0
"Glumci, glumci... Čitavog života sam se, i mimo rada, družio sa glumcima, što nije baš uobičajeno za reditelja. Prosto osećam da smo od istog soja... Dobri moji glumci", tim rečima doajen naše režije Zdravko Šotra otvara knjigu "Mojih 500 glumaca".
I baš ta luksuzna, bogato ilustrovana knjiga od gotovo 500 stranica predstavljena je danas u RTS klubu. A s obzirom na prebogatu karijeru, koja broji oko 130 naslova, bilo da su u pitanju filmovi, serije, dokumentarci ili TV specijali, Zdravko Šotra osvrnuo se na nju na unikatan način – setivši se u ovom delu svih onih bez kojih bi mu pregolemi život i delo bili nezamislivi – glumaca.
A taj RTS klub bio je premali kako bi primio sve one poštovaoce lika i dela Zdravka Šotre, koje su govornici na promociji svojim pričama doveli do suza od silnih smešnih storija.
Petar Božović, Branka Otašević, Nela Mihailović, Katarina Radivojević, Nebojša Ilić, Biljana Vilimon, Neda Todorović, Caci Mihailović, Tamara Aleksić, Radmila Stanković, Dubravka Marković, i ini došli su na promociju knjige „Mojih 500 glumaca“ u izdanju „Službenog glasnika“.
I kao što je knjiga samo podsećanje na „prvih 65 godina karijere“ Šotre, i na glumce, te nezaboravne veličine jednog vremena, promocija je otvorena dugim video klipom s insertima koji su predstavili samo delić ogromnog opusa Šotre, koji broji ukupno 373 ostvarenja.
– Knjiga predstavlja istoriju srpskog i jugoslovenskog glumišta. Poslednjih 100 strana čini popis režija Šotre, što nije bilo lako popisati. Tu je ukupno 180 režija, uz sve podatke, i možda nije potpun, no biće u novoj knjizi – objasnile su urednice „Službenog glasnika“ Biljana Bošnjak Draganović i Vesna Smiljanić Rangelov.
Kroz Šotrine priče i anegdote, saznajemo, primera radi, da je ceo jedan dan proveo s Oliverom Marković, Cicom Perovićem i Pepijem Lakovićem u „Srpskoj kafani“, a zbog jednog špricera bilo je svačega – otkrile su urednice knjige, dodavši kako se ovo delo razlikuje od svih „Glasnikovih“ izdanja, kao prava riznica, koja će „ostati posle svih nas“.
Jedna od glumica, bez kojih knjiga nije mogla da prođe – Svetlana Bojković podelila je s prisutnima kuriozitet da ju je zapravo Šotra, na neki način, otkrio:
– Pre šezdesetak godina prijavila sam se na audiciju za Dečju dramsku grupu Radio Beograda, i najpre sam odrecitovala jednu pesmu, a onda je Bata Miladinović, koji je vodio grupu, tražio od mene da izvedem i improvizaciju. Na livadi berem poljsko cveće, odjednom ugledam zmiju i vrisnem. Toliko sam strašno vrisnula da sam se i sama trgnula i negde čula smeh. Pogledam u tom pravcu kad tamo vidim lepog, visokog mladog čoveka, koji stoji i smeška se. Nisam znala ko je to, ali sam to shvatila kao odobravanje onog što sam uradila. Imala sam tad 13 godina i posle nekoliko upisala Pozorišnu akademiju. Već na drugoj godini počela sam da igram i u pozorštu i na televiziji. Jedan od prvih reditelja kod kog sam igrala bio je Zdravko Šotra. On se, verovatno, ovog događaja ne seća, ali za mene je to neizbrisiv momenat i susret s Šotrom u detinjstvu – kazala je Bojković, podsetivši da je igrala kod Šotre u radio i TV dramama, serijama, filmovima.
– Ako neko u knjizi obuhvati 500 glumaca možete misliti koliki je njegov opus. Najveći možda, ma svetski. Šotra voli glumce, i glumci vole njega, i to je vrlo važno – istakla je Bojković, na šta joj je kolega s klase Petar Božović, koji je sedeo u publici, dobacio, a glumica ga upitala: „A šta ti ga ne voliš? Pa, ima nas raznih…“
Rad s njim je prijatan, kao u jednoj velikoj, razbarušenoj porodici, ocenila je Svetlana Bojković, dodavši:
– Bog mu je podario talenat, marljivost, kreativnost i sve je utkao u svoja dela. Još uvek radi i verujem da će još raditi, jer ne može drugačije. Pošto je tako kreativan, vredan, lep, plav i drag, neka nam još dugo živi, na našu radost. I sad slušajte bombu: „On je naše kulturno dobro“. Izdržite Šotra, izdržite!
Na Svetlanine reči nadovezao se njen mlađi kolega Vojin Ćetković rekavši da kad glumac počne da radi sa Šotrom stupa u neki vid bračne zajednice, kao da se „kunete na vernost njemu, a i on vama“.
– Ko je prvi put igrao kod Šotre, igraće ceo vek. Bogu hvala, na njegovom hercegovačkom zdravlju i monolitnom stasu, tako da su se mnogi od nas baš naigrali kod njega. Rad s njim je takav da se može sažeti u jednoj rečenici – od mržnje do potpune ljubavi, od šapata do rike. Na snimanjima smo imali uvek žučnih, glasnih rasprava, nekada uvreda, ali i prijateljstva i nežnosti. Znam samo da nikada nije dosadno – naglasio je Ćetković, prisetivši se jednog snimanja s Ilićem i Đuričkom na kom su sebe proglasili specijalnom glumačkom formacijom za brzo delovanje:
– Mi smo Šotrine foke!
Ali, izuzimajući ovu anegdotu, koja je svima izmamila smeh, priznao je da kad god mu je u poslu bilo teško, setio bi se Šotre:
– Učio me je da sagledam celinu, ono što gledalac vidi, da ne zapinjem u svakoj sceni, šta je emotivni kontinuitet lika, kako da raspodelim svoju snagu. Bio mi je i otac, i brat, i drug, i neprijatelj. Pitali su me da li sam omiljeni glumac Šotre, i nisam imao odgovor, ali jesam da je on moj omiljeni reditelj!
A Sloboda Mićalović podelila je s prisutnima koliko je srećna i radosna što ju je Šotra prvi video i otvorio sva moguća vrata. Mnogo su radili, puno se i družili, zbog čega je ispričala jednu anegdotu:
– Kad sam se porodila, a deca imala između šest i deset meseci, Šotra me je nazvao i rekao da snima „Nepobedivo srce“. Rekla sam mu da sam na porodiljskom, a on meni: „Ali, srećo, neću ja još dugo, ovo je meni poslednje, nećeš me valjda odbiti“. I, šta ću, spakujem kofere i ostavim decu. U jednom trenutku smo imali snimajuće dane i u Parizu. I imala sam najboljeg vodiča na svetu, hodali smo šest sati po Parizu, bez pauze. Mene je bilo stid da kažem da ne mogu više. Kasnije sam se našla s koleginicom Tamarom Krcunović da mi pokaže Pariz iz drugog ugla. Vraćam se u hotel, zatičem hitnu pomoć, a Šotra je ljut što se ne odmaram, jer sutra snimam. I producenti mi kažu da se hitno izvinem Šotri što sam otišla da se prošetam od 19 do 22 sata. Odem kod njega i on mi kaže: „Ti si majka, moraš da se odmoriš“ – ispričala je Mićalović, a onda pročitala tekst iz knjige u kom je Šotra pisao o jednom od najvećih glumaca u nas – Milivoju Živanoviću.
Glumac mlađe generacije Ljuba Bulajić prisetio se neverovatne treme koju je imao kad ga je s 20 godina na kafu na Cvetnom trgu pozvao Šotra, i kako mu ni na kraj pameti nije bilo da će mu ponuditi jednu od uloga u seriji „Nepobedivo srce“.
– Samo me je pitao: „Da li su ti dali tekst?“ Usledio je niz prelepih projekata, koje smo radili zajedno. Zbog uloge u seriji „Šešir profesora Koste Vujića“ vratio me je s crnogorske granice da uzmem tekst. Kasnije je došla „Santa Maria Della Salute“ i potom kruna naše saradnje „Aleksandar od Jugoslavije“ (produkcija United Media, prim.aut.), gde mi je, posle silnih tummbanja, samo sedam dana pre početka snimanja, javio da igram kralja Aleksandra. Šotra je zato za mene filmski otac, on je godinu dana mlađi od mog oca, i verovali ili ne ima neko stariji i od Šotre, pa sam ga oduvek emotivno doživljavao – iskren je bio Bulajić.
I posle svih tih anegdota, kurioziteta, hvalospeva konačno je mikrofon u ruke uzeo i onaj zbog kojeg su svi došli – Zdravko Šotra. Pomalo sa setom konstatovao je da, uprkos tome što je pobrojao 500 glumaca u knjizi, opet tu nema još mnogo njih, kojima je tu bilo mesto, a zaslužili su ga, da ne budu zaboravljeni.
– Kako sam se ja našao među glumcima? Pa, neki me je đavo gurao među te ljude koji se zovu glumci. Hvala tom đavolu koji me je gurnuo među glumce, ljude darovite, duhovite, osobene ličnosti. To što sam mnogo u životu radio je budalaština koju sam sebi dozvolio i ne bih je nikom savetovao. Desilo mi se tako da napunim ovu knjižurinu – kazao je Zdravko Šotra pomenuvši da u podnaslovu knjige stoji „Mojih prvih 65 godina“:
– Trebalo bi da ovo promovisanje što pre završimo da bih počeo drugih 65 godina s glumcima!
Bonus video: Šotra
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare