1
Filmski autori koji emigriraju ili promene boravište u periodu dok su mladi najčešće nam prikazuju filmske priče iz mesta odakle su potekli. Tako se i Mo Harave, somalijski reditelj i scenarista, preselio u Austriju sa 18 godina i studirao film u Nemačkoj. Prethodne kratke filmove i prvi igrani o kome pišemo je realizovao u Somaliji.
Piše: Dejan Šapić
“Selo pokraj raja” (Francuska-Austrija-Somalija), prikazan je premijerno u takmičarskoj selekciji Kanskog festivala “Izvestan pogled”. Tako je u Kanu, sa manjinskom koprodukcijom, prvi put prikazan film iz Somalije.
Harave film započinjene televizijskim izveštajem napada američkog drona na mesto u Somaliji. Saznajemo da je ubijen somalijski terorista povezan sa Al-Kaidom. Kasnije reporterka prikazuje poginule ljude koje sahranjuju. Taman kada pomislimo da gledamo još jedan tendenciozan film o američkoj propagandi reditelj nam prikazuje svog glavnog junaka Marmagadea (Ahmed Ali Farah) iskusnog, starijeg i jako vrednog grobara koji sahranjuje mrtve.
Često su to ljudi poginuli od udara drona. U siromašnom kraju mnogo je onih koji nisu u stanju da priušte troškove sahrane članovima svoje porodice. Prema muslimanskim običajima svaki vernik ima pravo na dostojanstvenu sahranu. Za glavnog junaka život se komplikuje zato što i pored slabo plaćenog posla, veće građevinske firme sa naprednijom mehanizacijom preuzimaju poslove sahranjivanja od malih privatnika.
Marmagade živi u skromnoj kući sa svojim malim sinom Cigalom (Ahmed Mohamud Saleban) i od skora razvedenom sestrom Aravelo (Anab Ahmed Ibrahim), vrednom krojačicom koja sanja da otvori sopstvenu krojačku firmu. Lokalni zakoni je sprečavaju u tome jer neudate žene ne mogu dobiti kredit za otvaranje sopstvenog malog biznisa. Marmagade sanja o tome da mu sin završi školu i da ne trpi poniženja na koje je on prinuđen da bi u siromaštvu prehranio porodicu. Mali Cigal slabo sanja, on otkriva svet i između ostalog u školi uči kako se sakriti i zaštititi od projektila koji vreba iz vazduha.
Dok reditelj pokušava da pronađe smisao života za svoje junake u razaranju, siromaštvu bez vidljive pespektive, dotle egipatski direktor fotografije Mostafa El Kashef kao kontradiktornost radnji i uprkos svemu što vidimo, prikazuje nam prelepe pejzaže tog siromaštva, praznine doma u kome žive, predele belih peščanih plaža pored nestvarnog Indijskog okeana.
Film je ispunjen nekom posebnom vrstom sporosti, koja ne prikazuje lenjost jer naprotiv akteri su svi do jednog vredni i predani poslovima, nije ni uobičajena poetika autorskih filmova na koju smo navikli. Iskazana je kroz statične kadrove aktera i posebno uhvaćena u trenucima kad junaci žvaću khat što je lokalni običaj. Ukomponovano sa pomenutim specifičnim kadriranjem i koloritom slike prepušta nas putovanju, ne kroz predele Afrike, već putovanju junaka za sopstvenim malim ciljevima koji u Somaliji deluju skoro pa nedostižno.
Postoji scena u filmu kada žena sedi pored Marmargade i dok gleda u grob sopstvene ćerke konstatuje: „Nema smisla imati decu. Nema budućnosti.” Dramaturški je napravljena veza sa nemogućnošću da Aravelo ima decu zbog čega je razvedena od muža i odakle kreću svi njeni problemi. Istovremeno je to pitanje koje autor Harave postavlja sa novim ostvarenjem.
Film je prikazan u Takmičarskoj selekciji Igrani film na Sarajevo film festivalu, a najboljom glumicom proglašena je Somalijka Anab Ahmed Ibrahim u ulozi Aravelo. Ubedljiva u zamršenoj ulozi sredovečne žene prilikom ulaska u novu porodicu i prilagođavanju novih okolnosti odgajanja deteta.
Internacionalna filmska kuća za prodajna prava je “Totem Films”. Ista kuća stoji iza još jednog naslova koji je prikazan na Sarajevo film festivalu u selekciji “U fokusu”, u pitanju je ostvarenje “Crossing” (Švedska, Danska, Francuska, Turska, Gruzija) scenariste i reditelja Levana Akina. Akin se u svom radu često poigrava sa klasom i rodom. Tako je i u filmu “Crossing” premijerno prikazanim na Berlinaleu u selekciji “Panorama” gde pratimo dvoje junaka koji iz Gruzije prelaze tursku granicu i kreću prema Istanbulu u potrazi za transvetitom.
Slično kao u slučaju lične potrage autora iz prethodno opisanog filma, tako i Akinova porodica ima korene u obe zemlje prikazane u filmu, gde je proveo leta u detinjstvu. Rođen u Švedskoj gruzijskog je porekla, dok su mu roditelji rođeni u Turskoj.
Delimično zasnovan na priči iz stvarnog života – prati stariju ženu iz Batumija u Gruziji preko Crnog mora do Istanbula u potrazi za svojom nestalom trans nećakinjom. Hladnoj i strogoj bivšoj nastavnici u penziji potrebna je pomoć da ispuni obećanje svojoj mrtvoj sestri. Pratimo Liu (Mzia Arabuli) koja je obećala da će otkriti šta se dogodilo njenoj sestričini transvestitu koja se vodi kao nestala osoba. Nakon što joj njen komšija samouvereni mladi Ači (Lucas Kankava), nezadovoljan što živi sa oženjenim polubratom, saopšti da sestričina “možda živi” u Istanbulu, njih dvoje kreću u potragu. Istanbul je grad pun veza i mogućnosti, ali teško je pronaći nekoga ko ne želi da bude pronađen.
Penzionisana nastavnica Liu uporno zadržva strog i uvek poslovan izraz lica neodoljivo podsećajući na glavnu glumicu gruzijskog filma (za čija prodajna prava je takođe ovlašćena “Totem Films”) “Kos, kos kupina” Eku Chavleishvili po hladnoći u ophođenju i neprirodnoj smirenosti.
Liu nam postepeno nagoveštava da je u Istanbul krenula na put pomirenja sa svojom sestričinom i molbom za oproštaj što ju je izneverila i dozvolila da je porodica odbaci.
Akin nam Istanbul prikazuje kao mesto gde ljudi dolaze da nestanu, da se izgube kao duhovi kako ih niko nikada ne bi pronašao. Dok smo u prethodnom opisanom filmu “Selo pokraj raja” videli Somaliju gde ljudi zaista nestaju, umiru pogođeni dronom iz vazduha ili od siromaštva i nemaštine. Oni sa više sreće nestaju u konvojima izbeglica i migranata. Nestanak je neizbežan.
Bonus video: Mirjana Karanović na Sarajevo film festivalu
