0
Sem Šepard, „Onaj iznutra“, izdavač Geopoetika, Beograd,
„Stvarnost je precenjena. Ono što ostaje jesu reči nažvrljane po panorami prostranstva, ostaci prašnjavih portreta sljuštenih sa sećanja, tužbalica nestalih glasova koji lebde iznad američke ravnice… Atlas od sakupljenog materijala, obeležen otiscima čizama čoveka koji otvorenih očiju instinktivno luta po predelima nezemaljskih puteva“.
Tako govori legenda Amerikane, pesnikinja Pati Smit, u predgovoru za knjigu Sema Šeparda „Onaj iznutra“ (174 str. prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović, izd. Geopoetika Beograd). Ova izuzetna trubadurka novog doba, ne manje značajna od svoje sabraće, Boba Dilena i Toma Vejtsa, Nika Kejva, Lua Rida, Žorža Brasansa, Žaka Brela, Lea Ferea, Fabricija de Andrea, Arsena Dedića – s pravom podvlači da je stvarnost precenjena, čime samo potvrđuje skepsu velikog Vladimira Nabokova, koji je pojam stvarnost uvek stavljao pod navodnike.
Kad je Šepard (1943-2017) preminuo, kritičar magazina „Njujork“ nazvao ga je najznačajnijim dramskim piscem svoje generacije, i ujedno najuticajnijim: napisao je 44 drame, osvojio osam nagrada OBI za najbolju dramu godine, kao i niz drugih priznanja. Najpoznatiji je po filmskim ulogama, saradnji na scenarijima, uvek je birao najznačajnije autore, pre nego što bi se povukao na svoj ranč. Retko je davao intervjue, čuvao je svoj privatni život i ljubavne veze, avaj, u današnjem svetu to nije lako izvesti (gotovo tri decenije je bio sa Džesikom Lang, bez reči javnog objašnjenja kad je veza pukla).
Potpisao je tridesetak filmova kao scenarista, najpoznatiji po filmu Vima Vendersa „Paris Teksas“ (1984), a kao glumac u sedamdesetak filmova uspeo je da postane ikonična figura američkog podneblja: od uloge gospodara ranča u remek-delu Terensa Malika („Nebeski dani“, 1978), do istorijskog lika proslavljenog pilota supersoničnih aviona Čaka Jegersa, koji u izvrsnom „Putu u svemir“ (Filip Kaufman, 1983) obučava buduće astronaute da se vinu tamo gde je i Bog rekao laku noć. Za ovu ulogu je imao i nominaciju za Oskara, uz desetak drugih nominacija i značajnih nagrada kojima nema kraja.
Sad će neko reći, ali čekajte, zar ovo nije prikaz poslednje Šepardove knjige koju je objavio za života? Kakve to veze sa ovom knjigom ima? Jedva da ima, jer u nekoliko delova ovog romana junak za vreme boravka na filmskim setu priziva prošlost, svoje mladalačke traume i fiksacije. Napisah priziva, a zapravo ne uspeva da se odupre gorkim sećanjima iskustvima, koja su gradila njegovu mentalnu auru celog života.
Ovaj roman je sazdan od stotinak zapisa, ispisanih u različitom stilskom registru: od poetskog doživljaja prirode, lucidnih snimaka slučajnih susreta u restoranu, do bolne evokacije sukoba sa ocem, preuzimanja njegove ljubavnice, čija ga sablast prati tokom godina. Nema ovde fabulativne niti u hronološkom redu. Fragmentarna struktura romana podseća na prozu G. V. Zebalda i Tomasa Bernharda, a to važi i za pročišćen, ogoljen iskaz, lišen uzgrednih esksplikacija i naknadnih psiholoških elaboriranja.
Jedno poglavlje, od samo dvadesetak redova kazuje završnicu života velikog pesnika nemačkog romantizma, Hajnriha fon Klajsta, koji je u svojoj 34. godini života pištoljem ubio svoju ljubavnicu, a onda i sebe. Ova rekli bismo fusnota u životu glavnog lika (imajmo uvek na umu da pripovedanje u prvom licu, Ich-form, ne mora da znači da postoji znak jednakosti između pišćevog i junakovog života) deluje kao zlokobna koda usred knjige.
Uvek otvoren za različite izazove koje svaki život donosi, Šepard pokazuje stilsko majstorstvo u opisima pustinja i nenaseljenih prostora kroz koje njegov lik prolazi, uz nenametljive motive iz rok kulture i džeza, ostvarujući epifanijske proplamsaje kad je čovek prepušten sebi i hodanju (lik hobo junaka je jedna od paradigmi američke proze od Toroa naovamo).
#related-news_1
Izvrsna i značajna knjiga, velike pohvale za prevoditeljicu Ivanu Đurić koja je našla sjajno rešenje za gotovo neprevodljiv naslov (The One Inside), a potom za složenu stilsku fakturu Šepardovog pripovedanja.
I sada nešto sasvim lično: od nove godine naovamo pročitao sam Šepardovu ispovest nekoliko puta, uživajući u spoju lepote i jeze (neodvojive u književnosti kao i u životu).
Nemojte sumnjati da je Sem Šepard imao odličan i brz PC, ali je odoleo iskušenju da pusti ruku i ispiše stotinak stranica više.
Neki naši daroviti pisci imali bi šta da nauče, ako stižu da čitaju bolje od sebe.