0
Masovni mediji doveli su do masovnog društva u kojem pojedinac gubi svoju individualnost, kaže za Nova.rs Slaviša Orlović.
Piše: Biljana Dimčić
U studiji „Nadziranje demokratije“ Slaviše Orlovića, redovnog profesora na Fakultetu političkih nauka i dobitnika prestižnih nagrada, složen odnos medija, politike i demokratije sagledan je kroz sadržajnu analizu najvažnijih, relevantnih, a nedovoljno izučavanih fenomena od početka XX do početka XXI veka.
Značaj medija i javnosti za demokratiju, uloga medija i novinara u kontroli vlasti, težnja medija i demokratije za većinom, medijalizacija i televizualizacija politike, medijska personalizacija politike, uloga medija u proizvodnji pristanka i kreiranju značenja, u promeni politike i političara – osnovna su tematska uporišta ove knjige, koju je objavila izdavačka kuća Clio.
Autor nastoji da odgovori na pitanja do koje mere se zbog brige o rejtingu kreira ili sledi javno mnjenje, koliko internet utiče na informisanje, mobilisanje građana, ali i razara privatnost, kakva je uloga društvenih medija u odnosu na demokratiju, kao i da li je uspostavljena nadzorna paradigma i digitalni totalitarizam društvenih medija.
Pišete u najnovijoj studiji, kako je španski filozof Hose Ortega još 1930. godine zabeležio da je masa prosečan čovek, tačnije da „prosečnost preovlađuje i postaje nepristojno razlikovati se“. „Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan“…
– Masovni mediji doveli su do masovnog društva u kojem pojedinac gubi svoju individualnost. Po Ortegi i Gasetu koji je „Pobunu masa“ pisao još 1930-te, to je čovek-masa, zakopčan u sebe, misli da zna sve samo ne zna da ne zna i koliko ne zna. Ponaša se mediokritetski, ima manjak znanja a višak pouzdanja. Ukalupljen je u kolektivitet, utopljen u gomilu, masu i plebs, krije se iza nekog kišobrana ili suncobrana, slepo sledi vođu, demagoga ili populistu. U takvoj atmosferi opasno je razlikovati se. Ta vrsta uniformnosti može biti fatalna za društvo i njegov napredak.
Pišete, takođe, kako živimo digitalni totalitarizam zbog društvenih medija koji na neki svoj način ulaze u privatnu sferu pojedinaca. Objasnite nam taj novi u teoriji politike jedva prisutan fenomen?
– Razvoj i širenje društvenih medija (koje mi zovemo društvene mreže), a u tome prednjače Gugl i Fejsbuk (Meta), koji su najveći kolekcionari dobrovoljno ustupljenih podataka, koje obrađuju uz pomoć algoritama, imajući uvid u naše želje, ukuse, prioritete, slabosti i interesovanja. Društveni mediji postali su najrasprostranjeniji sistem za nadzor na svetu. Mi živimo Orvelovu viziju Velikog brata.
Koju paradigmu ili tezu imate, kao polazište u naučnom istraživanju i jeste li uspeli da dođete do naučnog zakona, pa da ga ekskluzivno i objavimo…?
– U društvenim naukama bolje je govoriti o tendencijama nego li zakonima. Polazište u istraživanjima je slično kao i u novinarstvu – traganje za istinom. Važno je postaviti pravo istraživačko pitanje i dovesti nešto u pitanje. Važno je razumeti, napraviti razliku, objasniti, prikazati i dokazati. Na tom putu, moramo se oslanjati, kako bi rekao Rols, na aktuelno znanje stečeno u skladu sa zdravim razumom i postojećim naučnim konsenzusom. Iz obilja materijala empirije, pothranjujemo teoriju, a teorija utire put empirijskim istraživanjima, uopštavanja i poentiranja. Bez toga, nije lako nastojanje da vidljive pojave objasnimo nevidljivim uzrocima. Neretko se orijentacije razotkrivaju u diskursu! Političke nauke, verovatno kao i druge, uključuju akumulaciju znanja, što ne znači samo nova naučna otkrića već i preformulisanje starih od empirijskih grešaka i teorijskih diskreditacija. Nauka ima istoriju koja je uglavnom hronika interpretacija i serija reformulacija.
Često u studiji citirate Džordža Orvela i njegovo genijalno delo „1984“. Partija kod Orvela ima dva cilja: „Da osvoji celu površinu zemlje i da zauvek uništi svaku mogućnost nezavisnog mišljenja.“ U njegovoj viziji prošlog veka ,,Veliki brat“ je izmišljen kao svevideće oko. Koji su još nadahnuti izvori poslužili za kreiranje ove jedinstvene slike sveta danas?
– Digitalni totalitarizam realizovao je Orvelovog Velikog brata i uspostavio nadzornu paradigmu. Sa jedne strane je težnja moćnika za nadgledanjem i kontrolisanjem sa “Panoptikonom” kao metaforom od Džeremi Bentama do Mišela Fukoa, kao paradigma za savremeno društvo u kojem je sve veća i sve prisutnija težnja da se njegovi članovi posmatraju i kontrolišu. Sa druge strane postoji težnja ljudi za vidljivošću, kako kaže Umberto Eko: u želji da izađu iz zastrašujuće i nepodnošljive anonimnosti, ljudi čine sve, daju i telo i dušu da se pojave na nekoj televiziji, makar u rijalitiju. Za razliku od Orvelovog Velikog brata u kojem nekolicina špijunira sve, u televizijskom Velikom bratu svi špijuniraju njih nekolicinu. Drugo, Fejsbuk (Meta) i Gugl su najveći kolekcionari dobrovoljno ustupljenih podataka, kojima mi ogoljujemo svoju privatnost i činimo je dostupnom svima. Treće, naš angažman se sveo na „tvitujem, znači postojim“. Nevažnost mišljenja iskazana na Tviteru potiče od činjenice da na njemu svoje stavove iskazuje ko god stigne sve do granica invazije idiota. Ušuškani i zabarikadirani u udobnosti svojih domova ili „ofisa“ aktivisti „raspaljuju“ tvitove misleći da time menjaju svet kojim su nezadovoljni. Na osnovu uskog kruga koji nas lajkuju i zaprate na mrežama, kreira se nepotpuna slika sveta. Ljudi ostaju očarani u začaranom krugu lavirinta iz kog ne vide, niti traže izlaz.
Orvel opet kaže u vašim citatima koje upotrebljavate u studiji: „Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek.“ Da bi se to postiglo prema Orvelu, trebalo bi se samo predati, a vi razmatrate promenu ljudske prirode kako još?
– Danas su na sceni „spin diktature“ (Guriev i Treisman) i digitalni totalitarizam. Stare diktature počivale su na strahu, spin doktature počivaju na spinu. U vreme društvenih mreža, zvuči apsurdno, pokidane su društvene veze. Podanici su povezani svojim pokoravanjem, ali ostaju izolovani u svojim sobama i u svojoj glavi, držeći „miš u ruci“ umesto „ruke u ruci“. Naša ličnost je u rukama personalnog računara i personalnog trenera ili „lajf kouča“. Kako piše Dijego Fuzaro – „kada svi dobrovoljno čine ono na šta bi vlast trebalo da ih prisiljava, totalitarizam se može smatrati realizovanim“. Apsolutna vlast i apsolutna potčinjenost postiže se ukoliko se „ovlada i upravlja svešću pojedinca“.
Kako svetska javnost reaguje na knjigu koja će, po svemu sudeći izaći, iz okvira akademske javnosti?
– Knjiga već živi svoj život i pronalazi put do čitalaca koji prepoznaju i cene napor koji sam uložio, vrednujući nalaze do kojih sam došao. Nakon Srbije, knjigu upoznaju čitaoci u regionu, a postoji ideja i o engleskom izdanju. Videćemo.
0
0
0
Hijerarhija u srpskom društvu. Akumulacija kapitala prema najznačajnijim misliocima političke ekonomije koji su ustanovili zakon: kako se kapital umnožava na kretanju roba i usluga dolazeći time do slobodnog tržišta. Kakva je ekonomija danas kada imamo instrumente poput društvenih medija, a ne klasičnih (radio, televizija, tabloidi, štampa, magazini) uz pomoć kojih se akumulira kapital?
– Ekonomija ima potrebu za marketingom, adverzajtingom, oglašavenjem, persuazijom, za stvaranjem potrebe za određenim robama i uslugama. Nakon svetske ekonomske krize, oglašivači su se naglo povukli iz medija i ostavili novinare i novinarstvo na cedilu. U uslovima globalizacije i sveta međupovezanosti i međuzavisnosti, kao da živimo u simulaciji i „copy paste“ civilizaciji. Sve je postalo roba, a puno toga postalo je „fake“ od „fake news“ do fake „brendova“, preko „Fake Dubaia“ i tako redom. Ako je sve svedeno na robu, „sve je na prodaju“ – znanje, telo, ideje, vrednosti, „porodične srebrnine“, kuća, zemlja, voda, šuma, litijum… Imamo čak i „surogat majke“ koje „iznajmljuju svoju matericu“. Po Zigmundu Baumanu, kao i sve ostale robe na tržištu, moramo ‘stvoriti potrebu za nama samima’ reklamirajući vlastite zasluge u neprestanom rivalitetu s drugima, koji nastoje da nas ‘preteknu’, što još više pojačava neprestanu fragmentaciju i atomizaciju društva i stavlja prepreke na put zajedničke akcije. Čovek postaje roba koja ima svoju cenu, ali gubi ljudsko dostojanstvo.
Navodite u knjizi kako pet najjačih kompanija Fejsbuk, Majkrosoft, Gugl, Epl, Jahu i novinarskim slengom rečeno igrača na tržištu drže krupan kapital i da se sve vrti oko njih. Hoćete li nam objasniti kako srpska finansijska elita posmatra kretanje kapitala u svetu, odnosno kakva je društvena hijerarhija u malom, ako je uopšte ima?
– Ovih pet kompanija koje pominjete su internet monopolisti koji imaju vodeću ulogu ne samo u SAD-u već i na svetskom tržištu. Amazon je stekao monopol, držeći između 70 i 80 odsto ukupne internet prodaje fizičkih knjiga i e-knjiga a zatim se proširio i na druge oblasti. Monopoli su im omogućili pokrivanje tržišta, diktiranje cena, kao i druge oblike uspostavljanja kontrole. Postojanje monopola ugrozilo je konkurenciju koja je mogla da održi kontrolu, korekciju i kakvo-takvo poštenje. Fejsbuk, Gugl, Majkrosoft, Amazon i još nekoliko kompanija postali su vodeći u svakom pogledu, a pre svega u profitu. Prema podacima Blumbergovog indeksa, deset nabogatijih ljudi na svetu tokom 2021. godine zaradili su 402 milijarde dolara. Među njima osmoro se bave internetom, informacionim tehnologijama i novim medijima. Na prvom mestu je Ilon Mask, osnivač i vlasnik „Tesle“ i Spejsiksa sa 270 milijardi dolara, koji je 2022. kupio Tviter za 43 milijarde dolara, a morao je da plati 11 milijardi poreza. Na drugom mestu je Džef Bezos, vlasnik Amazona, na trećem mestu je Francuz Bernar Arno jedini koji nije Amerikanac, a i ne bavi se informacionim tehnologijama. Na četvrtom mestu je Bil Gejts, suosnivač Majkrosofta, na petom mestu je Lari Pejdž, suosnivač Gugla, na šestom mestu je Mark Zakerberg, vlasnik Fejsbuka (Mete), na sedmom mestu je suosnivač Gugla Sergej Brin, na osmom mestu je Stiv Balmer, izvršni direktor Majkrosofta na devetom mestu je Voren Bafet, investitor, koji se ne bavi informacionim tehnologijma, i na desetom mestu je Leri Elison, predsednik i osnivač Orakla. Internet kompanije čine trinaest od trideset najbogatijih američkih kompanija, a njih četiri ulaze u trideset najvećih privatnih poslodavaca. Ogromni profiti su rezultat monopola, komercijalizma, mreža efekata, eksploatacije radne snage i vladinih politika i subvencija. Uspostavljeni sistemi moći postaju nedodirljivi.
,,Internet sve pamti“, samo je jedna od vaših rečenica koja nam govori kako su podaci koje dobrovoljno ostavljamo na Internetu negde skladišteni. Šta rade programeri sa podacima, kako našim ličnim, tako i sa podacima državnih vlada?
– Naši biometrijski pasoši, čipovi u robi masovne potrošnje, kreditne kartice, senzori, kamere u mobilnim uređajima i odgovarajući programi koji prate kretanje (GPS), komunikacione tokove i sadržaje, fotografije, lajkovanja i šerovanja, omogućavaju da se upravlja ljudskim ponašanjem. Kao u pesmi EKV-a iz 1983. „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Vlasnici društvenih medija (mreža) preko podataka koje dobrovoljno dostavljamo, prodaju naše podatke i našu pažnju firmama u komercijalne svrhe, političarima u političke (izborne i druge) svrhe i državama u bezbednosne svrhe, uspostavljajući kontrolu naših života.
Celokupna svetska javnost je upoznata sa slučajem „Snouden“ i njegovim razotkrivanjem vladinih dokumenata 2013. godine kojima je imao pristupa radeći za obaveštajnu službu CIA, kao i slučajevi Vikiliksa i Asanža. Hoće li ovi primeri dovesti do značajnijih društvenih promena u svetu ili već jesu?
– Ovi primeri i slučajevi su samo ukazali na probleme, ali ih nisu rešili. Igre moći i igre moćnih su takve da pojedinac ima prostora samo da se osmeli da pokaže prstom na problem, a da pri tom bude žrtva za ono od čega svi imaju koristi.
Slika sveta posle vaše knjige i egzaktnih društvenih ogleda nije optimistična i svojstveno ste dijagnostifikovali sadašnju alijenaciju (otuđenje) i raslojavanje društva. Koji su lekovi?
– Pisanje ove knjige imalo je sličnu inspiraciju kao što je Hana Pitkin svojevremeno napisala: „Da sam bila u stanju da prepoznam bolest i odredim lek za ono što nas tišti, kao lek bih napisala knjigu.“ U mojoj knjizi, više je reč o dijagnozi nego o leku. Dijagnoza, kada je blagovremena i tačna, najbolji je put ka izlečenju. Ako prepoznajemo i dijagnostifikujemo o čemu se radi na dobrom smo putu da odlučimo šta da se radi. Moguća je politička veština i bez političke nauke. Tiranima ne treba politička nauka. Možda je lek moguće tražiti izvan političke nauke, ali to je kao lečenje bez poznavanja medicine. To može biti opasno, iako ima nadrilekara koji uživaju veliku popularnost. Nedostaje nam „utopijska strast“ vođena „pesimizmom uma“ i „optimizmom volje“.
Najlepša sentenca u knjizi ,,Nadziranje demokrateije” je: ,,Duh vremena je ovozemaljsko mnenje, a duh večnosti je gospodnje mnenje. Vlast se prisvaja, ali se i vlada javnim mnenjem, a ne pesnicima.” Kako delovati u korist zdravijem društvenom poretku?
– Pretpostavljam da otvorenost knjige potvrđuje i to što svako novo čitanje i svaki novi čitalac pronalazi nešto drugo i drugačije. Bilo da je reč o analizi, primeru, poenti ili sentenci. Uglavnom se ljudima sviđa kada kažem da su demokratija i politika previše piarizovani i demokratiju nadziru oni kojima je potreban nadzor. Mediji su transformisali politiku. Sada imamo: tviter-političare, blog-analitičare, fejsbuk-aktiviste, gugl-novinare, vikipedija-intelektualce, jutjubere i druge influensere.
Javna sfera je bojište na kojem se konfrontiraju projekti koji pretenduju da njihovi diskursi preovladaju. Najmoćniji su uvek težili da kontrolišu i monopolišu tumačenje sveta i svet prilagode toj slici. Ljudska stvarnost je realnost, koliko i konstrukt kao što su to nekad potvrđivale religije i ideologije a danas mediji. Od iskona, još od Homera i Hesioda „svetina se zavodi naopakom slikom sveta“. Knjigu završavam podsećanjem da promene počinju promenom svesti, sa nama, u nama i u našoj glavi. Neka svako od nas učini ono što se od njega očekuje, imajući u vidu ono čime se bavi. Naše pravo i obaveza jesu da svet učinimo boljim mestom za život dostojan čoveka. Ovom knjigom zadovoljio sam svoju intelektualnu radoznalost i znatiželju o pitanjima kojima sam se bavio kao politikolog, politički sociolog i čovek koji se spoznao sjaj i bedu medija. Moguće je i da sam ispunio svoju obavezu u smislu onoga – znaš li pesniče svoju dužnost.
Bonus video: Slaviša Orlović