Književni program 37. festivala Grad teatar sinoć je nastavljen gostovanjem Snježane Banović, rediteljke, teatrološkinje, spisateljice i redovne profesorke na Odsjeku Produkcije Akademije dramske umjetnosti Sveučilišta u Zagrebu.
Moderator večeri je bio Janko Ljumović, profesor, pisac i producent koji je kazao da je teatrološki pristup i istraživanje istorije nacionalnog pozorišta Hrvatske bitan element koji Snježana Banović povezuje sa savremenošću.
– Tu onda dolazimo i do tog važnog njenog delovanja koje jeste aktivističko i javno jer Snježana i kao publicista i kolumnista vrlo javno deluje u prostoru Hrvatske i regiona. Taj aktivizam i Snježanina veza ne samo unutar akademske zajednice već i u okviru civilnog društva je izuzetno važna. Knjige, studije i tekstovi čiji je autor Snježana Banović sadržajno, inovativno, hrabro i lucidno ulaze u polje pozorišne umetnosti, teatrologije, studija kulture, kulturne politike i kulture sećanja – kazao je Ljumović.
Banović je zahvalila Ljumoviću na komplimentu, publici što je u velikom broju posetila ovo veče, ali i istakla da joj je ovo peti put da boravi u Budvi.
– Naprosto sam presrećna da imam toliku publiku, kolege, upravu Grada teatra kojoj se zahvaljujem na pozivu. Izuzetno cenim ovaj festival i čast mi je biti u žiriju za dodelu nagrade “Grad teatar – kazala je ona nakon čega je govorila o svojoj knjizi „Država i njeno kazalište“:
– Ta knjiga je izašla iz jedne nužnosti i moje frustracije. Kada sam počela da razmišljam o doktoratu to je bila jedna faza u mom životu kad sam odlučila zauvek da prestanem da se bavim režijom, krenula sam na doktorat i bilo je teško naći temu. Bila sam protiv toga da mi mentor odredi temu, smatrala sam da moram u sebi naći strast koja će me vući makar pet godina dok budem pisala svoju prvu knjigu u životu s kojom ću dobiti tu akademsku titulu. Tu je jako važna ta moja frustracija jer hrvatska teatrologija ima jedan veliki problem, voli da prećuti. Tepisi su omiljeni rekvizit, ‘ajmo što više pod tepih staviti kad imamo neki problem. Naročito kada dođe pitanje nekih zajednica i stvari u koje su umešani Srbi, to je omiljena stvar u Hrvatskoj. Onda je za vreme socijalizma koji je bio izuzetno plodan što se tiče teatrologije, istorije pozorišta i uopšte istorije došlo do jednog prećutnog dogovora da se vreme NDH stavi u neke enciklopedije tako da se ono preskoči. Mi smo se nekako razumeli da u tom periodu nije bilo ništa i niko se toga nije dohvatio. Ja sam svom mentoru kazala da hoću da se bavim pozorištem za vreme NDH, jer je ono tada bila centralna ustanova za propagandu. Isti ljudi koji su tu radili 1941. godine nastavili su da rade i 1945. godine i ja samo znam da se tu dogodila neka drama koja nije imala žrtve, nije niko izgubio život, ali neki jesu stradali. Bili su kažnjeni na nekim sudovima časti i mi smo imali tih par rečenica u našim udžbenicima i teatrološkim knjigama, a najbolje su bile od Nikole Batušića, u tom trenutku mog mentora, unuka Branka Gavele, koji je odigrao jednu vrlo važnu ulogu i u tom razdoblju hrvatskog pozorišta – kazala je Banović i dodala da je na početku pisanja imala samo mitove umesto literature, te je morala da poseti arhive.
Istakla je da je „pozorište najviše zavisno od politike u Hrvatskoj, jer su Hrvati jako poslušni i pozorište im je kroz razne periode bilo poslušno.“
– Tražila sam momente pobune i bilo ih je samo nekoliko, a ta važna se dogodila upravo za vreme HNK 1942. godine kada se ta glumačka skupina na čelu sa Vjekom Afrićem pobunila i napustila “Fausta” nakon premijere i rekla “odosmo mi u partizane”. To je meni bilo interesantno, jer sam znala da se tu ipak nešto događalo osim nacističke propagande, odnosno ustaške propagande. Nismo više u socijalizmu kada ja to pišem, već u novoj Hrvatskoj, u kojoj Franjo Tuđman i njegova elita imaju ambivalentni stav. Oni bi hteli nešto, ali ne smeju reći šta. A ne bi, jer ipak jer je tu bio Jasenovac, ako mi nešto kažemo, Srbi će spomenuti Jasenovac, pa nećemo ga njima dati, ‘ajde nećemo ni mi o tome. Pitali su me zašto pišem o pozorištu za vreme Drugog svetskog rata jer je to bila diktatura, a ja mislim da je tu bilo više od diktature. Tako ja kroz razgovore vidim da niko neće čitati tu moju knjigu. Međutim, Batušić je preminuo, ali mi je rekao da ću naići na pismo njegovog dede u kom je on pisao Paveliću i dokazivao mu da je on pravi Hrvat. Ja sam tako došla do arhiva, jer naprosto nije bilo ničega. Ja sam krenula da kopam i provela sam tri godine u arhivima i to je najlepše doba mog života, pored mojih brakova – kazala je Banović.
Za pisanje druge knjige “Kazalište krize” “krivac” je kolega kog Banović nije imenovala, ali je otkrila kako je protekao susret prilikom kog je dobila ideju za pisanje.
– On je bio užasno razočaran kada je saznao da knjiga o ustaškom pozorištu nije apologija. On je desničar i reditelj, on me sreo na ulici i rekao mi da je on to prelistao. Zatim mi je rekao da imam dug i da treba isto tako kritično da napišem i svoje partizane. On je meni ubacio bubicu u glavu. Nisu to bili moji partizani, ali okej, on je to sebi tako posložio u glavi. U Hrvatskoj svi stavljaju ljude u fioke, ja sam u fioci partizana, nisam znala. Hteo je da me isprovocira, ali on je meni dao ideju i ja sam godinu dana u pauzi između dve knjige došla na ideju za novu knjigu. Tako da nije svaka loša namera protiv tebe, nekad loše namere motivišu, kao što je ta njegova provokacija. Pet godina sam živela sa tom knjigom o pozorištu prvog razdoblja 1945-1955. godine u Jugoslaviji – priča Banovićeva i dodaje:
– Đilas je tada bio najodgovornija ličnost za kulturu, a Zogović za književnost i celi taj kompleks oko socrealizma, zašto ga je bilo nemoguće implentirati u pozorištu, zašto je svako tumačio na svoj način kako se glumi i režira na socrealistički način. Moja knjiga je posvećena četvorici mladih glumaca koji su na neki način stradali u tom periodu 1941. godine iz mnogih razloga, a najviše zato što su bili ili Srbi ili Jevreji ili komunisti. Oni su stradali zbog svojih uverenja i života. Shvatila sam tek da ta moja knjiga ima smisla kada sam je predstavila svojim studentima, jer su shvatili da ovaj sistem, ova Tuđmanova demokratija u kojoj su se rodili nikada neće reći ili priznati da se to sve desilo. I to što nisam pisala apologiju ustaša već kritično naučno delo. To mi desničari ne mogu oprostiti, dok mi s druge strane levičari ne mogu oprostiti što nisam bila jako neprijateljski nastrojena. Ja sam s tom knjigom postala naučnik, nisam imala uzore osim Batušića kog tada nije bilo, ovi ostali me nisu ni zanimali jer me nisu ničemu oni naučili!
Banović je kazala da je hrvatsko pozorište izrazito konzervativno.
– Uvek je bilo konzervativno, ono to ima u svojoj kičmi, voli da bude konzervativno. Kada neko iskorači teško mu je izdržati. Branku Brezovcu nije bilo lako, on je odlučio da bude svoj, da izdrži i da se ne menja, imao je podršku ali je potekao iz studentskog pozorišta. Dokaz toj mojoj hipotezi, a zapravo nije ni hipoteza nego istina, jeste hrvatski “Hrvatski Faust”, drama Slobodana Šnajdera. Hrvatsko pozorište nije smoglo snage da u Zagrebu prikaže tu dramu, a ta drama govori o svemu onome o čemu govori moja knjiga. Šnajder je prošao kroz isti research o NDH kao i ja, s tim da je on osamdesetih godina objavio tu dramu, a ja dvijehiljaditih. Za sve ovo vreme ta drama još uvijek nije izvedena u Zagrebu. Svuda je bio, ali nakon devedesetih više nije bio. To je strah – kazala je Banović i dodala da ima utisak da se uvek bori te da je niko neće objaviti.
– Ima samo jedan portal, ali moram paziti jer su oni pred ukidanjem jer su previše kritični. A finansira ih Ministarstvo kulture na čijem čelu je osoba koja o kojoj ne bih pričala. Ja sve što radim vučem u nastanak, tražim uzrok svake pojave u hrvatskom pozorištu od kog se zgražavam i onda pišem, ali se moram uvek vraćati na uzrok, jer smatram da u Hrvatskoj postoji taj veliki pokret nekulture zaborava. Ja sam mlađa deset godina od Slavenke Drakulić i Dubravke Ugrešić i od svih tih “vještica iz Rija”. Ja sam dobila otkaz iz HNK tačno deset godina nakon Mire Furlan, ali pošto nisam bila neka zvezda niti je to bilo vreme, onda taj moj otkaz nije odzvonio. Ja nisam pustila da ne odzvoni, ja sam se borila do kraja sa tim strukturama. Prošla sam kroz sva ta iskustva i mene to uopšte ne brine, ja sam skoro došla do penzije i što bih brinula da li ću nešto napisati i hoću li se nekome zameriti. Oni svi zameraju i kažu “to je ona što piše te svoje knjižuljke”, tako zovu moje knjige. Hajde da vidimo te njihove “knjižuljke” pa da ih uporedimo, makar po stranicama i to je neka analiza.
Govoreći o svojoj najnovijoj knjizi, Banović je otkrila da je reč o njenoj ličnoj istoriji grada Zagreba osamdesetih godina prošlog veka.
– Ima i (Stipa) Šuvara i Ljubiše Ristića i (Džonija) Štulića, to je moja lična istorija, istorija mog grada Zagreba i moje države Jugoslavije. Ja se ježim od izraza bivša Jugoslavija, kada budu govorili bivša NDH i bivša Austrougarska onda ću i ja govoriti bivša Jugoslavija. To je mapiranje mog odrastanja u porodici, rokenrolu u Zagrebu osamdesetih koji je bio lud, o novom talasu hrvatskog pozorišta. Bilo je tu mnogo zanimljivih stvari. Moj ulazak u taj hram, tako se i zove jedno poglavlje „ulazak u hram“, svet koji mi je promenio sve u životu i ta odluku bih uvek ponovila iako je bilo teško. Unutra su bili ljudi koje sam poznavala i koje sam sretala i zahvaljujem im se što sam od njih mnogo naučila, od Džonija (Štulića) do Ljubiše Ristića pa do Stipe Šuvara, Igora Mandića i svih tih ljudi koje sam upoznala kao mlada cura. Bilo je i puno anonimnih ljudi od kojih sam mnogo naučila, a kojih više nema. Ima više mrtvih nego živih, previše.
Usledila su pitanja publike, a akademik Siniša Jelušić Snježanu Banović je nazvao Hanom Arent hrvatske teatrologije i pitao je kako gleda na savremeno hrvatsko pozorište i da li ima pomaka. Banović je odgovorila da nema prijatelje u hrvatskom pozorištu, niti ima želju da mu se vrati.
– Mislim da je problem sa hrvatskim pozorištem to što je ono duboko malograđansko. Postoje pojedinci i projekti koji bljesnu, ali to je kao sneg na toplom tlu. To se ne zadrži, ti ljudi se ne podržavaju, oni gladuju, moraju promeniti posao. To je jedan sistem koji jede svoju djecu i to je strašno. Ministarsvo kulture ne brine o svojim umetnicima, oni imaju utisak da dosta raznoliko sve pokrivaju. Ne postoji strategija, već kako dođe, kako je ko poslušan. Hrvatsko pozorište živi u strahu, ne mogu pohvaliti ništa od toga. Poslušnost, sprega sa politikom zbog novca, strah i to je to. Nažalost, mislim da neću dočekati promenu te paradigme – ocenila je Snježana Banović, prenosi Pres-služba „Grada teatra“
Bonus video: „Gospodar prstenova“ najvoljenija knjiga
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar