6
"Da sam se umesto ovog izbora odlučio za neki drugi, ne bih pogrešio. Samo bih proširio broj knjiga koje treba pročitati", kaže Branko Kukić, urednik "Gradca" i predsednik žirija za Ninovu nagradu, predlažući dela savremenih autora za koje misli da bi trebalo da budu uključena u školsku lektiru.
Zbog stalnih rasprava oko toga da li je lektira zastarela i da li je treba menjati, pozvali smo književne kritičare da predlože po pet knjiga savremenih autora za koje smatraju da bi đaci trebalo obavezno da ih pročitaju. Objavili smo predloge Mihajla Pantića, Marije Nenezić i Vladislave Gordić Petković, a narednih dana predstavićemo i izbore Gojka Božovića i Aleksandra Jerkova. Urednik „Gradca“ i predsednik žirija za Ninovu nagradu za roman godine Branko Kukić, čije predloge objavljujemo danas, izdvojio je pet naslova.
1. Luj-Ferdinand Selin – Putovanje nakraj noći
Ovo je jedan od najvažnijih romana XX veka, jer je Selin u njemu prikazao užas koji donose ratovi. U suštini antiratni, ovaj roman je značajan i zbog originalnog stila koji je predstavljao prelomni trenutak u tadašnjoj svetskoj prozi, ali i zbog kolokvijalnog, sirovog i surovog jezika kojim je napisan kako bi bila prikazana čovekova sirovost i surovost kroz čitavu istoriju. Ovo je roman metafora.
2. Ernesto Sabato – O junacima i grobovima
Iako je napisao samo tri romana (još Tunel i Anđeo uništenja), Sabato je ostavio originalan trag u savremenoj književnosti. Ovaj roman spada u red onih koje sa uzbuđenjem čitaju i poznavaoci literature kao i oni koji u njoj traže uživanje zbog toga što u romanu Sabato govori o osnovnim čovekovim zagonetkama: o životu pod stalnom potrebom za stvaranjem, o opterećenju prolaznošću vremena, o smrti i mislima o postojanju večnosti.
3. Mirko Kovač – Vrata od utrobe
Mirko Kovač je najznačajniji pisac na ovim prostorima iz generacije Kiša, Pekića, Miodraga Bulatovića i Filipa Davida. U ovom njegovom romanu reč je o užasima događajâ, ljudi, njihovih religija i ideologija. Poruka je da se sve menja, ali ljudska protivurečnost, dobro i zlo, ljubav i mržnja neprekidno se u čoveku sudaraju i preovlađuju u zavisnosti od spoljašnjih okolnosti. Ovo je veliko delo o civilizacijskom i suštinskom neprestanom vrtlogu.
4. Vidosav Stevanović – Nišči
Jedinstven roman u našoj književnosti. Zbog specifičnog jezika, nažalost gotovo neprevodiv na strane jezike. Ovo je knjiga o raspadu svih vrednosti, o vremenu pre i posle kragujevačkog krvoprolića 1941, o neizbežnoj ukletoj sudbini i pojedinca i naroda. Knjiga je važna kako zbog realnosti koju prikazuje i zbog crne slutnje i biblijsko-proročke poruke, i zbog čudesnog jezika kojim je sav taj rusvaj opisan. Ovaj roman je univerzalna poruka o stradanju. Sve kulture imaju ovakvu knjigu. Bez ovakve knjige nema samospoznaje. „Nišči“ su u osnovi naše savremene književnosti.
5. Svetislav Basara – Fama o biciklistima
Ovo je prelomna knjiga u našoj književnosti osamdesetih godina prošlog veka. Sa Famom je započelo novo doba u odnosu preme temama i načinu njihovog opisivanja (toj generaciji pripadaju, između ostalih, David Albahari i Radoslav Petković). Fama je izazvala pometnju u tom vremenu, uticala je na čitav novi talas pisaca i svih onih kojima je umetnost deo interesovanja. Upoznati se sa ovom knjigom znači razumeti činjenicu da su mogućnosti književnosti i umetnosti neiscrpne i da potvrđuju ubeđenje da je umetnost najveća stvaralačka nada za čovečanstvo.
Duža lista
Međutim, lista bi, kaže Kukić mogla da bude i drugačija i duža.
„Da sam se umesto ovog izbora pisaca odlučio za Miodraga Bulatovića (Crveni petao leti prema nebu), Živojina Pavlovića (Zadah tela), Miroslava Popovića (Sudbine), Đorđa Lebovića (Semper idem), Filipa Davida (Zapisi o stvarnom i nestvarnom), Milovana Danojlića (Godine prolaze kroz avliju), Radoslava Petkovića (Sudbina i komentari), Vojislava V. Jovanovića (Deminion) ili Dragana Velikića (Astragan) od naših, ili za Džozefa Konrada (Srce tame), Remarka (Tri ratna druga), Žozefa Kesela (Fontana Mediči), Bruna Šulca (Prodavnica cimentane boje), Agate Kristi (Deset malih crnaca), Malkolma Laurija (Ispod vulkana), Ežena Joneska (Ćelava pevačica) ili Henrija Milera (Mirni dani u Klišiju) od stranih – ne bih pogrešio. Tako bih samo proširio broj knjiga koje treba pročitati, makar to bilo i u školi u kojoj danas ima sve manje intresovanja za književnost i jezik, a sve više za praktičnost, proizvoljnost, nesistematičnost i glupost“, kaže Kukić.
Kukić navodi i da „podržava ideju Mihaila Pantića da barem u gimnazijama treba odvojiti nastavu jezika i nastavu književnosti“.
„Time bismo sačuvali jezik od osipanja i kvarenja, a razvili bismo smisao za kreativnost. Korisno bi bilo da ovu anketu objavite kao podlistak ili knjižicu u vašem listu kako bi oni koji odlučuju o knjižvnosti i jeziku u školstvu bili upoznati sa mišljenjem onih koji nisu na margini ove vrlo važne teme“, dodaje on.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
