudi. Vrlo daleko od prestonice najčešće. Zarobljeni u mejnstrim informacije koje im plasiraju javni servisi. Al i ta naša prestonica, vrlo je daleko od prestonog, u pozorišnom smislu. Pa nemaju baš mnogo da izgube, ovi što malo dalje žive. Naprotiv. I često se pokaže da je njihova “nevinost” u odnosu na tendencije prestoničkog repertoara, vrlo blizu nekoj avangardi, slučajem izazvanoj. Neobaveštenost je odskočna daska za hrabrost. Znam, to je smešno i čudno, al možda je i sasvim logično. Publika i pozorišni radnici u Srbiji, desilo mi se često, mnogo su skloniji svežem i inovatorskom. Spremniji za rizik u formalnom i sadržajnom. Kako se ono kaže – čista srca. Verujući u smislu ideje da probaju. Nešto novo. Malo drugačije. Kad ih sretnem sva ustreptim. Nekako se oduševim.

Ulazim naravno i u prazne sale, praznih domova kultura, grobove predsocijalističkih pokušaja da se ima “kulturni život”. Male, dobro organizovane mafijice iz prestonice drže šapice na svojim rodnim krajevima, brane ulaze u njihove stalne tezge. “Repertoari” se prave pozivom iz “kabineta”. “Naš je” ili “nije naš”. To je sve otužno, provincijalno i treba ga razbiti. Takav sistem. U slavu slobode umetničkog izraza nestranačkih ličnosti. Ahaha. Umetnost traži žrtve, kapiram, al nije pretnja tolika kolika vam se čini. Neće sine, predsedniče opštine, niko da te smeni, zbog moje predstave. Paranoici na funkcijama ustvari prave veći šum na komunikaciji, nego što je potrebno. Ali uvek ih je održala, njojzi hvala, paranoidna strava.

Foto: Zoran Lončarević

Kakvo je pozorište u Srbiji danas? Pratimo li trendove u svetu?

- Ma kakve trendove. Sve su to kopijine kopije kopije… Dok otisak ne dođe do neprepoznatljivosti. A onda se ta neprepoznatljivost diže na pijedastal jedino mogućeg i nastaje neko “srpsko pozorište” koje je kao “svetsko pozorište”. Ustvari to je jedan lokalizam. I to ne govorim o domovima kultura u provinciji. Govorim o prestoničkom teroru onoga što kao “jeste pozorište”. A ovo drugo kao “nije pozorište” pa ga blago krstimo “druga scena”, a da ne bi rekli “oni ludaci”. Mulj, dosada, ustaljena kolotečina.

Nije istina da nema dobrog pozorišta u Srbiji. Daleko od toga. Ali, ono se zove “druga scena” I ne da mu se da priviri nigde gde vladaju “jeste pozorište” repertoari. Ima malo para u kulturi i stvarno je frka, kapiram, da nas u lift uđe više od četvoro. Ma idem, bre, stepenicama, stanem na svakom odmorištu, zalijem cveće i pravim predstave kakve hoću. Što i vama savetujem. Jer korov smo drugovi, a on i iz asfalta raste. Ima da nas bude. Jer ne mogu tom brzinom da nas opleve. Samu sebe sam nasmejala ovim odgovorom. Hvala mi.

Deluje da si za razliku od sestre malo rezervisanija kada je u pitanju iznošenje političkih stavova. Da li je to stvar životnog iskustva?

- Imam 50 godina. Drala sam se sa mnogih govornica, davajući podršku liderima u koje sam verovala. Promukla sam od svoje naivne, budalaste aktivnosti. Posle čujem, neki su vrlo lepo plaćeni čak i kad govore na književnim večerima. A neki još bolje plaćeni jer se ja derem po trgovima. Pa naravno da mi je dojadilo.

Sestra i ti se u predstavama dosta bavite adolescentima i tinejdžerima... To je retko ovde, malo ko njima posvećuje pažnju.

- Uh. Mislim da sam suviše aktivna u tim krugovima, pa mi se čini da se za mlade adolescente zapravo dosta radi. Verovatno poznajem svih hiljadu ljudi koji se bavi mladima pa mi se čini da nas je mnogo kad se okupimo. Drama mora u obrazovanje. Pozorište mora da postane predmet u školi. Pozorišne alatke su ozbiljne alatke. One oru njive svesti, seju seme mišljenja, oslobađaju strahova, edukuju, pomažu. Pozorište je primenjena psihologija, filosofija, estetika… Pozorište je ozbiljna nauka. Ona nas uči da mislimo. Ne smemo da vaspitavamo pozorišno nepismenu decu. Mislim, smemo naravno, ali odrastaju nedovršeni ljudi. Ljudi koji ne umeju da se potpišu – u metaforičnom i bazičnom smislu. Pozorište postoji oduvek, valjda mu je to dovoljna preporuka a da učestvuje u vaspitanju i obrazovanju mladih. Tako mi starog Grka i onog još starijeg.

Jelena Bogavac
Jelena Bogavac Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Šta je po tebi dobar mamac za mlade da pronađu neke svoje forme u kulturi koji njima odgovaraju?

- Nema mamca. Odgovornost je presudna. Naša odgovornost za njihova interesovanja. Dostupnost sadržaja. Mlad čovek je po prirodi zainteresovan. Samo mu treba pokazati to što ga zanima. Ako mu za 20 godina školovanja pokažemo dva Sumnjiva lica u Nacionalnom teatru, teško da će ga pozorište privući na bilo koji način. Na primer.

Neko kaže da su klinci ovde “nikad gori”, neko da su klinci “super”. Ti pripadaš ovoj drugoj grupi.

- Klinci su super. Uvek su bili. I kad sam sama bila klinka. Kažu da se deca najviše vaspitavaju tako što nas gledaju i kopiraju. Ili gledaju i brišu tragove našeg odraza u ogledalu svoje svesti. A to je baš tužno, a to je baš nemoguće uostalom. Deca gledaju u to u šta vi gledate. Pazite u šta gledate. I zaboga, gledajte u njih, umesto sa njima u rialiti šoue. Prvo mi odustanemo od dece pa tek onda deca od nas. Jel tako? Pa ko je onda prvi počeo? Retoričko pitanje. A bolji su jer su provalili gomilu manipulacijskih tehnika otužne društvene laži. Među njima ima Narodnih heroja mladih. Ne svi, nisu svi, ima i mladih budala, ali ima i pčelica totalnih. Verujete mi, ima nekih koji ne gledaju glupu televiziju. Tehnički i kompjuterski virtuelno su doktori nauka za nas, mogu da nas preveslaju i zaobiđu našu malograđansku dimenzijicu za klik.

E sad, malo je nezgodno, što su to deca “kapitalizma na način naš” a to je onaj najgori, vezarski, nerazvijeni, dzulovski, kumovski, prljavi kapitalizam. I oni razumeju pravila igre jer u njima su rođeni. U burazerskom kapitalizmu. Velika je odgovornost i veliki zahtev neba od njih da promene pravila igrice. Onda se jako obradujem, kad čujem kako ustvari materijalno menjaju za duhovno. Kako rearanžiraju slobodu. Slobodni od sticanja. Znam znam, to je pokušala svaka generacija i završila u kreditima do guše. Ali ipak ima nade, da je ukupna svest čovečanstva stigla do tačke, u kojoj neće da se uguše. Jer možda ovi klinci umeju uzvodno. Da zaplivaju. Domorodci kapitalističkog treša. Znaju od rođenja taj tok, tu baruštinu, te krokodile.

Ti i Minja demistifikujete Beograd o kome se prave legende i mitovi. Volite više “realan” Beograd?

- Rođena sam u Beogradu. Beograd se presvukao sto puta do sada. Sad se obuko ko prava seljanka iz svemira. Nakitio se neonom i staklom, što je doneo sa letovanja u Abudabiju. Na nekim mestima žmurim, na neka ne idem. Imam taj Topčider. Mnogo volim drveće. Volim i vodu, no je retko viđam. Realno, nemam pojma da l’ je lep il ružan, al izgleda ko da je poludeo. Plašim ga se. Grada u kome sam rođena. To jeste tužno, u stvari.

Predstava “Betmen i Robin Beograd” je sjajno prošla, publika se smejala, ima dosta parodije, muškarci glume žene, ali poruka nije baš vedra?

- "Betmen Robin Beograd" pretenduje da pokrije istoriju grada kroz nekoliko generacija bgd antiheroja. Veoma uspešna predstava, po veoma dobrim mojim romanima, u izdaju Portilibrisa. Iskrena, hrabra, zanimljive forme, ona je biser mog pozorišnog rada ove godine. Ona je ono što se kaže “totalno autorstvo”. Igra još par puta do kraja sezone u Dorćol platzu. Dobro došli.

Foto: Promo/Luka Palić

Baviš se i klasičnim a i nekim vrlo modernim-andergraund dramama. Kakva je tu razlika u pristupu?

- Bavim se pozorišnim izrazom. Svojim ličnim rukopisom. Mogu da pišem pesme, bajke, dokumentarce, romane reke, stripove. Mogu šta hoću. Slobodnom rukom, mojom rukom, slobodnom voljom. Nema razlike u volji, sve je u pokretu prstiju, tako nekako.

Pratiš li novi sleng na ulicama, sta ti se "zapatilo"?

- Pratim sleng jer u njemu živim. Moji književni junaci su majstori slenga. Sleng je društvena igra. “Zapatilo” je super reč za sleng, jer često “patim” dok se slengom blatim.

Priča se da se za svako izvođenje predstave “ložiš” kao da je premijera. Otkud taj entuzijazam?

- Pozorište je jedina stvarnost kojom se sudaram sa stvarnošću samom. To nije entuzijazam, to je moranje. Ne mogu a da ne - motiv.

Skoro je javnost bila iznenađena sto je Mirjana Joković izjavila da je posvećena pravoslavlju. Koliko je tebi to važan segment života u ovim vremenima?

- Ja sam pravoslavna. Verujuća. U ovim, onim i svim vremenima.

Jelena Bogavac
Jelena Bogavac Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Šta čitaš trenutno, čemu se uvek vraćaš?

- Čitam stalno. Poslednjih nekoliko knjiga ovih dana behu Sergej Dovlatov “Naši”, Ljudmila Ulicka “Jakovljeve leste” i “Istanbul” Orhana Pamuka. Uvek se vraćam Dostojevskom. Mada vraćam se mnogim autorima u krug… Ja sam jedna nezaustaviva čitačica.

Nedavno je iznenada otišao naš Vesa Simonović, vi ste sarađivali, kako ga se sećaš?

- Kao fenomenalnog čoveka. Dorćol platz je njegovo delo. Mogućnost da slobodno govorimo i stvaramo slobodan repertoar, scenu, prostor. Mogućnost da postojimo u autonomnoj umetničko socijalnoj realnosti. Veoma sam volela i poštovala gospodina Veselina. Ogromno prazno i istovremeno ogromno puno ostalo je u nama kada je otišao.

Bonus video: Luna park - Jelena Bogavac

 

Komentari

Vaš komentar