Skrivene grane porodičnih stabala: Istorija privatnog života poznatih ličnosti naše političke i javne scene

Rođena braća se katkad i u slovu prezimena razlikuju. Oto Bihalji Merin promenio je „l“ u „lj” dok je stariji brat Pavle, ostao Bihali. Manje je poznato da je Pavle Vuisić imao brata, takođe glumca: Dušana. Dok je Pavle u prezimenu izbrisao slovo „j“, brat Dušan ostao je Vujisić. Danilo Bata Stojković, prilikom prvog susreta sa Mirom Stupicom rekao je: „Ja sam brat Živorada Stojkovića“. Prvo što je Mira pomislila bilo je: „Živorad je bratu ukrao bar metar visine.” Verujem da se ne bi baš svi iz „prve” setili ko je Mirin mlađi brat - uz to i glumac. Pomoć! Đenka. Bora Todorović.Gde je šamar u odbranu ustavaMnogobrojne su, gotovo skrivene, grane porodičnih stabala. Nisu baš sve mogle da stanu u prošlonedeljni tekst o Mitri Mitrović. Četiri sestre i jedan brat Živojin, u srpskom žurnalizmu poznatiji kao Živan Mitrović, novinar, reporter, urednik predratne i poratne „Politike”. Živan i dr Milivoje Popović, takođe novinar „Politike”, Mitrin brat od ujaka, sin majčinog brata Obrada, ubacuju Mitru, po završenom fakultetu, u Narodnu skupštinu, „za privremenog nerazvrstanog dnevničara u biblioteci”, što je odgovaralo njenoj diplomi i struci, a sestru u gimnaziju.

Milivoje Popović, poznat po nadimku Pop i Otac Prota, poput Živana, završio je Pravni fakultet. Odbranio je, pred Slobodanom Jovanovićem, doktorsku tezu „Poreklo i nastanak Ustava od 1988“. U redakciji “Politike” zaposlio se 1925. kao reporter, komentator u Unutrašnjoj rubrici. Bio je izvesno vreme i njen urednik.- Njegovi razgovori s ključnim akterima parlamentarnog života, uoči atentata u Narodnoj skupštini 1928. godine, predstavljaju živa istorijska svedočanstva uzavrele političke krize, koja je ishodila uvođenjem Šestojanuarske diktature - precizira Slobodan Giša Bogunović, autor knjige „Ljudi Politike“ od 1904-1941. godine.https://www.youtube.com/watch?v=EDRErZe4xB0Ostaje upamćena Popovićeva reakcija posle saznanja da je 1929. kralj raspustio Narodnu skupštinu i ukinuo Vidovdanski ustav iz 1921: „Kako kod toliko ustavotvoraca ne puče nijedan šamar u odbranu Ustava“.Kada su ga pitali šta će doneti sporazum Cvetković-Maček, krajem avgusta 1939, kojim se smatralo da će hrvatsko pitanje biti konačno zalečena, najveća rana Kraljevine Jugoslavije, odgovorio je: „Ne bojte se, ljudi, ništa dobro neće biti.“

Po okupaciji, dr Milivoje Popović se našao u Banjičkom logoru. Život je izgubio na gubilištima u Jajincima.Piši, ali nemoj mnogo mudroŽivan Mitrović radio je i kao skupštinski izveštač. Na sednice Skupštine SHS i Jugoslavije išao je fijakerom - posvedočio je davno Gvozdenu Otaševiću, kolegi iz „Espresa“. Ne treba biti geometar pa znati da na toj razdaljini ne može do kraja da izgori nijedna cigareta. Išlo se fijakerom, da novine potvrde ugled svojih novinara, a i same redakcije. Potom bi Živan otpuštao kočijaša, da bi po završetku skupštinskog zasedanja posećivao kafanu „Prozor“, kraj „Politike“, „nasigurno čekajući posetu nekog od ministara kadikad i samog predsednika Vlade, namernog da ’umnoži svoje stavove’, vođenog pravilom da što ’Politika’ ne zabeleži, nije ni događaj“.- Širokog interesovanja, Živan je pisao i reportaže. Njegovi osvrti na kraju godine o političkim problemima u minuloj godini, bili su „sintetički pregled stanja u državi“, zalažući se za okupljanje „mimo partijskih obzira“ i „partijskih odnosa“. Tokom okupacije bio je zarobljen u oficirskom logoru u Bavarskoj. Zahvaljujući velikom iskustvu, kao potvrđen i uticajan član redakcijskog kora u vrhu „Politike“, zadržao se i posle Drugog svetskog rata - navodi Bogunović.

Bio je urednik beogradske rubrike s platom od 26.000 dinara. Držao je dvonedeljne obuke saradnicima, među njima i budućem glavnom uredniku „Politike“ Aleksandru Nenadoviću.Nije beznačajno da je Živan Mitrović bio zet Dimitrija Stevanovića. Čika Diša, kako su ga u „Politici“ zvali, sa brkvoma „a la Hindenburg“, bio je blagajnik, ekonom, zatim i administrativni direktor „Politike“. Počeo je služeći u jednom lokalu na savskoj obali, ali i pevajući u pozorišnom horu. Posle rata nacionalizovana mu je dedinjska vila na uglu Užičke i Bulevara kneza Aleksandra Karođorđevića 62, kao i zgrada u Dečanskoj 23 sa 23 stana, koje je rentirao. Sam Nušić uzdao se u Čika Dišin osećaj za tekst, dok je Predragu Milojeviću govorio: „Piši, ali nemoj mnogo mudro.”Urednik iste, beogradske rubrike godinama kasnije postao je i Borko Gvozdenović, sin Mitrine i Živanove sestre Anke. Borko je bio i višegodišnji dopisnik „Politike“ iz Kine i Rusije. Njegov brat Radisav Bata Gvozdenović, bio je takođe novinar, urednik Sportske rubrike "Večernjih novosti" a kasnije i "Sportskog žurnala". Živanov sin Dejan je fotograf, dok je Velimir Mitrović pozorišni reditelj. Još smo u pozorištu.

Sin Mitrine sestre Živke, bio je naš poznati reditelj i profesor FDU Predrag Bajčetić, dok je muž treće sestre Zore bio Vilim Mesner, atletičar, predratni jugoslovenski reprezentativac. Kao kopljaš učesnik Olimpijskih igara i posleratni profesor geografije Zemunske gimnazije. Njihov sin Ivan Mesner, likovni je urednik mnogih edicija, poput, recimo, „Biblioteke XX vek“.Meša, Šefkija i TeufikKrajem 1944. na afišama izlepljenim po Tuzli pisalo je: „Šefkija Selimović osuđen na smrt streljanjem, zato što je iz magacina GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara) uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice.”„Šofer nije smeo da mi kaže gde je sahranjen, pa ni danas ne znam gde je grob moga brata“, svedočio je decenijama kasnije Meša Selimović. Vest o streljanju saopštio mu je budući predsednik Jugoslavije Cvijetin Mijatović. Majo je tada bio sekretar Oblasnog komiteta KP za istočnu Bosnu.Posle rata Meša je bio direktor „Bosna-filma“, zatim direktor Narodnog pozorišta. Bio je i glavnii odgovorni urednik izdavačkog preduzeća „Svjetlost“ u Sarajevu.

Treći brat u porodici Teufik Selimović Buđoni bio je na visokom položaju u Ozni, kasnije i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova zadužen za zatvorski sektor. Bio je, govorilo se, zloglasni istražitelj, naročito aktivan u vreme IB. Tri najčešće, buduće adrese njegovih sagovrnika bili su zatvori u Zenici i Foči, kao i poznata morska destinacija - Goli otok. Na Teufikovoj meti bili su počesto supruzi lepih žena. U zamenu za blaži tretman zatočenih muževa, tvrdilo se, seksualno ih je iskorišćavao.Teufik je, inače, i sam završio u KPD Zenica. Osuđen je 1952. na pet godina zatvora. Iz tih zatvorskih dana kružila je anegdota da se pobunio kad je u ekonomatu zadužio standardnu zatvoreničku obuću - drvene cokule. Magacioner mu je pokazao uputstvo o propisanoj obući i odeći zatvorenika koji je potpisao sam pomoćnik ministra: Teufik Selimović. Po odsluženju kazne dolazi u Beograd. Zapošljava se u „Avala filmu“ u vreme mandata Ratka Draževića. Teufik vodi sektor propagande „jugoslovenskog Holivuda“. Nije se dugo zadržao, zbog njemu svojstvenih radnji. Novi posao dobio je u Direkciji Pošta.Braća JankovićRat je, ne samo u ovom slučaju, samleo mnogobrojna porodična stabla. Milka Minić diplomirala jefiziku na Beogradskom univerzitetu, učesnica NOR-a, supruga Miloša Minića. Imala je braću.Na Vikipediji prebrojali su dvojicu: Dragišu i Milana. Dragiša Janković bio je štamparskiradnik. Nemci su ga kao saradnika NOR-a streljali u dvorištu „Pivare” u Čačku 18. septembra1941. godine.Mlađeg Milkinog brata Milana Batu Jankovića četnici su zaklali iste godine u noći između24. i 25. novembra kod Ivanjice. Treći nepomenuti brat je Dragan Janković. Bio je novinar. Studirao je pravo u Beogradu, kao njegov zet Miloš Minić. Radio je u redakciji „Samouprave“, izvesno vreme i u Ministarstvu prosvete. Bio je član Srpske radikalne stranke i njen generalni sekretar. Za vreme rata uređivao je strip „Miki Maus“. Krajem 1944. trećeg brata Milke Minić hapsi nova vlast. Prema svedočenju Julijane Popović, supruge beogradskog advokata Stevana Popovića, Dragan Janković streljan je kada i njen muž u noći između 3. i 4. januara 1945. godine.Bonus video: Ima li Sajam knjiga budućnost, kad Sajma ne bude bilo?