Očekuje se da će jedan od Vorholovih portreta Merlin Monro srušiti rekorde na aukciji sledećeg meseca. Ali da li je Endi Vorhol samo „neuticajni heroj” medijskog doba? Ili je bio najveći i najdublji umetnik svog vremena?
Endi Vorhol: opsesivno komercijalni pop umetnik, svetac zaštitnik rijaliti televizije, Fejsbuka, Instagrama, selfija, TikToka i svakog drugog zamislivog ispunjenja njegovog proročanstva da će u budućnosti svi biti slavni 15 minuta, piše „Gardijan“. Ili bar tako može da izgleda. Ali to nije pravi on. Vorhol je bio vidovnjak čije površine kriju misteriozne vode. „Ono što ljudi misle da je Endi Vorhol nije Endi Vorhol“, kaže Trejsi Emin.
Probajte sa jednim eksperimentom da biste ovo razumeli. Počnite da snimate video i sedite ispred kamere tri minuta. Ne smete da govorite. Ne smete da napuštate svoje mesto. Samo pogledajte u kameru. „Budi ono što jesi.“ Ali ko je to?
To je ono čemu je Vorhol podvrgao ljude u svojim Testovima ekrana, snimljenim u njegovom njujorškom studiju Factory 1960-ih. Njegovi subjekti izgledaju ošamućeni neprekidnim ispitivanjem. Ne mogu da pobede. Šta god da rade, nepomična, nezaustavljiva filmska kamera to snima kao istinu o tome ko su. Bob Dilan se migolji i pravi grimase, otvoreno prezirući vežbu – za njega se kaže da je zgrabio jednu od Vorholovih Elvisovih slika kao „honorar“ – ali to postaje njegov portret, i to je bolno bezobrazno.
Mladi Lu Rid je mekan i ranjiv, ali kasnije je naučio igru, ili misli da jeste, i pokušava da zaustavi kameru držeći svoje crne senke upaljene dok pije flašu koka-kole. Opet, to je savršen portret onoga ko je bio u tom trenutku. Dakle, da su društveni mediji zaista poput Vorholovih testova ekrana, stalno bismo se suočavali sa svojim gresima u ispovedaonici. Živeli bismo u istini.
Poznatiji Vorholov portret biće na aukciji u Kristiju u Njujorku u maju: njegova Merlin, najpoznatije lice pop-arta. Vorhol ga je prvi put stvorio 1962. godine, godine, kada je Monro oduzela sebi život, tako što je isekao reklamu iz njenog ranog filma „Nijagara“ kako bi se fokusirao isključivo na njeno lice, a zatim je napravio sito kako bi mogao da ga štampa na platnu koliko god puta želi, dodajući ručno oslikane boje. To je verovatno njegovo najpriznatije delo, „jedna od najređih i najtranscendentnijih slika koje postoje“, ako je verovati Kristijevoj grafici, koja ga poredi sa Mona Lizom i Botičelijevom Venerom. Ako Kristi ima tačnu procenu, njegova slika iz 1964. „Shot Sage Blue Marilyn“ prodaće se za oko 200 miliona dolara. To će ga učiniti najskupljim umetničkim delom 20. veka ikada na aukciji. Trenutni rekord drži Pikaso. Tako će Endi biti ustanovljen kao veći od Pabla i samim tim najveći umetnik modernog doba – barem prema jednačini umetničke i novčane vrednosti koju je sam izmislio.
Godine 1962. Vorhol je počeo da bukvalno štampa dolarske novčanice. Izbacio je više slika svemoćnog dolara, ne kao falsifikat, već kao umetnička dela. Novac je lep, šapuću ova rana dela pop-arta. Kasnije će filozofirati na tu temu. „Biti dobar u poslu je najfascinantnija vrsta umetnosti. Zarađivanje novca je umetnost i rad je umetnost, a dobar posao je najbolja umetnost.”
Ali šta je to što „Shot Sage Blue Marilyn“ čini tako očigledno vrednom? Godine 1964. posetilac Vorholovog studija po imenu Doroti Podber stvorila je svoj trenutak umetničkog performansa tako što je povukla pištolj i pucala u čelo Merlin koja je tek štampana. Pucanj je prošao kroz gomilu platna iza njega; onaj koji je na rasprodaji i dalje nosi loše prikriven ožiljak. Taj miks nasilja i haosa doprinosi prodajnoj drami. Ali sve je to samo način na koji tržište sustiže nečuvenu i malo verovatnu činjenicu da je Endi Vorhol najveći i najmudriji umetnik koji je radio bilo gde od 1945.
Čini se da Vorholov portret Merlin sumira mnogo toga o njemu. Proslavio je reč „superzvezda“, primenjujući je na svakoga ko ga je zapazio i ko može da se održi u amfetaminskoj, sarkastičnoj atmosferi Fabrike. Njegov studio i okupljalište sa zidovima od srebrne folije su definisali Menhetn iz 60-ih i redovno se rekonstruišu u filmovima kao plastično fantastično mesto za zabavu. Vorhol je mešao obožavanje „pravih“ zvezda kao što su Monro, Elizabet Tejlor i Elvis sa ujednačenim uverenjem da svako može biti slavna ličnost, makar na trenutak.
Postoji priča da je Džudi Garland prisustvovala zabavi u Fabrici samo da bi je studiozno ignorisala. Vorhol je takođe od sebe napravio slavnu ličnost, utirući put današnjim umetnicima svojom svesnom eksploatacijom medija u svemu, od ćaskanja i pojavljivanja u sapunici – iako jednosložnih – do reklame za hamburgere koja je postala posthumni viralni hit. Njegovi polaroid portreti iz 70-ih su čak učinili da bogati i slavni plaćaju da postanu Vorholovi subjekti. Izmislio je svoju sliku kao zagonetnu figuru, prikazujući sebe u polusenci, u nijansama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare