0
"Spalio sam ‘Cigane’ - i zaslužili su to!", reči su Puškina zabeležene u jednom pismu. "Peć je odavno postala moj omiljeni urednik", napisao je Bulgakov.
„Rukopisi ne gore“, jedna je od ključnih rečenica u literarnom remek-delu „Majstor i Margarita“. Ovim rečima u romanu Mihaila Bulgakova obraća se Majstoru Voland dok mu vraća rukopis koji je ovaj, u očajanju spalio, uveren da to čini jednom i zauvek.
Ove reči nije bez razloga zapisao Bulgakov. Istu stvar uradio je i sam sa originalnim rukopisom ovog romana.
Nije ovaj književnik jedni ruski pisac koji je rešio da se, za svagda, oslobodi svog „čeda“. Mnogo je kroz istoriju ruskih pisaca koji su, iz različitih razloga, svoje rukopise spaljivali, evo njih šestoro u izboru magazina „Raša bijond“:
Nikolaj Gogolj
U jednom trenutku radost, u drugom najgora moguća depresija. Dobro je znano da je Nikolaj Gogolj imao takve promene raspoloženja koje bi katkad plašile njegovu okolinu. Kasnije je utvrđeno da je ruski pisac patio od psihoze, a pominjano je čak da je imao i napade šizofrenije.
Piščevo remek-delo „Mrtve duše“ originalno je trebalo da bude trilogija. Namera mu je bila da dočara višeslojnu sliku društva koja bi izazvala reakciju čitave Rusije. Ali, svog zadatog cilja nije uspeo da se domogne.
Iako je iza sebe imao fantastična dela, kakva su „Revizor“ ili „Taras Buljba“, kada su 1942. godine objavljene „Mrtve duše“ reakcije su bile oprečne. I dok su ga neki poredili sa Homerom ili Šekspirom, velikan ruske književne kritike Visarion Grigorijevič Bjelinski na to je imao „otrovan“ odgovor:
„Gogolj je nalik Homeru koliko su i tamno nebo i borovina Petrograda slične onima u Grčkoj“.
Uprkos kritikama, mnogo je bilo onih koji su sa nestrpljenjem čekali nastavak „Duša“. A to je za Gogolja, kako je sam priznao, bila zamka.
„Mučio sam sebe da pišem, terao se i zbog toga tako patio. Ophrvala me je nemoć i nikako to nisam mogao da promenim – sve je ispalo pogrešno“, požalio se pisac.
U stanju psihičkog rastrojstva, 1845. godine, spalio je tako dugo iščekivan drugi deo „Mrtvih duša“ koje je pisao čitavih pet godina. Potom je nastavio iznova da piše i 1852. ponovio se isti „scenario“. Sve što je do tada uradio, završilo je ponovo u plamenu.
I samo desetak dana kasnije ne mogavši da se otrgne od depresije preminuo je 4. marta u 42. godini praktično izgladnevši sebe do poslednjeg izdisaja…
Aleksandar Puškin
I danas važi za jednog od najvećih ruskih poeta, ali Aleksandar Puškin počesto nije bio čovek pun samopouzdanja, naprotiv, često je sumnjao u sebe. Piščevi rukopisi ispunjeni su iscepanim stranama, a Puškin se nije libio ni da nezadovoljstvo svojim radom „iskaže vatrom“.
Autor „Pikove dame“ i „Evgenija Onjegina“, čiji je deo uništio zbog straha od političke odmazde, spalio je drugi deo svog čuvenog nedovršenog romana „Dubrovski“, koga je napisao 1833, a koji je posthumno objavljen osam godina kasnije. Istu stvar učinio je i sa svojim poslednjim romanom „Kapetanova kći“ iz 1837. godine. Doduše, nije u vatru ubacio čitav rukopis već rane ideje knjige koju je završio samo tri meseca pre nego što će izgubiti život u dvoboju.
A sve je počelo sa poemom „Cigani“. U pismu kolegi Aleksandru Bestuževu 1923. godine zapisao je:
„Spalio sam ‘Cigane’ – i zaslužili su to!“
Mihail Bulgakov
„Peć je odavno postala moj omiljeni urednik“, napisao je jednom prilikom Mihail Bulgakov u pismu prijatelju. Ali, u isti mah dodao je i ove ironične reči:
“Volim je zato što, bez odbijanja, sa jednakom voljom upija u sebe račune sa hemijskog čišćenja, nedovršena pisma ili čak, o kakve sramote, poeziju!
Bulgakov je počesto bio nemilosrdan prema sebi. Opšte je znan podatak da je prvu verziju „Majstora i Margarite“ spalio. No, tada je ovo slavno delo imalo drugačiji naslov. Pisac se dvoumio između naslova „Crni mađioničar“, „Princ tame“ i „Varalica sa kopitom“. I samo delo bilo je drugačije koncipirano, jer je Voland satana, u tom prvom rukopisu bio glavni junak.
Mnogo se tokom proteklih decenija spekulisalo o razlozima spaljivanja originalnog rukopisa ovog remek-dela. Svi oni istraživači koji su se podrobnije bavili tom temom došli su do zaključka da ga Bulgakov nije namerno uništio. Bio je to ishitren potez, uzrokovan time što je vlast cenzurisala brojna njegova dela, od „Psećeg srca“ do „Dana turbina“. Uostalom, i sam je govorio:
„Sovjetska adska čeljust sve je progutala“.
Kada je shvatio šta je i sam uradio „u vatri“, priznao je kako je „đavo ušao u njega“:
„Uništio sam stranu po stranu svog romana… Zašto? Ne znam. Hajde da se prepustimo zaboravu“.
Ali, godinu dana nakon tog samoizazvanog incidenta Bulgakov je, ipak, nastavio započeti rad.
No, Mihail Bulgakov nije samo bacao u vatru svoje rukopise. Legenda kaže da je sve svoje dnevničke zabeleške, nakon što bi ih pročitao, takođe uništio zauvek u plamenu.
Boris Pasternak
Najpoznatiji je po romanu „Doktor Živago„, koji je „prokrijumčaren“ iz Sovjetskog saveza, gde je bio zabranjen pune tri decenije, i objavljen u Italiji 1957. godine. I Boris Pasternak imao je na početku literarne karijere čudan naum – nije želeo da iza sebe ostavi „kvarljivi“ pisani trag. Gotovo fanatično, kako se beležilo, književnik rođen u Moskvi 1890. godine, spaljivao je sve svoje rane nacrte za pesme, romane, komade… Išao je logikom da ukoliko je ono što je napisao „slabašno“ trebalo bi ga uništiti zauvek sa ogromnim „žarom i žestinom“. I destrukcija nije bila rezervisana samo za nacrte ili nedovršena dela, već i ona koja su bila kompletirana, poput čitavog dramskog komada ili romana. I nikada zbog toga nije zažalio.
Ana Ahmatova
Nisu samo nezadovoljstvo radom ili neke lične krize bile uzrok uništavanja dela. Tokom sovjetske ere mnogi pisci i pesnici uništavali su svoje radove iz političkih razloga – tačnije plašeći se da zbog svojih radova ne budu na meti odmazde države. Jedna od njih bila je pesnikinja Ana Ahmatova.
Samo je u poemi „Rekvijem“ do tančina opisala sav teror sa kojim se susretala njena zemlja pod vladavinom Staljina, a naročito jedna žena, poput nje kojoj su bili ughapšeni i suprug i sin. Poema je nastajala čitavih pet godina (1935- 1940), ali kada ju je konačno završila smatrala je da je zbog progona, čistki isuviše opasno da se objavi u to vreme.
Sve do sredine šezdesetih godina prošlog veka postojali su samo pojedinačni stihovi koje je napamet znala pesnikinja i jako mali broj ljudi u koje je imala najviše poverenja. Svi pisani tragovi „Rekvijema“ bili su s namerom uništeni.
I izvučena iz sećanja poema je ugledala svetlost dana tek 1963. godine i to najpre u Nemačkoj. Publika u Rusiji čekala je još 25 godina na „Rekvijem“ Ane Ahmatove.
Osip Mandeljštam
Jedan od najvećih ruskih književnika 20. veka Osip Mandeljštam znao je da ga pod Staljinovom vlašću ne čeka ništa dobro. Sve što je zapisao sklanjao je, uništavao, delio porodici, poznanicima, prijateljima, saborcima jer je bio svestan da ga njegova dela mogu koštati glave. I tako je i bilo.
„Ovu zemlju ne možemo osetiti pod našim nogama“, zabeležio je Mandeljštam 1933. o Sovjetskom savezu pod Staljinovom vlašću. Samo pet godina kasnije završio je u gulagu.
Piščeva supruga Nadežda tada je sakrila njegovu zabranjenu arhivu i decenijama živela nomadskim životom skrivajući se od vlasti. Imala je samo jedan cilj – da lik i delo njenog supruga „ostanu u životu“. I dok su za Mandeljštamovog života neki rukopisi skrivani po loncima, čarapama, gde god… mnoge od njih je naizust znala Nadežda. I sve ih je na papir stavila tek 1953. godine, kada je Josip Visarionovič Staljin preminuo.
