0
Svedočimo apsurdu i užasu zla koje se ne vidi. Nalazi se iza zidova nemačkog logora Aušvic u koji je kamera većim delom filma uperena. Postavljena tačno u dvorištu kuće prepune cveća i malim bazenom u kome porodica sa petoro dece, od kojih je jedna beba, pokušava da održi stanje prividne normalnosti.
Piše: Dejan Šapić
U filmu „Zona interesa“, Džonatana Glejzera, delimičnoj adaptaciji romana Martina Amisa pratimo porodicu Hos, komandanta zloglasnog koncentracionog logora Aušvica Rudolfa Hosa (Kristijan Fridel) i njegove supruge Hedvig (Sandra Huler). Naziv filma predstavlja oblast od nekoliko kilometara okruženja logora gde je lokalno stanovništvo bilo iseljeno jer je to bila interesna zona u kojoj niko od civila nije imao pristup.
Početak filma sa crnim ekranom i klaustofobičnim zvucima od nekoliko minuta najavljuje nešto neočivano. Prva scena je idilična gde vidimo porodicu na okupu kako se kupa pored reke i odmara na proplanku. Približavamo se kući u kojoj provode sve vreme koje imaju i ona predstavlja simulaciju stvarnosti lepote i izobilja. Onaj ko je došao u bioskop nepripremljen i ne zna o čemu je film još uvek ne može da pretpostavi gde se nalazi i šta je iza zidova dvorišta koje okružuje kuću napravljenu po meri jedne porodice. Služavke se brinu o deci, cveće i bašta se pažljivo neguju a crni pas je razigran u igri sa ukućanima. Već sutradan komandantu Rudolfu je rođendan, od porodice dobija čamac na poklon za izlet po reci, a dolaze i kolege oficiri da mu odaju počast i ukažu poštovanje.
Sa njima je i delegacija koja će predstaviti projekat kružne komore za spaljivanje tovara koja za sedam sati može da sagori skoro 500 komada. Dok se prvi deo komore hlade drugi nastavlja proces sagorevanja tovara. I tako može da radi neprekidno. Prosečan gledalac još uvek nije siguran o čemu se u filmu govori. Glejzer pažljivo i taktično vodi priču ne pominjući Jevreje, zarobljenike, ljude, čak ni logor… već „inovativnu komoru za spaljivanje tovara“.
Kulminacija nastaje kada komadant Rudolf sa svoje dvoje starije dece odlazi da provoza novi čamac na reci. Dok peca u vodi, a deca se igraju u plićaku, nizvodno se pojavljuje talas mulja. On začuđen zahvata rukom i pronalazi čovečiju kost u reci. U panici brzo odvodi decu na tuširanje u kuću, gde u kadi i na lavabou prvi put vidimo tragove pepela. Već naslućujemo da je greškom spaljeni otpad ljudskog mesa i kostiju iz logora završio u reci. Više nema nedoumice gde se nalazimo.
Prateći opus Džonatana Glejzera od video spotova za Massive Attack, Radiohead, Blur i Jamiroquai, preko filmova „Sexy Beast“ (2000), „Birth“ (2004) i „Under the Skin“ (2013); doživljavamo ga kao konceptualnog video umetnika visoko estetizovanih kadrova. Na taj način je nabolje i posmatrati novi film „Zona interesa“ kako bismo imali jasniji uvid u ono što gledamo. Da bude jasnije uzećemo za primer ready-made skulpturu pisoara Marsela Dišana postavljenu kao eksponat u galeriji koja sada ima potpuno drugo značenje i svrhu. Dejmijan Herstov rad mrtva ajkula duga 3,6 m postavljena u vitrinu sa formalinom u galerijskom prostoru „Saatchi & Saatchi“ u Londonu dobija novo značenje.
U tom smislu građenje porodične kuće uz zid logora Aušvic i pokušaj da se ukućani ne obaziru na zvuke koji dolaze sa druge strane je konceptualni zahvat koji Glejzer sprovodi da bi nam pokazao dokle može da ide ljudska bahatost, bezosećajnost i cinizam. Da je porodica smeštena 100 metara od logora ništa od ovoga ne bi imalo smisla. Upravo deljenje istog zida sa simbolom stradanja milona ljudi spaljenih u gasnim komorama dobija smisao i poruku koju nam reditelj šalje. Ceo film treba posmatrati u tom kontekstu.
Upotreba više, čak deset kamera smeštenih u kuću sa daljinskim upravljanjem (ekipa je bila u drugom objektu pratila set snimanja i glumce) kao u rijalitiju naglašava postupak dokumentarističnog. Reditelj nas drži na značajnoj distanci od ukućana iz uglavnom donjeg rakursa i širokih planova. Njega ne zanimaju detalji, nema krupnih planova. Pratimo patnju bračnog para koji su vidno nesrećni i bezlični okruženi poslugom i povremenim gostima. Tako Glejzer pokazuje da pored surovosti i egzekucija koju su nacista sprovodili, nisu uživali u zadovoljstvu i privilegijama dobijenim od firera. Supružnici Rudolf i Hedvig su nezainteresovani jedno za drugo i podjednako empatični jedno prema drugom kao i prema onima sa druge strane logora. Njihov odnos je mehanički i svodi se na rutinske dnevne aktivnosti i brigu o deci.
Najveća interesovanje supruga Hedvig pokazuje za cveće u bašti i na uređenje dvorišta dok je komadant Rudolf zaokupljen poslom oko logora. Kada se desi preokret u kom on biva unapređen u zamenika inspektora koncentracionih logora i da mora da se preseli u oblast blizu Berlina vidimo konačan rascep među njima i dubinu praznine koja je sve vreme prisutna. Hedvig ne želi da ode iz tri godine građenog sveta koja je stvorila u dvorištu njihove kuće i zaključuje da je njen posao briga o deci, a njegova da služi fireru. Ona ostaje sa decom u kući.
Glejzeru je mnogo manje bilo bitno da se bavi logorom i stradanjem već je želeo da pokaže besmisao egzistencije jedne porodice.
Film je jedinstven u svakom smislu posebno što tragičnu istorijsku temu tretira bez prikaza i jedne žrtve. Iza baštenskog zida čuju se pucnji, vika i zvuci vozova i peći. Povremeno se čuju prigušeni krici, pucnji i brujanje mašina. Noću kroz prozor vidi se dim koji se nadvija nad krematorijumom. Zvuk ima presudnu ulogu u filmu i sa potpunim pravom je dizajner zvuka Džoni Burn osvojio Oskara. Mešaju se glasovi dece sa nejasnim kricima sa druge strane i povicima vojnika. Ponekad čujemo pucanj uz ambijentalne tonove koje označavaju isčekivanje i proizvode jezu. Gledaoc je u stalnom isčekivanju da sazna šta je iza zida logora, da vidi neku od scena. Kamera nikada neće preći ogradu i pokazati unutrašnjost logora. Takvim postupkom Glejzer stvara kod gledaoca očekivane slike na osnovu ranijeg iskustva gledanja scena iz drugih filmova ili sa fotografija stradanja ljudi u logorima. U tome je potpuno uspeo.
Ne može se ni porediti sa drugim filmovima o holokaustu. Negde su navedene reference na „Šaulov sin“ (2015) Lasla Nemeša i na „Bela traka“ (2009) Hanekea koji su direktan prikaz patnje pojedinca (dok se u drugim filmovima o holokaustu posmatra masa). Glejzer je na bavi Jevrejima, žrtvama, direktnim zločinom. Bavi se procesom upravljanja zločinom onih koji su napolju van logora. Upravljanjem zločinom kao svakim drugim proizvodnim procesom u fabrici ili nekoj industriji. To je zapravo najiritantnije u filmu ali i najveća vrednost jer na osnovu predznanja o holokaustu stalno isčekujemo da vidimo šta je unutra ali nam reditelj ne dozvoljava. Zato je vredan i moćan film što do kraja samo pretpostavljamo i konstruišemo nešto “što se podrazumeva” ali nigde se ne navodi.
Nema referenci na sadašnjost osim što je zlo kao takvo večno. Film je o ratnoj 1943. i može biti samo upozorenje a ne referenca na sadašnje stanje (Ukrajina, Gaza i ostala žarišta po svetu). Rad na filmu počeo je 2014. zvanično je najavljen 2019. a sniman je 2021. u Poljskoj pretežno oko Aušvica, pre nego što je bilo naznaka za ono što se dešava u Gazi, čak i pre sukoba u Ukrajini.
Svakako je ovo značajan film za istoriju filma i Glejzera potvrdjuje kao genijalnog filmskog autora (što smo već videli u ranijim naslovima, ovde još izraženije). Jedino gledaoce treba pripremiti da ne gledaju dramu sa klasičnim narativom.
Prikazan je na Kanskom festivalu u maju prošle godine, svetsku premijeru imao je krajem decembra u SAD, „Zona interesa“ Džonatana Glejzera svakako je najisčekivaniji film prošle godine. Kod nas je imao premijeru na nedavno završenom FEST-u. Osvojio je dva Oskara za najbolji međunarodni film i Oskar za najbolji zvuk, zatim Gran pri i nagradu FIPRESCI u Kanu, tri BAFTA nagrade, uključujući za najbolji film na ne-engleskom jeziku i bio je nominovan za tri nagrade Zlatni globus. Sada je stigao u naše bioskope u distribuciji MCF Megacom filma.
Bonus video: Dokumentarni filmovi u trci za Oskara (2024)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
