Glavni problem današnje džez scene je nedostatak relevantnosti. Veliki džez klasici su imali šta da kažu i znali su kako da saopšte ono što im je bilo na umu, a danas imamo mnogo muzičara koji znaju tačno kako treba da sviraju svoj instrument, ali to ne ostavlja uvek tako interesantan utisak, kaže za Nova.rs jedan od najznačajnijih norveških džez muzičara Hokon Kornstad.
Saksofonista i od skora operski pevač Hokon Kornstad biće glavna zvezda večerašnjeg događaja „Super-kultivator“ u bašti „Super Dot“ sa početkom od 20 sati. Zamišljen kao fijesta muzike i hedonizma, publiku će u „Super-kultivator“ uvesti nova snaga na srpskoj i evropskoj muzičkoj sceni, saksofonista Rastko Obradović, u duetu sa talentovanim kontrabasistom, studentom iz Graca, Milošem Čolovićem.
Hokon Kornstad iz Norveške je već imao međunarodnu reputaciju kao džez saksofonista kada je otputovao u Njujork u potrazi za inspiracijom i svežim idejama. I tamo je otkrio operu i u njoj svoju novu strast. I Kornstad je napravio kombinaciju džeza i opere, koja zvuči kao da je postojala oduvek. Projekat norveškog muzičara „Tenor Battle“ kombinuje oba njegova talenta i predstavlja svetsku senzaciju. U pitanju je bitka dva tenora u kojoj je glavni i jedini protagonista Kornstad, koji raskošnim tenorom peva operske arije i napolitanske pesme i sam sebe prati na saksofonu.
Inače, „Super-kultivator“ donosi jedinstveno iskustvo u epicentru muzike, na korak od umetnika, uz najbolja vina i hranu spremljenu po receptima koji su u porodici kuvara već više decenija. Proizvod je sinergije „Super Dota“ i „Multikultivatora“ a izrastao je iz Super Dot Pop ap restorana koji je postao mesto okupljanja umetnika, mecena i energije da se iz tih susreta kreiraju velike stvari, poput onoga što se u vreme renesanse događalo na evropskim dvorovima. Koncert tako počinje tek kada se završi večera i sluša se sa pažnjom, a svaki posetilac može postati učesnik „Super-kultivatora“ i ostaviti trag u celovečernjem foto radu Luke Klikovca.
Uoči večerašnjeg nastupa na Savskom nasipu čuveni norveški muzičar priznaje za Nova.rs da „solo saksofon koncert“ može nekom da zvuči pomalo čudno…
– Može zvučati čak i hardkor, ali moji solo koncerti su za sve. Vidim ih kao muzičko putovanje, a saksofon zauzima centralno mesto na bini, i svira, peva, zviždi… Mnogi mi kažu da kada zatvore oči čini im se kao da su krenuli na putovanje, a muzika je mašina koja ih vozi.
Kao jedan od vodećih norveških džez muzičara za današnju džez scenu kaže da je velika, da cveta i puna je talenata, ali uočava i jedan problem:
– A taj problem je nedostatak relevantnosti. Veliki džez klasici, kada ste ih slušali, imali su šta da kažu i znali su kako da saopšte ono što im je bilo na umu. A danas imamo mnogo muzičara koji znaju tačno kako treba da sviraju svoj instrument, ali to ne ostavlja uvek tako interesantan utisak. Međutim, desi se s vremena na vreme da se pojavi mladi pevač ili muzičar sa svojim unikatnim gledištem. I to je tako uzbudljivo – priznaje naš sagovornik.
Tokom boravka u Njujorku tada već priznat i popularan džez saksofonista u svojoj zemlji, ali i šire postao je, najednom, opčinjen operom. I tako je, kako nam priča, rešio da spoji nespojivo: džez sa operom.
– Mislim da sam oduvek imao osećaj da želim da pevam nešto, ali nisam tačno znao šta i kako. I kada sam čuo operu, sve se nekako sklopilo i znao sam šta treba da uradim. Najpre, zaljubljen sam u zvuk klasičnog glasa – i muškog i ženskog vokala. I ta mešavina tog kultivisanog i tako emotivnog glasa sa orkestrom probudio je varnice u meni – seća se muzičar koji je potom osmislio projekat koji je nazvao „Bitka tenora“ (Tenor Battle), spojivši te dve svoje ljubavi, džez i operu.
– Počeo sam da pevam i upisao sam Norvešku opersku akademiju, studije za tenora. Bio sam odlučan da potpuno „batalim“ saksofon zauvek- i to je tako tipično – jer kad pronađeš nešto novo što te uzbuđuje misliš da treba da zanemariš sve ostalo. Ali, malo po malo, počeo sam da sviram ponovo džez saksofon, usput pevajući klasičnu muziku. I odjednom sam počeo da spajam te dve stvari na koncertima. I što sam ih više spajao, shvatao sam koliko se dobro slažu. U muzici nema granica. I dok god to radiš iz srca, sve ima smisla.
I dok se njegovi nastupi opisuju kao „sastanak Karuza i Koltrejna“, norveški muzičar tu „kovanicu“ naziva „dobrim marketingom“ i skromno priznaje.
– Nisam ni blizu Karuza kada je moje pevanje u pitanju, kao što ne mogu prineti ni Džonu Koltrejnu kada je govorimo o sviranju saksofona. Ali, ja sam Hokon. Šta mislite o tome?
Hokon Kornstad je tokom karijere objavio nekoliko solo i zajedničkih albuma, ovenčan je brojnim nagradama, a svirao je sa raznovrsnim muzičarima, od Bugeja Veseltofta do Peta Metinija. Sve saradnje sa brojnim kolegama ostale su mu u divnom sećanju.
– Volim da radim sa kolegama i svaka saradnja imala je velikog smisla u datom trenutku moje karijere. I Pet i Buge, obojica su mi baš pomogli. Naročito Buge. Zahvalan sam zbog svega što su mi te saradnje dale i sve što sam naučio od njih. A najvažnije od svega, naučio sam da pronađem svoj glas i način da iskažem ono što želim. Nadam se da i ja mogu da poslužim kao inspiracija nekome. I priželjkujem još saradnji poput onih sa Petom ili Bugejom – priznaje naš sagovornik, koji na kraju kaže da je srećan što su se stvari, posle velike pandemijske pauze, kada je muzika u pitanju, malo pokrenule:
– Posle Beograda sviram u Nemačkoj i Norveškoj, i solo koncerte i nastupe sa mojim triom. A pripremam se za audiciju za člana Opere Osla. Nakon perioda kada se ništa nije dešavalo, imam konačno sve više i više svirki!
Bonus video:
Josifovski: Podrška umetnicima samo u vidu tapšanja po ramenu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar