0
FEST 2022: TOČAK SREĆE I FANTAZIJE (WHEEL OF FORTUNE AND FANTASY), 2021, r. Ryusuke Hamaguchi
piše: Slobodan Vujanović / Mislite Mojom Glavom
Znam da me nećete poslušati, ali ako ćete pogledati samo jedan od dva prošlogodišnja filma “japanske indi zvezde”, Ryusukea Hamaguchija, nemojte da to bude svuda hvaljeni i na Autorskom festivalu premijerno prikazani Drive My Car, nego ovaj film. Koji je konceptualno znatno jasniji, zanimljiviji i duhovitiji i ima nešto od univerzalno-egzistencijalističkog koji su reditelji poput Rohmera, Rivettea, Ozua i (Edwarda) Yanga uspešno dočaravali- jednostavnom pričom tokom koje ljudi, ponekad kroz dosta dijaloga, iz jedne predstave o svom svetu stižu do neke druge, koja ruši onu prvu i oslobađa ih, ili ih samo čini svesnim “klopke” u koju ih je život gurnuo.
U filmu koji, srećom po nas traje skoro sat i po kraće od beskonačne vožnje Drive My Car, Hamaguchi se kroz tri priče u kojima ljudi, dakle, mahom nadugačko razgovaraju, koristi “sudbinskim točkom” da pokaže kako “filmski neverovatne” i nepredviđene sitnice odlučuju tokove naših života, dok se novonastale okolnosti čine skoro fantastičnim. Iako je sve dato u vrlo realističkom i “lako mogućem” ključu.
Svaka priča je bolja od prethodne. U prvoj, jedna devojka konačno raskida sa svojim bivšim momkom kada se on smuva s njenom prijateljicom. Segment se sastoji iz tri dugačke, dijaloške, statične scene, od kojih ova treća ima jedan od dva moguća kraja. Na vama je da odlučite koji je verovatniji. U drugoj, jedna planirana osveta neplanirano se ostvari kada studentkinja greškom pošalje snimak svog razgovora sa profesorom nastavnom veću umesto njemu. Hamaguchi kroz dve scene od apsurdne, divne i duhovite skoro-romkom situacije pravi melodramu s višegodišnjim posledicama. U trećoj, jedan susret dve nepoznate osobe upozna ih pojedinačno sa njima samima i omogući im da nastave svoje živote kako su mnogo godina želele da učine.
Wheel of Fortune and Fantasy ima jednostavnu ideju i koncept, pa i budžet i egzekuciju (u čisto tehničkom smislu) kakvu bi očekivali od diplomskih ostvarenja naših talentovanih studenata filmske režije, ali upravo nijanse pokazuju majstora koji unutar tog “minimalizma” ume da kreira i vrlo unikatan stil i umetnost zavidnog broja karata. Hamaguchi nikada ne žuri i to može da bude problem, ali njegove postavke uprkos nebuloznim propozicijama lako postanu vrlo uverljive i moguće, nakon čega skoro trilerovski teraju gledaoca da se zanima šta će posle biti. I da uživa u tome koliko je ljudima malo potrebno da budu ono što su.
OCENA: 7/10
Bonus video: Miki Manojlović na Festu
