0
Odrastanje kroz bend kakav je Električni orgazam, donelo je nova iskustva kakva ranije generacije muzičara i njihove publike još do tada nisu stekle. U ciklusima – jer, bilo je tu i uspona i padova, odlazaka i dolazaka članova, snalaženja sa novcem i dana velikog bogatstva, kao i uvek, ali je karijera ovog benda imala i svoje trenutke neophodnog društvenog aktivizma. Iznad svega, Električni orgazam je, zajedno sa EKV, uspostavio novi model rok grupe kod nas – oni su bili simboli jedne moguće drugačije, dostojanstvene pop kulture za široke mase nekadašnje države, kojoj nažalost nije dopušteno da opstane... Primer kako je krajem 1980-ih naš rokenrol bio veoma popularan, i to bez mnogo kompromisa, govoreći čistim i jasnim gradskim jezikom. A gde smo sad, kao što pesnik reče?
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Koji je bio prvi instrument kog si zasvirao u bendu? Kako je išlo sa tremom pred nastup?
– Prvo su bili bubnjevi, to je bio instrument koji me je najviše privlačio. A prvi band kog sam imao, sa još dva ortaka u gimnaziji, zvao se Pakleni rezanci. Nikad nismo javno nastupili, i svirali smo uglavnom The Beatles. Kad sam upoznao Joveca, odmah smo postali najbolji ortaci i rešili da napravimo bend – tako je nastalo Hipnotisano pile, moj drugi band… u oba slučaja ja sam smislio imena za bendove.
Tu smo već krenuli da pravimo svoju muziku, glavni tekstopisac, ali i autor bio je Bojan Banović (kasnije u grupi Petar i Zli Vuci). Imali smo i Jovec i ja poneku stvar, ali Bojan je najviše pesama donosio.
Tako su već počele prve svirke, uglavnom neke grupne ili gitarijade. Sećam se da sam tad uglavnom imao veliku tremu pre nastupa. Mada, nismo mi puno svirali – možda smo imali pet svirki sve zajedno.
Interesantno je i to da – kako sam se prekomandovao sa bubnjeva na poziciju pevača i gitariste – trema je potpuno nestala. Kao da sam konačno stigao tamo gde i pripadam.
Kada si i pod kojim okolnostima počeo da pišeš tekstove za pesme, tj. otkrio pesnika u sebi? Kako bi opisao svoj metod pisanja stihova?
– Pa, kad smo napravili Električni orgazam, trebale su nam pesme. Tu sam ja nekako počeo da pravim te pesme, koje su na kraju završile na Paket aranžmanu i našem prvom albumu. Psihološki, olakšavajuća okolnost bila je ta što sam mislio da će te pesme biti za jednokratnu upotrebu. Jer, mi smo mislili da ćemo samo jedanput svirati u toj postavi, kao predgrupa Hipnotisanom piletu, ili sam bar ja tako mislio. Znači, potpuno rasterećen od bilo kakvih pretenzija i očekivanja, pravio sam te pesme. Metod je bio da uzmem i sviram gitaru, pa onda mi se dopadne određeni sled akorda koje sviram i onda počnem da ubacujem po neku reč – to me inspiriše za neke druge reči, i tako dok ne zaključim da je pesma gotova. Zapravo, taj metod je i dan-danas gotovo isti. Nisam mislio da sam ja sad neki pesnik ili ne znam kakav umetnik, jednostavno sam sledio tu neku nit, inspiraciju, koja je sama, slobodno izlazila iz mene.
Zanimljivo da Električni orgazam u početku uopšte nije bio bend za devojčice? Kada se to promenilo?
– Verovatno su te prve pesme bile inspirisane nekim frustracijama, strahovima i besom. Nije bilo otvorene ljubavne tematike. Svakako da ja nisam bio seksualno frustriran, jer sam od 17-te godine bio u stalnoj vezi, sa Ducom (Dubravka Marković – prim. aut.), pa sam se bavio nekim drugim temama. Mada, nije baš da se devojčice nisu zanimale za nas. Bilo ih je u okviru tadašnje punk scene. Ne zaboravimo da smo mi 1982. imali besplatan Novogodišnji koncert, samo za devojčice. I da je sala bila dupke puna. Nijedan muškarac nije mogao da uđe na taj koncert, samo devojčice.
Bili ste vunderkindi new wavea – šta se desilo kad je došlo vreme za drugi, treći, četvrti album? Da li su mediji i publika nastavili da budu blagonakloni prema vama, ili se vreme odjednom promenilo, a sa njim i ljudi? Kako ste shvatili da želite da živite od muzike, ali da to nije uopšte lako?
– Po meni, poslednji naš new wave album bio je Lišće prekriva Lisabon iz 1982. I predstavlja krunu te faze. Već od Les Chansones Populaires počeo sam da okrećem kormilo u drugom pravcu – prema onome što sam voleo pre nego što sam otkrio novi talas. To smo i predstavili na ovom albumu. Bili su tu Lou Reed, David Bowie, The Rollingstones, The Beatles, T. Rex, Elvis, The Doors itd.
Sa jedne strane, meni je bilo nezanimljivo da nastavimo u tom new wave pravcu, a i realno cela euforija oko toga završila se do kraja 1982, bar u Jugoslaviji. Što se mene tiče, uvek sam imao nameru da živim od muzike i da mi to bude jedina stvar kojom se profesionalno bavim.
Sad, ta promena bila je po malo traumatična – ne za nas toliko, već više za kritiku i publiku, koji su bili zbunjeni tim zaokretom na trećem albumu, a naročito na ploči Kako bubanj kaže. Posle tog albuma počeli smo da doživljavamo pljuvanje određenog dela kritike, a i publika na koncertima se osula. Postoji ta legendarna priča da smo na promociji ovog albuma u Zagrebu prodali samo 13 karata.
Kako je vaša dotadašnja matična izdavačka kuća Jugoton reagovala na vaše promene stila i muzičke zaokrete, kao i ono što je to donosilo u odnosu na publiku i tiraže? Da li je Distorzija bila vaš konačni trijumf i dokaz da ste bili u pravu, tako što ste ponovo otkrili bazični rokenrol sa glam glazurom?
– Siniša Škarica je čovek prilično širokog pogleda na umetnost i rokenrol, ali Kako bubanj kaže je jedva prodat u oko 5.000 nosača zvuka. Do tad smo prodavali oko 15.000-20.000 primeraka.
Cela stvar je dovela do toga da mi je prvi put, još od vremena debi albuma, on tražio da čuje demo snimke za novi album. Kad je čuo ono što je trebalo da bude Distorzija, odmah nam je odobrio studio u Zagrebu.
Distorzija jeste bila trijumf, naročito zbog toga što ju je izdao bend koga su prethodno skoro svi otpisali. U tom trenutku, kad su došli Švaba i Banana, mi smo postali zaista profi grupa, koja svira odlične koncerte i može da izdrži sve ono što donosi život u rokenrol bendu, i psihički i fizički.
Od doba Distorzije nekako se računa nova era u životu grupe Električni orgazam – postali ste široko poznati i, uslovno rečeno, svima prihvatljivi. Kako ste se osećali kao vrlo popularni muzičari u jugoslovenskim okvirima u to vreme druge polovine 1980-ih?
– Pa, ja sam to zaista doživeo kao nekakvu moralnu satisfakciju, i potvrdu principa da čovek mora da veruje sopstvenom instinktu, čak i kad te skoro svi ostali ubeđuju da je bend gotov i da se maneš svega toga.
Nakon ovog uspeha, Električni orgazam kao da se već upisao u svojevrsne legende YU-rocka, iako i dalje sa alternativnom aurom, ali i sa novom težinom u muzičkoj industriji. Jeste li bili svesni da ste zakoračili stepenicu više u poslu?
– Apsolutno. Posle Letim, Sanjam, Dišem koji se prodao u preko 50.000 kopija, što je bio naš najveći tiraž do tada, bend je počeo da puni hale i sportske stadione – to se nikad pre, a ni posle nije dogodilo. Doduše, taj teret slave i novca koji su tad došli, pokazali su se kao najveća moguća opasnost za opstanak grupe. Svi smo bili na maksimalnom ego-tripu. Harmonija odnosa među nama se pokvarila i ja sam postao svestan da je neophodna neka intervencija. Najbolje što sam mogao da smislim jeste da objavim bendu da nećemo raditi ni koncerte ni albume neko vreme. To se poklopilo sa Čavketovom željom da ode na godinu dana u Australiju. Ja sam onda napravio totalni zaokret u stilskom smislu i snimio solo album Evo sada vidiš da može, koji nije pretendovao da bude mainstream hit album.
Mislim da nas je ta odluka spasila, jer je to možda bila i najveća kriza i iskušenje pred kojim smo se našli. Iako paradoksalno zvuči da se bend posle najvećeg uspeha nađe u takvoj situaciji…
Da li verujete da ste Ekaterina Velika i vi mogli da promenite formulu jugoslovenskog mainstream roka i učinite ga gradskijim? Da li se krajem 1980-ih pojavila dovoljna kritična masa urbane publike koja je mogla to da podrži i odmakne se od večne matrice Bijelog dugmeta, iz koje je na kraju iznikao i turbo-folk?
– Ja mislim da smo EKV i mi to i uradili, u tadašnjem trenutku i okolnostima. Na nesreću, raspadom Jugoslavije sve je potonulo u krv i blato. Sve što se u to doba dešavalo – uz naglo bujanje primitivizma, mržnje i straha – totalno je pogodovalo popularizaciji turbo-folk priče. A mi i naše vrednosti bili smo odbačeni i skrajnuti od strane skoro svih medija. I sve to, nažalost, traje manje-više do dana današnjeg.
Rat, projekat Rimtutituki – jeste li verovali da će vaša poruka angažovati veliki broj ljudi koji bi bili u stanju da nešto promene?
– Mogu samo da govorim u svoje ime. Iskreno, nisam imao takve iluzije, moj motiv bio je da u bujanju sveopšteg ludila postavim sebe na stranu razuma i nekih vrednosti, koje su nama u tom bendu bile bliske i koje smo delili, a koje su bile u očiglednoj manjini. Jednostavno, osetio sam potrebu da u vremenu i prostoru bude zabeleženo na kojim smo mi pozicijama, jer je izgledalo – naročito našoj publici van Srbije – da je došlo do totalnog jednoumlja i da su svi poludeli. A ujedno, da i toj manjini, koja je kao i mi bila protiv glavne struje dešavanja, damo do znanja da nisu sami i da nas ipak ima još, koji ne podržavamo to ludilo, da ih na neki način ohrabrimo.
Od originalne postave Električnog orgazma, u jednom trenutku tokom 1990-ih, ostao si samo ti – da li je to teško breme odgovornosti za sudbinu benda u čudnim vremenima i njegovu budućnost?
– Da, bilo je jako teško, naročito posle Čavketovog napuštanja benda – za mene lično to je bio veliki udarac. Ja sam mislio da ćemo nas dvojica svirati zajedno dok nas smrt ne rastavi.
Ali, gledajući iz današnje perspektive, ja sam zanemario saznanje da je Čavke bio HIV pozitivan i da je sve to iz njegovog ugla drugačije izgledalo. Ja sam se na neki način osećao kao da je on izdao nešto u šta smo obojica uložili toliko ljubavi i truda. A on je, siromah, već gledao smrti u lice i shvatao da nema još puno vremena, pa je poželeo da isproba jos ponešto, što u Orgazmu nije imao.
Verovatno nikog iz benda nikad nisam voleo kao njega, on je zaista bio nešto posebno. Moj najbolji drug, kum i rokenrol brat par excellence.
Sve to je počelo da se popravlja tek Ljubinim povratkom u bend 2004.
Iako sam uvek bio vođa banda, nikad nisam Orgazam doživljavao kao svoj solo projekat u kome svi poslušno rade ono što ja kažem.
Kako si u tom smislu doživeo Ljubin povratak u bend te 2004?
– Pa, Ljuba je zapravo spasio Električni orgazam od raspada. Kad smo počinjali, mi smo pre svega bili grupa ortaka, koja deli neke slične ideje o muzici i životu. A kad su došli Švaba i Banana u bend, ja sam pre svega tražio dobre muzičare, iako je naravno i tu bilo potrebno da u nekom smislu delimo slične afinitete.
Mi smo tek posle postali i super ortaci. Iako sam Švabu znao od 1978, nikad nismo bili – ono – baš najbolji ortaci… dok nije došao u bend. Bananu jedva da sam i poznavao, pre nego što smo počeli da sviramo.
Tako da je meni, pre svega emotivno, trebao neko ko je u bendu od samog početka, da imam vezu sa korenima onog što je i napravilo ovu grupu. I onda se desilo nešto nezamislivo – vratio se Ljuba. Ja sam već ranije u nekim intervjuima govorio da je on verovatno jedini od bivših članova benda kome su vrata za povratak uvek otvorena, ali to se 20 godina nije dogodilo.
U muzičkom smislu, to je bilo izvanredno pojačanje za nas, jer je onda i došlo do nastajanja tog novog autorskog tima u kom smo bili Banana, Ljuba i ja.
Da danas treba da nekome opišeš i objasniš suštinu misije benda Električni orgazam, koje bi ti reči najpre pale na pamet?
– Misija? Pa, nije to baš bila osnovna ideja kad smo počinjali, malo mi to zvuči pretenciozno. Mi smo krenuli da radimo ono što nas je najviše ložilo, kad smo bili klinci, tinejdžeri. A to je bila zamisao da stvaramo muziku koja se nama sviđa i da to sviramo publici kojoj se to takođe sviđa. Nikad nije bila ideja da pravimo nešto što bi se svidelo svima i da zaradimo što više para. To je bio neki naš trip i ubrzo smo shvatili da nema u Jugoslaviji baš puno ljudi koji slično misle. Ali, srećom, uvek ih je bilo dovoljno da bend može da živi od toga i da nastavi sa radom. I danas je tako.
Kako se osećaš sada, nakon 40 godina: kao dinosaurus roka ili neko ko je još uvek izazvan da napiše dobru pesmu?
– Kao velikom fanu benda Tyrannosaurus Rex, uvek mi prija da mi kažu da sam dinosaurus (smeh).
Ja sam pre svega izazvan nekim unutrašnjim porivom da napravim novu pesmu ili album. Čekam da to krene samo od sebe i onda samo pratim svoj instinkt. Naravno, taj poriv nije isti i tako čest, kao kad sam imao 19 godina. Čovek sa 59, koliko sad imam, drugačije funkcioniše. Nekako se ta glad koju sam imao kao mlad čovek zadovoljila. Ne bih želeo da snimam album samo zato da bih ispunio zakone šou-biznisa. I da ne snimimo više ni jedan album, mislim da smo dovoljno uradili i dali. Da li ćemo snimati još, to naravno niko ne zna. Odnosi unutar benda nikad nisu bili bolji, i mislim da nikad nismo tako dobro svirali uživo, kao recimo poslednjih pet godina. Ali, nikad ne možeš biti siguran šta budućnost donosi, ta neizvesnost ima i neku svoju draž.
Da li se promenio način na koji pesme Orgazma nastaju danas?
– Na početku sam uglavnom ja donosio gotove pesme na probu i onda bismo radili aranžmane zajedno – tako je bilo do 1994. i albuma Zašto da ne!. Na tom albumu je Banana prvi put počeo da bude koautor sa mnom u nekim pesmama. Od Ljubinog povratka i albuma To što vidiš to i jeste iz 2010, predložio sam da više ne radimo na taj način. Ljuba, Banana i ja smo postali, da tako kažem, kreativni tim, koji potpisuje muziku i aranžmane.
Jednostavno, želeo sam da dođe do promene u zvuku benda. Ja ne mogu mnogo da pobegnem od samog sebe i načina na koji pravim pesme, jedina mogućnost da to razbijem bila je da uključim Baneta i Ljubu u taj proces. Ja i dalje pišem sve tekstove, pošto Bane i Ljuba nemaju neka interesovanja u vezi s tim, mada bih voleo da imaju. Još uvek sam ja taj motor koji pokrene celu stvar, ali onda ulete Bane i Ljuba sa svojim senzibilitetom i sve to postane nešto potpuno drugačije.Na isti način radili smo i poslednji studijski album Gde smo sad?, 2018.
Osećaš li ipak u ovom periodu koncertnog mirovanja da će se nešto uskoro promeniti, neku novu nadolazeću kreativnu energiju?
– Ovako nešto definitivno nikad nismo doživeli. Ovo je velika promena za ceo svet i sigurno će doći do drastičnih promena u svemu, pa i u ovom našem poslu, kog nam trenutno zabranjuju da obavljamo.
Mi, kao i svi ostali muzičari, bukvalno smo ostavljeni na cedilu, niko ne razmišlja da neki od nas imaju porodice, i da nam je uskraćeno pravo da radimo i zarađujemo za život. Gotovo je sigurno da nećemo svi preživeti i pregurati ovu krizu.
Stav naše države i to kako se ona odnosi prema umetnicima koji zavise od nastupa pred publikom je – katastrofalan. Neko bi mogao da pomisli kako sve izgleda kao da su jedva dočekali da nas sve zajedno satru i da nas se reše. Nema apsolutno nikakve pomoći i razumevanja za situaciju u kojoj su se našli svi oni koji zavise od održavanja koncerata. Kao u onoj jezivoj basni o cvrčku i mravu, koju sam uvek mrzeo. Pusti cvrčka nek crkne, on nista nije “radio“, samo je svirao i pevao, kome to još treba?
I šta bi onda rekao onima koji dolaze… Da li bi ohrabrio nekog mlađeg od sebe da se danas pobuni protiv sistema i prihvati se gitare? Ili je svaka pobuna uzaludna, pošto sistema više nema? Osim onog lopovskog – varanja na izborima širom sveta, otimačine prirodnih resursa takođe, krađe privatnosti?
– Pa, to upravo i jeste sistem, koji je svuda u svetu na vlasti – taj lopovski, bezobzirni, brutalno kapitalistički. Sistem zasnovan na pohlepi, mržnji i iluziji. Nema druge nego suprotstaviti se nečemu takvom, nema izbora. Sve to vuče ceo život na planeti u provaliju.
Što se gitara tiče, nisam siguran da je to baš delotvorna vrsta pobune, danas. To se nekako uvek završi sa “psi laju, a karavani prolaze“.
Ali, bavljenje muzikom je svakako nešto što oplemenjuje duh, i u tom smislu – da, preporučio bih to mladim ljudima.
Kraj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
