To Komitet nije mogao da proguta: Ko je ženi Milovana Đilasa izmakao fotelju upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Zašto Mitra Mitrović nije napisala memoare? Bila je prva posleratna ministarka Vlade Srbije. Oko njenog ministarstva na Terazijama okupljali su se: Andrić, Vučo, Matić, Davičo, Ćosić, Milan Bogdanović, Veljko Petrović, Kašanin, Isaković, Ćopić, Milunović, Lubarda, Danon…“Postavila je temelje kulture pedesetih i u nju uvela ličnosti od znanja, ukusa i ugleda” – piše u “Nojevoj barci” Miodrag B. Protić. Bila je prva žena Milovan Đilasa. “Muški” ga je branila i kada to više nije bila, dok su Đidovi ratni i poratni drugovi ostali bez glasa.  Ni u braku ni na političkoj sceni Mitra Mitrović nije bila prateći vokal. Pisala jeste , memoare objavila nije…

“Šta bi rekao moj prijatelj koji zamišlja da sam ja učestvovala u svim najsudbonosnijim odlukama Partije što o ustanku, vođenju borbe, što o posleratnom životu, ne bi li ga razočaralo što tu ne bi bilo tajnih odluka i doslovce interpetiranih dijaloga i disksuija kakvima obiluje naša memoarska literatura. Moji bi memoari bili potpuno ispod feljtonskih priloga raznih mračnih i anonimnih pisaca feljtona u novinama koji očevidno poseduju zapisnike i intepretiraju ih na svoj način, prema trenutku ili prema ljudima” – zapisuje pre više od pola veka Mitra Mitrović.Ipak, te slike iz života – po Latinki Perović - “žene blistave inteligencije, visoke obrazovanosti, žene koja je umela da misli i koju, iako je tako možda izgledalo u početku, nije ponela vlast”, možemo pronaći u nedavno objavljenoj knjizi autobiografskih zapisa Mitre Mitrović, “Otpisana“ (“Vukotić medija”), koju je priredio istoričar Veljko Stanić.Suze su OKBudući da se Stanić bavi i životom i delom Milovana Đilasa, nije bio neobičan izbor da se zainteresuje i za sudbinu njegove revolucionarne ljubavi i prve supruge, tim pre što je reč o ženi krupne biografije, značajnog revolucionarnog angažmana i velikog udela u prosvetnoj i kulturnoj politici posleratne Srbije, kao i o intelektualki, ženi pera, književnici, urednici i prevoditeljki, autorki značajnih dela poput “Ratnog putovanja” (1953) ili “Veselin Masleša” (1957).Zaostavština Mitre Mitrović je posle smrti njene i Milovanove ćerke Vukice došla u ruke dr Alekse Đilasa. Jedno vreme bila je u Istorijskom muzeju Srbije, ali kako zbog nedostatka prostora i predstojeće selidbe Muzeja nije pronađeno rešenje za njeno čuvanje, zaostavština je vraćena na staru adresu: dr Aleksi Đilasu.

Teško da je Latinka Perović zaboravila jedan od davnih susreta sa Mitrom Mitrović.- U pauzi Skupštine Saveta društva za staranje o deci i omladini (novembar 1962.) prišla mi je drugarica Latinka Perović, koju su poslale Vida Tomšič i Lidija Šentjurc, da bih ja morala da pročitam jedan rukopis o borbi žena Jugoslavije za emancipaciju. Sekund sam stala i za sekund razmislila: “…Ne, ja to ne mogu učiniti… Oprostite ali meni su oduzete moralne i društvene premise da ja to čitam. Pitam se da li sam uopšte učestvovala u toj borbi. Sve se to ne tiče vas. Zašto pristajete na takvu ulogu i zašto podmeću vas… Recite molim Vas sve, pa makar doživela da kaže kome hoćete: mi smo je nudlil a ona je odbila. (Ona je plakala) – beleži Mitra Mitrović.Žena koja plače je Latinka Perović?Da, pokojna Latinka Perović mi je o tome i lično govorila. Mitrin dnevnički zapis i sećanje Latinke Perović se sasvim podudaraju. Ipak, posle te neprijatne epizode, Mitra i Latinka će postati bliske. Latinka Perović je Mitru visoko cenila, veoma se zanimala i podržavala moj rad na Mitrinim autobiografskim zapisima, precizira Stanić i ukazuje da se u jednoj belešci u Mitrinoj zaostavštini, naslovljenoj «  Prijatelji koje treba negovati » nalazi se i Latinkino ime.Partijska vrteškaIste jeseni na Mitrina vrata, dan pre njenog rođendana, zakucali su predstavnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa neočekivanom, zvaničnom ponudom: da postane upravnik JDP-a, što govori ne samo o njenom i tadašnjem autoritetu već i o moralnom kapitalu. Kakav lepi bilans mog života, društvenog i kulturnog rada, pomislila je. Od posete i ponude prolazi vreme. Sreće Nikolu Bugarčića, koji je bio rukovodilac BG kulture. Bugarčić je široj, ne samo fudbalskoj, javnosti poznatiji kao nekadašnji predsednik Crvene zvezda i visoko rangirani službenik OZN-e, UDB-e, SUP-a. Pre toga stigao je da bude i upravnik Golog otoka.

Bugarčić je rekao da će podržati njihov predlog ali pita se CK Srbije. Razgovarala je i sa sekretarom GK Beograda, njenim Ercovom, Milojkom Drulovićem, kasnije direktorom “Politike“, potom i prvim jugoslovenskim ambasadorom u Kini. Ljubazno je odgovorio da kod njih neće biti nikakvih problema, ali da to ipak rešava Srbija. Susret i sa Šanetom, ne prima je Jovan Veselinov: “ima važnija posla” …Sve se inače dešava pred kraj mandata Milana Dedinca u JDP. Kako Mitra nije dobila političku podršku, sledeće 1963. godine upravnik će postati Miroslav Belović. Ne treba zaboraviti, podseća Stanić, da je JDP jedna u nizu kulturnih ustanova osnovanih u vreme « ministrovanja » Mitre Mitrović. I pošto je već politički bila uklonjena iz vlasti, ovo je mogla biti svojevrsna kulturna rehabilitacija.- Pritom, ne treba smetnuti s uma da je te iste 1962. godine, Milovan Đilas bio po drugi put uhapšen zbog objavljivanja knjige « Razgovori sa Staljinom » u SAD. Očito je to za režim bilo nezgodno: Đilas u zatvoru, a Mitra koja se svojevremeno solidarisala s njegovom pobunom i isključena iz CK SKJ, održavala s njim veze, dolazi na čelo vodećeg pozorišta u zemlji…Tito je odbio da je primi posle 1954, a sada bi se s njom sreo na nekoj premijeri – zaključuje Stanić.Ćebe iz Mačvanske 10U Mitrinim zapisima posebno pamtim jedno sasvim obično ćebe. Nalazilo se pored ulaznih vrata Mačvanske 10. Kuće u kojoj je stanovala porodica Mitrović: Ivo i Ivanica sa sedmoro dece. Kada se rat završio više nije bilo Nika, Vukice, Ratka, Veljka i Lepe. Ostali su Stefan i Mira i nesretni roditelji. Mitra je po Vukici dala ime ćerki. “Samo je Ratko poneo obeležje slabog, koji nije izdržao do kraja policijska mučenja, dok se Vukica izdigla do slave narodnog heroja” - beleži Mitra Mitrović. Ćebe je ostalo i posle rata pored ulaznih vrata, za “naš” zatvor. Trebalo je Stefanu Mitroviću 1948.

Kroz uspomene Mitra (o)daje sliku disciplinovanog člana partije. Da li je odbrana bivšeg supruga njen jedini čin partijske nediscipline. Stanić smatra da Mitra nije podržala Đilasa iz sentimentalnih razloga, već je i sama pripadala reformskom kursu koji je tada napušten i koji je zatvorio vrata demokratizaciji političkog i javnog života. Ključ je u nečemu drugom: ukazujući na zablude, iluzije koje su neodvojivi deo revolucionarnih fenomena, Mitra pokušava da dopre do vlastitih i generacijskih motivacija za izvorne humanističke i demokratske ideale kojima su bili okrenuti i koji su ih pokretali na akciju. Postojala su vremena i ljudi kada se nije čekalo da neko drugi reši probleme, nego se delovalo odlučno i hrabro, uz velike lične žrtve. A to shvatanje velikim delom leži u celokupnoj modernoj političkoj filozofiji jer su koreni tog shvatanja u prosvetiteljstvu. To, smatra Stanić, nije mali nauk za naše neherojsko, pomalo uspavano vreme.Bonus video: Akademik Dušan Kovačević - U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek