9
Kada je posle 55 godina i gotovo 300 snimljenih predstava rukovodstvo Radio televizije Srbije odlučilo da zarad serijskih i komercijalnih sadržaja ukine svojevrsnu kulturnu instituciju - TV teatar, podigla se ogromna bura u javnosti. Naročito zbog toga što su čelni ljudi RTS-a, uprkos tome što su budžetom za 2023. godinu predviđena sredstva za snimanje pozorišnih predstava, rešili da ih preusmere na isplativije sadržaje.
Posle mnogih kulturnih poslenika i na prekjučerašnjem skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje predsednik ovog tela Siniša Kovačević komentarisao je, u prisustvu generalnog direktora i predsednika UO RTS-a tu odluku, ocenivši je kao neprihvatljivu. I Kovačević je, kako otkriva za Nova.rs, posle svega, utiska da postoji šansa da se ta odluka preinači:
– Čini mi se da smo na dobrom putu da se ta odluka promeni. Gospodin Bujošević je shvatio da ideja nije dobra, i pogrešno je mesto za uštedu. Bio je stava da je to pre posao Pozorišnog muzeja, nego RTS-a, ali moja je teza bila da je to upravo zadatak televizije. Jer, pozorišni muzeji nemaju adekvatnu tehniku, niti kamermane, rasvetu, video miksere… Poenta je da svako vreme ima istorijsku obavezu da ostavi svoje tragove na osnovu čega će potomci donositi sudove o svojim precima. A danas imamo tehnološke mogućnosti za to. Kad ste nekada hteli da rekonstruišete neko vreme morali ste da idete po arhivama, da tražite kritike, tekstove. I to je bio jedini mogući način. Pojavila se onda fotografija, pa film, što je olakšalo sve. Danas u vremenu, u kojem se video tehnologija toliko razvila, dužni ste da zabeležite tragove. To će svedočiti o vašem ukusu, o kreativnoj, umetničkoj, političkoj slobodi. Umetnost, pozorište je fantastičan svedok, daleko bolji od medija – tvrdi Siniša Kovačević što potkrepljuje i jednim primerom:
– Pogledajte iz skorijeg vremena Dnevnik koji je uređivao Milorad Komrakov i film Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore“. Šta je validnije svedočanstvo o jednom vremenu? Usudio bih se da tvrdim da je to film. Na osnovu tog filma možete rekonstruisati misaoni, emocionalni protok vremena, možete ga generisati i kroz etičke kodove, način na koji ljudi govore, nose pušku. Svedočanstvo vremena smešteno je precizno i tačno u tom filmu. Isto je i s pozorištem – smatra Kovačević.
Napominje, pride, da pozorište ima i fenomen više. Ako nemate, kako kaže, dobru i validnu savremenu dramu koja bi trebalo da se igra kao svedočanstvo vremena, tu su uvek Šekspir, ili Eshil:
– I kroz postavku antičkog modela ponašanja ili šekspirijansku potrebu da se po svaku cenu dođe na vlast moći ćete da progovorite i o svom vremenu. Zato je pozorište dragoceno. Kako bi jedna mlada osoba sudila o „Jegoru Buličovu“ (legendarna predstava JDP-a u režiji Mate Miloševića, prim.aut.) da ga neko nije snimio? Kako bi neko danas mogao da kodifikuje glumačko majstorstvo Milivoja Živanovića ili Raše Plaovića da tih snimaka predstava nema? To je civilizacijska obaveza, a na stranu što će neki ljudi jednoga dana imati potrebu da rekonstruišu naše vreme. I neće to činiti iz novinskih tekstova i tabloida, već umetničkih svedočanstava. Neko će za 50 godina imati potrebu da doktorira na pozorišnom opusu Dejana Mijača, a gde će ga naći ako nema snimaka predstava – pita naš sagovornik.
Snimanje pozorišnih predstava ima, kako konstatuje dramski pisac i reditelj, i prednosti za samu televiziju:
– Televizija će imati između dva i četiri sata odličnog programa. I zato ideja da se odustane od TV teatra, čija god da je, nije mudra, glupa je. Tih 30.000 evra, koji su prebačeni na ogromnu serijsku gomilu gde se novac meri milionima evra, ne bi se ni primetili. I to je suština. A i kad danas analitički gledate glumu prve polovine 20. veka, može da vam se učini starovremskom, patetičnom čak, ali stvari morate gledati u realnom istorijsko-filozofskom kontekstu – to je vrhunska gluma toga vremena. Pa kolika je blagodet što nam je Bog dao mogućnost da analiziramo glumu jednog Pere Dobrinovića ili Čiča Ilije Stanojevića! Drugo, tako se produžava vek trajanja predstave. Neko će moći da je vidi i kad siđe sa scene, omogućavate i ljudima koji, recimo, treba da uskoče u predstavu umesto bolesnog ili preminulog kolege da to urade znatno lakše. I na kraju, tako afirmišete teatar. Zarazićete neko dete u Prijepolju ili Sremskoj Mitrovici, koje nema priliku da gleda profesionalni teatar, daćete mu priliku da vidi šta je pozorište.
Siniša Kovačević je na Odboru za kulturu izneo zamerke i na kvalitet obrazovnog, dečijeg programa RTS-a, a podsetio je i na Dramski ponedeljak, kada su se decenijama unazad emitovale premijere domaćih TV drama. Za Dramski ponedeljak je inače, Finansijskim planom za 2023, izdvojeno nula dinara:
– To je lament nad bivšim vremenima, što je možda svedočanstvo da sam star. Znate onaj vic kad unuka dođe iz škole u kojoj joj je učiteljica postavila silogistički zadatak da pita kod kuće šta je bilo pre – kokoška ili jaje. I pita baku, a ona kaže: „Sine, pre je bilo bolje“. To vam je to. Ti su se ponedeljci čekali s radošću. Kad pogledate spisak imena koja su participirala, pa to su akademici, ljudi u antologijama, čitankama: Mirko Kovač, Bora Pekić, Miodrag Bulatović, Brana Crnčević, Aleksandar Obrenović – pa malo li je? A te drame su režirali Slavoljub Stefanović Ravasi, Sava Mrmak, Aleksandar Đorđević i pri tom su šansu dobijali mladi. I svi smo mi, sa treće ili četvrte godine Akademije, nosili svoje drame s mnogo strepnje u Dramski program Televizije Beograd i čekali šta će nam akademici poput Pavla Ugrinova, Muharema Pervića, Radomira Putnika, Milovana Vitezovića, ta antologijska skupina ljudi, reći. I trenutak kad kažu – snimićemo to – smatrali smo međašem da smo uspeli u životu. I sad toga više nema!
Kovačević objašnjava da je u svakoj od tih drama igralo bar po sedam-osam glumaca, što znači da je 320 ljudi iz glumačkog esnafa imalo prilike da se afirmiše i nešto zaradi:
– Bio je to posao za 40 reditelja, scenografa, kostimografa, kompozitora. Bio je to respektabilan umetnički nivo, pobeđivali smo na najvalidnijim svetskim festivalima. Pa, s kojim pravom je nekom palo na pamet da toga više nema?
Ukazuje naš sagovornik da je Bojana Andrić napravila knjigu u kojoj je pobrojala 999 igranih formata na Radio televiziji Srbije, ali da nije siguran da čak i ljudi u Javnom servisu znaju da postoji:
– Nisam maliciozan, ali to je zlatni, dragoceni inventar umetnina čiji je vlasnik RTS. A RTS je ugaoni kamen kulture naroda. Ne samo neko ko beleži, već stvara kulturu naroda. Znate li da nekada nije bilo festivala koji nije imao svoju hroniku, da nije bilo izložbe, validnijeg koncerta koji nisu bili zabeleženi. Pa Hroniku Bitefa je vodio Slobodan Selenić, filmske emisije Vojin Dimitrijević, one o antičkoj Grčkoj i mitovima pravio je Vladeta Janković, najveći srpski dramski pisac druge polovine 20. veka Aca Popović uzidan je u temelje te kuće, tu su radili veliki Timoti Bajford, Dušan Radović, Ršumović je ostavio tragove. Mi smo odrastali na „Nevenu“, „Poletarcu“, „Na slovo na slovo“, a danas deca odrastaju na onom idiotizmu, kakav je „Pepa Prase“. Najsrećniji sam kad Pepa Prase završi kao božićna pečenica. To je idiotarija par ekselans. Televizija traži edukaciju, visoko obrazovane ljude, a ne emisije „Na večeri kod“ u kojoj gostuje Zorica Brunclik.
Vrativši se na početak priče i teatar, podseća Siniša Kovačević na kraju i na kaznu koja je postojala u antičko doba:
– U slučaju izdaje ili teških krivičnih dela bili ste osuđivani, u zavisnosti od težine dela, na progonstvo, ili smrt, ili na zabranu odlaska u pozorište. E, pa sad gledajte! Pozorište je u ovom slučaju metafora kulture, kulture kao takve, kao načina mišljenja, života. Taj čarobni mehur od sapunice se najbolje doživljava u pozorištu, in vivo, ali je bolje imati snimljenu bilo kakvu predstavu nego nemati uopšte!
Bonus video: Odbor za kulturu o RTS-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
