1
Kazao sam Dučiću: Bolje da ti umreš prvi od nas dvojice; jer ja ću o tebi lepo pisati, dok bi ti o meni hrđavo! Ove reči beleži supruga Jovana Skerlića Klara u svojim memoarima koji su čitavih 80 godina bili skriveni od javnosti.
Švajcarkinja Klara, i sama intelektualka se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe…
Sve je to u memoare „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ sklopila autorka Slavica Garonja, objavivši ih u izdanju Akademske knjige.
Ljubaznošću izdavača donosimo u nekoliko nastavaka odlomke iz knjige:
„Ko suviše ljubi, loše grli“
Ne mogu se odupreti iskušenju da ne ispričam jednu anegdotu, koja se odnosila na Skerlića i Dučića, a koji je u to vreme takođe bio u Švajcarskoj. Čini se da su ova dvojica prijatelja tokom nekog razgovora otkrili da su istovremeno bili u milosti iste žene, izvesne gospođe P, ruske ili poljske nacionalnosti, ne sećam se tačno. Kao rezultat ovog otkrića sledila je: zbunjenost, zaprepašćenje, ogorčenost dva buduća velikana! … Ali kao odlični drugovi i pametni ljudi, imali su dovoljno mudrosti da ne dovode jedan drugog do žestoke ljubomore, kao što je to obično slučaj u melodramama; oni su stoga odlučili, kao pravi filozofi, da gospođa „plati račun“, a Dučić je preuzeo odgovornost da, čini se, održi jedno predavanje pomenutoj osobi, jer je vukla „dvostruka kola“ – prekrivši ljubavnicima njihove vatrene oči jastukom, kako bi ih sprečila da se međusobno ugledaju! Čini se da je spomenutoj dami uskoro preostalo da sama vuče kočije, bez ijednog od svojih doskorašnjih slugu. Voila!: „Ko suviše ljubi, loše grli“, kaže francuska poslovica ili, kako kaže nemačka poslovica: „Wer zu vile will, bekommt gar nichts“.
Sada odbijam da garantujem apsolutnu istinu ove anegdote koju sam upravo pomenula; jednostavno sam je ponovila onako kako mi ju je suprug jednom ispričao. Ali literate često lažu samo zbog potrebe da aktiviraju svoju fantaziju: na primer, Skerlić je u Beogradu, vraćajući se jednog dana iz grada, rekao da mu je Dučić, dok su zajedno šetali, ispričao na jedan najdetaljniji, najslikovitiji i najraskošnije opisan način, neki izvanredan događaj koji mu se dogodio u Beogradskoj crkvi. Kad je Dučić završio priču, čini se da mu je Skerlić, ponekad vrlo lucidan, rekao: „Dučiću, slagao si!“, a Dučić mu je odgovorio, najprirodnije na svetu: „Imaš pravo; nije istina. Slagao sam“. Ali ovde je talenat laži sastavni deo literarnog talenta (ili bar imaginarnog dara), pa je potrebno izviniti Corrigana jer je tako grubo lagao da bi iskoristio herojski prelazak preko Okeana. Potrebno je opravdanje literatama da lažu, da vežbaju svoju kreativnu sposobnost. Ovo su slučajevi, koje navodim, kada „svrha opravdava sredstva“.
Još uvek mi u ušima zvuči puno anegdota koje mi je Skerlić pričao o svojim mnogobrojnim prijateljima, a posebno o svom prijatelju Dučiću (npr. kralju Dagobertu), ali ove, koje sam spomenula, jedine su koje se odnose na njih dvojicu, dok se druge odnose samo na Dučića i zato nemam razloga da ih ovde spominjem, jer pišem o Skerliću, a ne o Dučiću.
Dvojica prijatelja, koji se mnogo zadirkuju i koškaju, vole se; samo je Skerlić bio pomalo sebičan. Jednog dana rekao mi je: Kazao sam Dučiću:
– Bolje da ti umreš prvi od nas dvojice; jer ja ću o tebi lepo pisati, dok bi ti o meni hrđavo!
Naravno, rekao je to kao šalu i baš tim rečima.
(Kako čitalac vidi, ne oklevam da u svoju prozu stavim malo soli, čak i bibera. Stil uvek mora biti u skladu s temom, a predmet ove skice je čovek koji je bio vrlo duhovit, ponekad zabavno nestašan, soleći svuda, ne samo u svojoj prozi, već i u svom životu, pa i slika njegovog karaktera mora biti takva. I u nastavku ovih sećanja navodim Volterov princip da su „svi žanrovi dobri osim dosadne vrste“. Zato se trudim da ne budem dosadna.
„Prosidba me je zatekla nespremnu“
Kada se školska godina koju smo pohađali završila (o čemu sam pisala na prethodnim stranicama), Renarovi su otišli iz Lozane u Pariz, jer je Millerand, prijatelj iz Renarove mladosti, upravo bio postavljen za ministra prosvete i obrazovanja. I naravno, jedna od prvih stvari koju je učinio bila je da prekine Renarovo progonstvo, pa čak i da mu ponudi katedru na College de France (ako se ne varam). Skerlić je pratio profesora u Pariz, kako bi nastavio da radi na svojoj tezi. On i ja smo tako bili potpuno van vidokruga jedno drugom, nije bilo ni prepiske među nama, niti ikakvog stvarnog prethodnog dogovora. Tek nešto više od godinu dana kasnije (jer Skerlić nije znao moju adresu), stigla je njegova razglednica u kojoj je pisao da je završio svoju doktorsku tezu i pitao me da li bi mogao da mi je pošalje, da je pogledam. Odgovorila sam, takođe razglednicom, da će me slanje njegove teze usrećiti, a odmah nakon toga primila sam njegov rukopis. Kasnije smo razmenili još nekoliko pisama, a otprilike u četvrtom pismu on me je zaprosio, na, za mene, vrlo neočekivan način. Ispisao mi je svoje planove za rad na polju književnosti i političke karijere, što je bilo sjajno, da nije krilo opasnosti koje su mu pretile, kao i činjenicu da je već odavno bio stigmatizovan, iz političkih razloga (bilo je to doba vladavine Aleksandra Obrenovića, a čini se da se ni Skerlić u političkim obračunima s njima nije ponašao kao jagnje).
Budući da me je Skerlićeva prosidba zatekla nespremnu, morala sam da zatražim vreme za razmišljanje (da bih mu odgovorila). Moja porodica se usprotivila ideji da živim u Srbiji, koja je u očima Zapada tada još uvek bila zemlja suviše nepoznata, tajanstvena i čak pomalo strašna. Ja sam, naprotiv, uvek imala određenu sklonost za avanturu, egzotiku, nepoznato, pa čak i opasno. Takođe sam bila impresionirana, pa čak dirnuta i polaskana velikim pritiskom koji je Skerlić pokazao u svojoj nameri da svoj život veže za mene, pogotovo zato što je naše poznanstvo u Lozani bilo samo poznanstvo u začetku, i što smo više od godinu dana bili čak potpuno bez kontakta. Pošto je moj otac, koji mi je bio najviše naklonjen u životu, upravo umro, na moju odluku je uticalo i to što sam želela da zamenim njegovu izgubljenu naklonost ovom drugom, za koju sam mislila da je jednako duboka i stalna.
Prošlo je izvesno vreme pregovaranja, dok smo se složili oko nekih uslova koje sam postavila, pa smo se potom smatrali tajno verenim. Ali smo se i dalje dopisivali skoro godinu dana, i tek u januaru 1903. godine venčali smo se u Beču, uprkos protivljenju moje porodice. Naši svedoci prilikom venčanja bili su profesor Univerziteta Stanoje Stanojević, Pavle Ranković i dr Radenković. Dan nakon venčanja, oko jedanaest sati uveče, stigli smo sa Pavlom Rankovićem u Beograd.
Imala sam neobičan osećaj, kada mi je, pokazujući na svetla kroz prozor vagona, Skerlić rekao: „Eno Beograda!“ Za mene je to bila „misterija“, jaz, granica, u kojoj je trebalo sad da zaboravim sav svoj prethodni život. Voz je ulazio u stanicu gde nas je čekala velika grupa Skerlićevih prijatelja, a mi smo krenuli prema njegovom domu, gde se već okupila grupa prijatelja i porodica.
Čik, budite pesimistični u Beogradu kada sunce obasja
Prvi utisci bili su veoma pomešani. Dotakla me srdačnost ljudi koji su me okruživali, ali bolno me iznenadila ekstremna primitivnost okoline koja me je posmatrala. Skerlić bi to opisao malo drugačije, verovatno zato što je sve video u malo ružičastijim bojama.
Ali sledećeg jutra, sunce se dizalo na horizontu poput blistavog diska, jedan od onih blistavih dana kada mi se čini da ih zna samo Beograd: sjajno sunce, usred zime (bio je 11. januar), plavo neba bez i najmanjeg oblaka, azurno, kakvo na Zapadu nemamo zadovoljstvo da vidimo čak ni u leto, a sa tim jedinstvenim električnim vibracijama u vazduhu koje vam odaju lakoću u krvi i gotovo životinjsko zadovoljstvo i radost u srcu.
Istog dana, međutim, posle jutarnje pauze, iznenada me je uhvatila neizmerna nostalgija za zemljom i okruženjem koje sam upravo napustila, i provela sam najmanje pola sata plačući i jecajući. Skerlić, koji je sedeo pored mene, za to vreme čitao je novine, jer je upravo otkrio čitav niz novosti objavljenih u vreme njegovog odsustva, i, kao politički fanatik kakav je bio, činilo se da ga je moje stanje potresalo mnogo manje od poslednjih vesti iz javnog života. Ovde sam već videla osnovnu osobinu Skerlićevog karaktera: bio je, suštinski, hladne prirode, sa osećajem da pravilno igra ulogu, pre svega domaćina kuće, ali pogled mu je bio slabo vezan za detalje i pojedine stvari, verovatno previše apsorbovan praćenjem opštih i javnih poslova.
Francuski pisac napisao je roman o sudbini žena velikih muškaraca. Njihov bračni udeo uglavnom je bio manji od supruga onih običnih muškaraca, i opet može biti slučaj kao kod nemač- kog pesnika: „Und willst du glücklih sein, so bau deine Hut im Thal“. Devojke gotovo uvek ulaze u brak s iluzijom i nadom da će u svom mužu naći nežnosti, poput ljubavi dragog oca koji je upravo otišao iz života. Ali, ubrzo otkrivamo da je potrebno lišiti se tih iluzija, jer nasuprot tome, strast i nežnost se gotovo isključuju, kroz saznanje da je poimanje ljubavi kod muškaraca potpuno drugačije nego u ženi. Iznad svega, imala sam oca koji me gotovo obožavao i koji nije mogao videti na meni u mesec dana ni najmanju suzu, i primio bi za mene sve nevolje sveta. Tada sam prvi put u životu naučila kako sama da osušim svoje suze.
Ali, kao što sam već rekla, ovaj zimski dan bio je veoma lep, a Skerlić je oko 11 sati predložio da prošetamo po gradu.
Šetali smo Ulicom kneza Mihaila.
Čik, budite pesimistični u Beogradu kada sunce obasja!
Ne, to nije bilo moguće! Potrebna vam je, uprkos vašem stanju, radost življenja, bez ikakvog razloga, nastala dejstvom mističnih i nevidljivih sila. Da li je to klima ili neka spiritualna atmosfera? Oboje, verujem. U svakom slučaju, neko dobija privilegiju koju neko na Zapadu nikad ne oseti, a što je ovde posebno. Radi se o tome da ovde živimo na granicama dva sveta, dve civilizacije. Zapad i Istok, koji se ovde mešaju: od klime, do duhovne atmosfere, proizveli su ovde novu kombinaciju – koja još nije Zapad, a više nije Istok.
Sutra: U ljubavi, Skerlić nije bio fin, ali je bio moćan
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
