Grobljanska tišina je pravi imidž moćnika. Ne žele ništa da čuju. Ne govorite ništa. Budite tihi. Samo tišina da opstaje. Jer sve što je tiho je pod kontrolom. Iako je to prizor Rusije danas, takva slika zapravo odgovara mnogim nosiocima moći u svetu, kaže reditelj Kiril Serebrenikov.
Verovatno jedan od najznačajnijih reditelja današnjice, ruski disident Kiril Serebrenikov, po napuštanju matične zemlje nastanio se u Berlinu, gde je nastavio svoju bogatu i uspešnu karijeru, kako na filmu, tako i u pozorištu i operi. Nakon što smo u više navrata gledali njegova ostvarenja Učenik, Leto, Petrov pod gripom, Žena Čajkovskog… na beogradskoj sceni „Vlada Divljan“ odigrana je i predstava Obična priča, koja je godinama igrala u pozorištu „Gogolj centar“ u Moskvi, čiji je on osnivač. Sada, u promenjenim društvenim okolnostima, predstava je odigrana zahvaljujući platformi „Drugdrugu“ u Beogradu, čiji je zadatak da „podstakne interakciju i saradnju između ruske jezičke zajednice i srpske kulturne sredine“. Tako u predstavi, čije je novo izvođenje krajem oktobra beogradska publika zdušno pozdravila, igraju ruski i srpski glumci, čime je priča o jednom mladiću iz male sredine koji se iz korena menja pri dolasku u veliki grad, pritisnut dodatno stegama velikog sistema, dobila sasvim novo uobličenje i interpretaciju, posebno zahvaljujući vrsnoj interpretaciji našeg glumca Luke Grbića u tumačenju glavnog lika Saše…
I pored toga što ga je ostatak Evrope i sveta slavio kao jednog od najznačajnijih umetnika današnjice, Kiril Serebrenikov je zbog svojih stavova i kritika na račun političkog sistema u svojoj zemlji, neslaganja sa cenzurom i podrške LGBT+ zajednici, bio ne samo osporavan već i osuđen na zatvor, te mu je tokom tog perioda bilo i zabranjeno da napusti Rusiju. Tek po smanjenju kazne, Serebrenikov je uspeo da napusti Rusiju i nastavi život u Evropi.
Kirila smo zatekli u dobrom raspoloženju, onlajn. Dok je pakovao stvari, iznova i iznova kako nam je rekao kroz smeh, počeli smo razgovor upravo od aktuelne predstave Obična priča.
Interesantno je da je taj tekst napisan još u 19 veku, prvi put je igran 1966. u Moskvi, a godinu dana kasnije u Beogradu. Sada opet, nakon ruske verzije, dobili smo i novu beogradsku verziju Obične priče. Šta je intrigantno u tom tekstu što privlači ta dva podneblja?
– Komad je proizašao iz romana Ivana Gončarova i nekoliko reditelja je već adaptiralo ovaj tekst. Pre moje verzije, igrano je i u nekoliko drugih pozorišta u Moskvi, s poznatim glumcima. S mojom verzijom iz 2012. godine otvorili smo novo pozorište, „Gogolj centar“. Taj roman je zapravo označio mnoge društvene promene u ruskom društvu, koje su uticale na razvoj života u velikom gradu, i predskazale smrt malih gradova i sela, svih onih ruskih kuća koje su pripadale generacijama porodica. S razvojem industrija i fabrika, gradovi su postali centar atrakcije. Zato su ljudi poput mladića Saše, i u romanu i u mojoj predstavi, koji su potekli iz malih mesta pod budnim okom porodica i majki kao njihovog stubišta, po dolasku u veliki grad promenili ne samo život, već je time izmenjena esencija njihovih bića. Promena života i promena društvenih odnosa osnovna je ideja romana. Kad smo konstruisali priču, bili smo svesni da je to priča o promeni društvenih vrednosti i društva samog, koje odlaze u krajnost. U toj krajnosti, vidljivo je odsustvo humanizma. Sve se pretvara u antihumanizam, u antihumanističke vrednosti. A te vrednosti prepoznajemo kao izdanke današnjeg velikog kapitalističkog uređenja.
Da li verujete da umetnost, pre svega pozorište i film, mogu na taj način da utiču i da promene društvo?
– Ne bih pravio predstavu da bih promenio nešto. Mi smo radili predstavu da bismo neke stvari koje nisu jasne pojasnili. Na taj način možemo da kažemo šta se zapravo dešava oko nas. Možemo da označimo neke pojave, da ponudimo ideju o svim tim društvenim promenama. Ali, naravno, mi ne možemo ništa da promenimo. Jer moć koja dolazi iz drugog izvora mnogo je snažnija. Ali mi, kao autori, odgovorni smo za ono što poručujemo našoj publici. Odgovorni smo za način na koji utičemo na njih. Možemo reći – ljudi, nemojte da zaboravite neke stvari i razmišljajte o drugim stvarima intenzivnije. To je jedino što mi možemo da uradimo.
A kad govorimo o onome što se dešava u ovom trenutku, vidimo u vašoj predstavi tu manipulaciju moćnika i borbu malog čoveka da preživi u okrutnom svetu. Ali svet oko nas se rapidno menja, da li mi uopšte možemo da preživimo? Vaša vizija je vrlo pesimistična, na vrlo živopisan način.
– Čak ne bih rekao da je živopisna, već da je samo pesimistična. (smeh) Lično, nagledao sam se života drugih koji podsećaju na Sašu u predstavi. Te ljude je potpuno uništio veliki grad, odnosno veliki šefovi današnjice, veliki moćnici. Uništio ih je kapitalizam i to onaj kapitalizam u svom najokrutnijem obliku, onoliko okrutan koliko mi zapravo često nismo ni svesni. Iz tog razloga, znam da nije lako suočiti se sa svim tim procesima i suprotstaviti im se. Ali osećam da moramo na neki način to da činimo, da bismo uopšte preživeli.
I nakon toliko godina otkako je napisan roman, situacija je još samo gora? Desnica svuda jača, društvo ne prepoznaje vrednosti, a opet osnova priče bi mogla da se ponovi na isti način i danas…
– To je tačno, i ono o čemu mi govorimo i što prepoznajemo, jeste taj sve veći procep, gotovo crno-bele slike desnice i levice. Kao da ništa drugo ne postoji. I taj koncept sveta pretvorio se u čitav univerzum. Zadatak pozorišta jeste da uspostavlja tu složenost života i svega onoga zbog čega se borimo i što nas uvlači u borbu. I tek tada, kroz takvu umetničku formu, dolazimo do odgovora da su život i ljudsko biće vrlo složeni pojmovi. I borimo se za tu složenost. Moramo da je odbranimo. Sve ideje desnice ili levice, pa i drugih koji tako žele da pojednostave život i da ga obesmisle, za mene i u mom svetu poprilično su opasne. Ono što je između ta dva sveta, ipak je život, koji ne pripada ni desnici ni levici. Ti naši životi su nešto sasvim drugo od njihovih ideologija. Oni moraju da se razlikuju. Oni moraju da prikažu različitosti, da budu u suprotnosti s bilo kakvim nametnutim mišljenjem. A nestanak mišljenja i pripadnost jednoj od dve solucije, zapravo je ključna opasnost za čovečanstvo.
Kad pričamo o životu i opasnosti življenja, vratimo se šest godina unazad, kada ste i vi bili optuženi. Kako se sećate tih dana?
– Ne bih mogao da nađem pravu reč. Sećam se kao potpunog sranja. I osećam se usrano kad se setim toga. Ali sranja se dešavaju. (smeh) Teška su ta osećanja, ali opet su ništa spram rata koji i dalje traje. Odnosno ratovi, ne samo jedan rat. Koliko god da je taj period života meni bio težak, opet je ništa naspram onoga šta se dešava u Ukrajini, ili recimo onoga što se dogodilo mojoj bivšoj studentkinji i prijateljici Jevgeniji Berkovič, koja je sada u zatvoru ni zbog čega! Čak se nisu ni potrudili da pronađu razlog zbog kojeg bi je optužili! Uhapsili su umetnicu, pozorišnu rediteljku i drže je u užasnim uslovima u zatvoru bukvalno ni zbog čega! U toku je osveta, kojom moćnici i vlast žele da unište i ućutkaju ljude koji su i dalje protiv tog besmislenog rata. U Rusiji su i pre rata okrutno kažnjavali političke oponente, a ta ideologija se samo zaoštravala. Politički aktivizam je tako postao nedozvoljen.
Vlast ne želi misleće ljude, slobodu mišljenja, umetnike. Kako to tumačite?
– U ovom trenutku, vlasti ne odgovara niko ko misli protiv njih. Sloboda govora je zabranjena, umetnici i ljudi koji bi govorili naglas već su otišli iz Rusije. Oni samo žele tišinu. Potpunu tišinu. Od države su napravili groblje. Grobljanska tišina je njihov pravi imidž. Ne žele ništa da čuju. Ne govori ništa. Budite tihi. Samo tišina da opstaje. Sve što je tiho je pod kontrolom. Iako je to prizor Rusije danas, takva slika zapravo odgovara mnogim nosiocima moći u svetu.
Ali kako Putin uopšte misli da jedna tako velika zemlja sa tako bogatom istorijom, kulturom i tradicijom, može da opstane bez slobodnog mišljenja, bez umetnika?
– Vrlo lako. Oni samo žele moć i vlast. Potpuno im je jasno da mogu da opstanu i da će lako opstati bez drugog mišljenja. Mogu da opstanu bez ičega. Oni se ugledaju na boljševike, pozivaju na sovjetsku moć, koja traje sedamdeset godina. A u vreme boljševika, svi protivnici i disidenti bili su proterani iz zemlje, drugi su bili uhapšeni, vršen je ogroman pritisak, mnogi su bili proglašavani ludima i završavali na psihijatriji, i to represivnoj psihijatriji. Imaju bogato iskustvo u tome. To može da potraje dugo. Takvo stanje može da ostane nepromenjeno.
Da li stalno slušate vesti iz Rusije?
– Zapravo ne. Imam mnogo posla i život sam fokusirao na Evropu. Pokušavam da shvatim šta se dešava oko mene. Naravno da slušam povremeno vesti iz domovine, ali zapravo to radim zbog mog oca koji i dalje živi tamo, koji ima devedeset godina i s kojim se čujem svakodnevno. To je moja glavna veza sa Rusijom danas. Dnevnopolitičke stvari me manje interesuju.
Sve izgleda kao da se rat u Ukrajini neće skoro završiti…
– Isto izgleda i meni. Sve deluje kao beskrajni teror i jedna krvava zbrka, u kojoj ljudi samo ginu i ništa drugo.
Da li vam se čini da Putin uživa u toj situaciji?
– Rusija je ogromna zemlja i u njoj živi mnogo moćnika. Novac za rat se može naći iz više izvora. Zato to deluje kao rat kome se ne vidi kraj. A Ukrajina je opet u suprotnoj situaciji s ljudskim izvorima. Ukrajina nije tako velika kao Rusija. Posebno ako uporedimo s brojem stanovnika. Ruska strategija je zapravo u čekanju. Oni čekaju trenutak da Ukrajinci prestanu da se suprotstavljaju i bore za svoju teritoriju i slobodu. Mnogo ljudi je napustilo Rusiju. I ja te ljude svakodnevno susrećem, svuda.
Mnogi od njih danas žive u Srbiji, posebno u Beogradu. Šta mislite, da li su pronašli pravu zemlju u kojoj će da žive? Oni su pobegli od Putina, ali ovde mnogo ljudi podržava njegov režim…
– Nemam iskustva sa Srbijom. Ali zašto ljudi napuštaju zemlju? Napuštaju je zbog opasnosti življenja. Zbog toga što osećaju da su pod pritiskom, anksiozno, zbog toga što su uskraćeni da govore, čak i da misle. Ne smeju apsolutno ništa da kažu. Boje se svega, svojih komšija, čak i sebi bliskih ljudi. Atmosfera straha je ono zbog čega ljudi lude ili zbog čega moraju da napuste zemlju da ne bi poludeli. I onda, ljudi pokušavaju da pronađu mesto u kome bi im bilo prijatno za život. Gde bi bili makar malo srećniji. Verovatno, mnogima Srbija izgleda atraktivno, kao mesto gde sloboda još postoji. Njima je srpska kultura bliska, prepoznaju sličnosti između dva naroda, ljudi su druželjubivi, vrednosti su drugačije. Verovatno ne na način na koji bismo to vi i ja želeli da budu, ali opet je bolje u Srbiji u odnosu na Rusiju. I zbog toga je mnogo njih došlo u Srbiju. Tamo su oni koji su želeli da malo drugačije žive, da im bude lakše, a ne oni koji su želeli da svoj život u potpunosti promene. S druge strane, bilo je lakše doći u Srbiju nego u neke zemlje Zapadne Evrope, gde je sve komplikovanije i skuplje.
Ali vi niste došli u Beograd da radite na predstavi Obična priča?
– Nisam, iz tehničkih razloga. Zbog dokumenata morao sam da ostanem u zemljama Evropske unije.
Kako ste onda radili na predstavi?
– Prvo, dvojica iz prethodne postavke predstave, Filip Advejev i Aleksej Agranovič znaju taj komad do njegove srži. Radili su na njemu više od deset godina u Moskvi. Oni su tako postali koreditelji ove predstave. Drugo, koristili smo zum, što je nova tehnologija koja zapravo dobro radi, kad je postavka pozorišne predstave u pitanju.
Čitao sam neke kritike vaših filmova i predstava, koje su pisali ruski kritičari. Često su vas optuživali da uništavate svojim vizijama rusku kulturu, da predstavljate stvari onakvima kakve nisu. Da li vam je to smetalo?
– Ja ne mogu da sanjam njihove snove. Ne mogu da razmišljam kao oni, niti mogu da se smestim u njihove mozgove…
Ali s druge strane oni hvale filmove koji su čista propaganda, a vrlo su kritični prema umetničkim filmovima…
– Postoji druga strana svega toga. Ti kritičari, samo kad spomenu moje ime ili „Gogolj centar“ i čim napišu nešto loše o nama, bilo šta da je u pitanju, zapravo šalju poruku svom plemenu. Oni žele da budu zauvek deo tog velikog i moćnog plemena. A to pleme hoće uvek da čuje istu stvar – Serebrenikov je uništitelj kulture, a „Gogolj centar“ je jedno užasno pozorište i tako dalje. To je neka vrsta oznake za njih. S druge strane, oni su uništitelji svih liberalnih vrednosti u toj zemlji. Svega mogućeg. I definitivno, čim sam ja čovek slobodnog mišljenja, ja sam nepodoban. A mi smo upravo uspostavili s našim pozorištem jedno mesto slobode u Moskvi. Pritom, ne mislim uopšte da su ti kričari mnogo plaćeni za to što rade. Oni samo imaju taj zadatak da unište sve što je drugačije i što slobodno misli. I da ostanu deo velikog plemena.
Gde su koreni vaše pobune?
– Ja sam generacija perestrojke. Baš kao i vi, vi ste imali vašu perestrojku. Vrlo je tanka granica između toga i diktatura. Samo jedan uzdah između dve noćne more. Imam svoj doživljaj sveta iz tog perioda. I oduvek sam samo želeo da živim taj doživljaj i ne želim da ga se odreknem, nikada.
Moraju li umetnici da budu politička bića i da jasno iznose svoja mišljenja?
– Umetnici ne treba da imaju ništa drugo osim svog mišljenja. Oni moraju da prenose svoja mišljenja, svoje estetike, svoje osećaje lepote, osećaje kako ljudska bića moraju da izgledaju. I to je to. U biti umetnika su samo osećanja i snovi.
U kojim filmovima ste nalazili inspiraciju za svoje filmove?
– Filmovi koji su mene formirali bili su autorski filmovi velikih imena kao što su Felini, Pazolini, Tarkovski, Bergman… Ali, iznenadićete se, ključni film u mom formiranju jeste film Holokaust ljudoždera Ruđera Deodata. Tako bih voleo da uradim rimejk tog filma, u nekom trenutku. To je specifičan film o istini, film o lažnoj i stvarnoj realnosti, o moći filma i umetnosti. To je film o tome kao stvaran život može da uništi umetnika, ako počne da laže. Obožavam taj oštar autorski stav, koji dolazi iz Deodatovih filmova. Za mene je to divna kombinacija Erosa i Tanatosa, čega doduše ima i u Pazolinijevim filmovima, ali je to u slučaju ovog filma urađeno s neverovatnom merom i vrlo moćno.
Vaš film Žena Čajkovskog, koji smo poslednji gledali, priča manje poznatu priču o ženi poznatog kompozitora, ali istovremeno je vrlo stilizovan i vrlo kvir. Kako ste povezali sve te različitosti?
– Zanimljivo mi je da ste stavili kao suprotnosti termine stil i kvir. Mislim da bi se kvir ljudi naljutili, jer oni misle da su uvek stilizovani. (smeh) Šalu na stranu, bio je veliki izazov snimati ovakav film u Rusiji, jer to društvo ima svoju homofobnu istoriju. A danas je homofobija snažnija nego ikada ranije! Čak i u poređenju s tim periodom, od pre par godina, kada sam ja živeo tamo. Danas naprosto polude kada se spomene reč „gej“ ili „homoseksualnost“. Toliko su fokusirani na to, da iz toga proizlaze samo histerične reakcije. Vrlo često se pitam da li imaju ikakvu drugu temu, da li ih išta drugo zanima od pitanja homoseksualaca? Da li postoje druge vrednosti ili nešto što je važnije od života gej ljudi? Ja sam hteo da snimim film o Čajkovskom, ali, budući da je to proizvelo skandal koji je bio deo moje kazne, odlučio sam da – ukoliko ne žele da ja snimam film o Čajkovskom, snimiću film o – njegovoj ženi! To je za mene bila potpuno strejt ideja. Da je Čajkovski imao ženu. (smeh) Ako su želeli to da gledaju, neka sad izvole!
Bio je to jedini ruski film u Kanu prošle godine. Ruska kultura je tada bila prilično „kenselovana“, zbog državne politike.
– Srećom, to se dosta promenilo. Ljudi su shvatili da „kenselovanje“ kulture ne vodi nikud i da je to vrlo nacistička ideja. Ne možete da „otkažete“ nekoga zbog narodnosti. To smo već gledali u prošlosti. Ljude moramo da procenjujemo prema onome što rade. Sada se srećom više ne gleda pasoš i pripadnost, već šta zapravo radiš i kakvi su tvoji stavovi.
Ceo intervju pročitajte u NINu.
Bonus video: Obična priča u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar