Srđan Karanović: Bili smo prijatelji, jedan drugom "rame za plakanje" - Odlomak iz knjige o Branku Cvejiću (4)

Knjiga "Sa Cvejom", o našem čuvenom glumcu Branku Cvejiću, u izdanju izdavačke kuće “Clio” i Fondacije “Moj Balkan”, na 410 strana, sačinjena je od čak 70 tekstova i intervjua, 188 fotografija i predstavlja važan dokument o izuzetnom umetniku i njegovim dostignućima u našoj kulturi.Knjigu je priredila Beka Vučo u saradnji sa uređivačkim odborom koji čine Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević i Zoran Hamović.Uz dozvolu priređivača i izdavača, u pet nastavaka objavljujemo delove tekstova koje su pisali prijatelji i saradnici Branka Cvejića. Počeli smo sa glumcem Svetozarom Cvetkovićem, nastavili sa rediteljem Rajkom Grlićem, te novinarom Boškom Jakšićem, a sada je pred vama deo iz sećanja reditelja Srđana Karanovića...

(...) Cveja je od početka znao da seriju pišemo za njega. Uživao je, mazio i pazio Rajka i mene dok smo je, s prekidima, pisali gotovo godinu dana. Nove zamisli delili smo s njim dok smo od njih pravili pojedine scene ili pleli priče i sudbine. Uživao je. Predlagao nove ideje. Na moj predlog listao je stare “Politike” i sakupljao podatke šta se koje godine dogodilo. Kao retko kad u istoriji mog posla, koliko ja znam, glavni glumac spremio je i shvatio ulogu i pre kraja pisanja scenarija. Malo smo radili na ulozi tokom samog snimanja.Pažljivo je slušao moja uputstva, ali ne uvek i objašnjenja. Govorio je: „Pusti me, znam kako ću”. I najčešće je bio u pravu. Koliko god je bio svestan da nije glumac za sve uloge, ne sećam se da je ikad zavideo kolegama ili ih nepotrebno kritikovao. Kad sam pravio ogromnu podelu od 186 uloga za celu seriju “Grlom u jagode”, Cveja mi je velikodušno preporučio da razmislim o glumcima koje nisam dovoljno poznavao. To su bili, između ostalih: Aleksandar Berček, Rahela Ferari, Đurđija Cvetić, Josif Tatić, Cvijeta Mesić, Dragan Zarić, Miodrag Radovanović.

Tada su probna snimanja još bila retka i skupa. Sretao sam se s tim glumcima, razgovarao, gledao ih u predstavama i na kraju sam prihvatio sve Cvejine „kandidate”. Bez njihovog doprinosa serija bi sigurno drugačije izgledala. Pripreme za seriju bile su duge i komplikovane. Na Cveju nisam obraćao dovoljno pažnje. Pred sam početak snimanja primetio sam da je u međuvremenu drastično oslabio. Šta da radim? Bane Bumbar je trebalo da bude pomalo „trapavi buca”. On se pravdao da je ipak glavni lik i da mora da se dopadne raznim devojkama s kojima se zabavlja u raznim epizodama.Bio sam ljut. Morao sam da se snalazim s tesnim kostimima i da se pouzdam u njegove postojeće obraščiće. Nikad ni pre ni posle rada na ovoj seriji nije bio mršaviji i tada je, daleko od snimanja, bio pravi Bane Bumbar. Dok mu je zdravlje to dozvoljavalo.

U to vreme je, koliko se sećam, ostvario značajne uloge u predstavama “Dundo Maroje” (Petrunjela!), “Vasa Železnova”, u filmu “Slučaj Harms”. Kasnije u predstavama “Pučina”, “Golubnjača” i “Mrešćenje šarana”. I dalje je čitao moja scenarija za filmove o kojima sam maštao, i dalje sam ja odlazio na probe predstava u kojima je igrao. Bili smo, kao prijatelji, jedan drugom „rame za plakanje” i te kako razmenjivali ideje i predloge.Bio sam pomalo ljubomoran što ga je pozorište sve više interesovalo i što je sve ređe odlazio u bioskop. Pomalo uvređen, prebacio sam mu da su za njega i njegove kolege uloge na filmu i televiziji samo prilika za bolju zaradu i sticanje popularnosti. Pogledao me je, osmehnuo se i samo slegnuo ramenima. Možda je dodao: „Jebiga”.Kasnije se, kao zamenik Jovana Ćirilova, i još kasnije, kada je postao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, još više posvetio svojoj matičnoj kući, ali se privremeno odrekao glume u njoj. Pošteno i velikodušno.Igrom sudbine preko 40 godina stanovali smo u istom soliteru. Često bih ga ujutro sretao u liftu. Bio je gotovo uvek u odelu, bez kravate, s tankim šalom, sveže obrijan i s blagim mirisom „after šejva”. Ličio je na pravog, ozbiljnog upravnika.

Za film “Jagode u grlu” nije držao dijetu. Dozvolio sam mu jedino da ležerno oko vrata nosi šal koji mu je prikrivao trbuh. Poslednjih godina nekad i sam nosim šal iz sličnih razloga. Posle raspada Jugoslavije putovao je po regionu i svetu, uspešno odvodio predstave JDP-a na gostovanja.Dovodio je reditelje iz raznih republičkih centara, danas nezavisnih regionalnih država, da u njegovom matičnom pozorištu i dalje opravdavaju ime pozorišta i osnovni koncept. Obojica smo znali da se Jugoslavija ne može nikad vratiti, ali smo se, svako na svoj način, trudili da sačuvamo bar jugoslovenski kulturni prostor koji smo toliko voleli. Srećom, u tome nismo bili sami.(...)Kada je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta bio prinuđen da se penzioniše, svom strašću posvetio se glumi. Mislim da je s godinama bio sve bolji i studiozniji glumac. Naročito kad mu je bilo stalo do neke uloge. Uživao je u novim predstavama i napornim gostovanjima po zemlji i regionu, u snimanjima raznih televizijskih serija. Pomagao je mnogim prijateljima i poznanicima, i kad je trebalo i kad nije. Možda najviše meni.Sve češće smo se jedino viđali u kafiću pored naše zgrade. On bi poveo u šetnju svoje kučence Kiću i svratio da sa mnom popuši cigaretu, iako zvanično nije pušio već nekoliko godina. Od tada je postao nekako nervozniji, rastrzaniji. U kafiću bi se malo opustio.Pričali smo o predstavama i filmovima koje su već radili drugi. Ukusi su nam se poklapali. Često je stizao i na Kalenićevu pijacu, odakle mi je donosio i somborski sir koji je kupovao i svojoj porodici. Bio je ponosan što ga svi prodavci prepoznaju kao Baneta Bumbara i pitaju šta će se desiti u sledećoj epizodi nove serije u kojoj je tog trenutka igrao.

Često su nam prilazila deca, a često i odrasli, želeći da sa njim naprave selfi. Uvek je pristajao. U jednom trenutku Jugoslovenska kinoteka nameravala je da restaurira i digitalizuje film “Jagode u grlu” i da ga svečano prikaže u svojoj Sali „Makavejev”. Međutim, nikako nisu mogli da pronađu negativ. Ispričao sam to Cveji. On se oduševio idejom: „Pozvaću celu familiju, prijatelje i kolege, sve, sve, sve i reći: “Evo, ovako ja glumim!”Nažalost, Jugoslovenska kinoteka nije uspela da pronađe negativ ili nije uspela da se s novim vlasnikom filma dogovori o restauraciji.Prihvatao je najrazličitije male uloge, činilo mi se, ispod svog renomea. Želeo je valjda da njegova porodica, uvećana s troje divnih unučadi, živi što pristojnije i komotnije. Međutim, još u vremenu socijalizma, vrlo brzo posle prvih emitovanja serije “Grlom u jagode”, razne „organizacije udruženog rada” slavile su svoje jubileje. Tražile su od Cveje da na kraju proslave, kao na krajevima epizoda serije “Grlom u jagode”, za izuzetno dobar honorar nabroji događaje iz te i te godine i da kaže da je ta i ta „organizacija udruženog rada” postigla te i te uspehe.

Za pet minuta čitanja novog teksta na pozornici ponuđeni honorar bi nekad bio veći od mesečne plate! Sve uz postojeću muziku iz serije “Grlom u jagode” Zorana Simjanovića Simketa. Kasnije, u vreme liberalnog kapitalizma u kojem smo se našli, takve ponude su bile sve češće, a ponuđeni honorari sve izdašniji. Koliko znam, Cveja i Simke te „tezge” nikada nisu prihvatali. Postoji nešto što nije na prodaju...„Tog leta 2022. godine, u vreme invazije Rusije na Ukrajinu i tinjajuće korone, Bane Bumbar i moj drug Cveja otišli su poslednji put preko savskog mosta u stvarnu daljinu”. Nema više natpisa „Nastaviće se” koji je postojao na kraju svake epizode. Ostao je samo natpis na završetku serije: „Kraj”. Da li je?Ponekad kada mi zazvoni telefon pomislim: „Cveja”. Kada, sedeći u kafiću, u daljini ugledam nekog sedog, pomalo pogrbljenog gospodina koji šeta belo kučence, opet pomislim: „Cveja”...Knjigu SA CVEJOM po ceni od 3.234 din (30% popusta) možete poručiti na: [email protected] i [email protected] tel. +381 11 3035 696 +381 63 220 870, IP CLIO, Gospodar Jovanova 63, 11 000 Beograd.Bonus video: "Sa Cvejom" - knjiga o Branku Cvejiću, legendarnom Banetu Bumbaru s malih ekrana