Šejn je smatrao da je svečana dužnost da bude trajno sjeban i veći deo svog života bio je srećan što je takav kakav jeste. Nikada ga nisam čuo da se žali da ima mamurluk ili da se oseća loše. Samo je nastavljao dalje. Poštovao sam to kod njega, ali ponekad je bilo teško. Bilo je trenutaka kada je bio toliko loše da je jedva funkcionisao i, kao prijatelj, to je bilo srceparajuće videti, piše Nik Kejv evocirajući uspomene na svog velikog druga Šejna Mekgovana koji je preminuo 30. novembra.
U čast slavnih koji su nas napustili u 2023, „Obzerver“ ovih dana objavljuje sećanja njihovih bliskih prijatelja, takođe velikih imena iz sveta kulture. Među njima je i Nik Kejv koji je podelio iskrene i emotivne crtice iz dugogodišnjeg druženja sa nedavno preminulim muzičarom, frontmenom grupe “Pogues”.
Prvi put sam upoznao Šejna 1989. godine kada je muzički list “NME” pomislio da bi bila dobra ideja da nas dvojicu spoje zajedno sa Markom E Smitom. Bio sam uzbuđen jer sam bio obožavatelj, potpuno zadivljen Šejnovim pisanjem pesama. Nažalost, to je bio moj prvi dan van rehabilitacije, i verovatno nije bila najbolja ideja da provedem dan sa dvoje ljudi koji nisu bili poznati po svojoj umerenosti. Bio je to čist haos od samog početka. Nije baš najbolji početak prijateljstva, ali Šejn i ja smo ubrzo nakon toga postali veoma bliski.
Kada smo počeli da se družimo, često smo izlazili u barove i klubove. Bilo je malo teško, jer sam privremeno prestao da se drogiram i pijem, ali smo voleli jedno drugom da pravimo društvo. Mislim da nije navikao da bude u blizini nekoga ko ne pije. U suštini nije verovao nikome ko nije bio potpuno usran. U nekom trenutku, kada sam ponovo počeo da pijem, sreli smo se u baru i on me je pitao šta želim. Naručio sam duplu votku i oči su mu samo zasvetlele. Kao da je bio malo dete, a bio je Božić. I to je bilo to. Sledeće godine smo proveli izlazeći, zajebavajući se…
Ponekad bih obišao njegov stan u Kings Krosu i on bi gledao “Lice sa ožiljkom” ili neki od onih nasilnih policijskih trilera. Sećam se da sam bio zabrinut što ne piše pesme. Jednom, kada sam ga pitao za to, puzao je po podu u gomili smeća dok nije našao komadić papira. To je bio tekst pesme pod nazivom “St John of Gods”. Prelep naslov. Lepe reči. Za mene su njegove pesme bile tako dragocene stvari, duboka umetnička dela, zaista, ali on ih nije tako tretirao. Dok sam se trudio za svojim stolom, dan za danom, da proizvedem ono što sam mogao, Šejnove reči su isporučene na poslužavniku uz pivo ili viski.
Ono što sam zaista zavidio Šejnu kada je reč o pisanju tekstova je to što je radio nešto izvanredno sa klasičnom formom. Njegov način pisanja bio je prožet tradicijom irske balade. Ni na koji način nije bilo moderno, dok su moje pesme tada bile više ovog vremena: mračnije, razlomljene i eksperimentalne. U njima je bilo malo saosećanja. Mislim da ne bih mogao da napišem tekst poput “The wind goes right through you/ It’s no place for the old” [iz “Fairytale of New York”]. To mnogo govori. Možete osetiti vetar i led u vazduhu, ali i osećaj empatije i dubokog saosećanja koji je Šejn imao prema ljudima.
Voleo sam njegov glas. Bilo je savršen za njegovu haotičnu, poetsku dušu. I dopao mi se način na koji se ponašao kada je pevao uživo. Postojala je apsolutna nonšalancija. Sećam se da sam gledao Pogues na tonskoj probi negde na festivalu u Francuskoj. Samo je prišao mikrofonu i otpevao “A Pair of Brown Eyes” sa rukama u džepovima, a iz njega je izlazio prekrasan, napet glas kao da je šifra za anđele. Bila je retka privilegija prisustvovati tako nečemu.
Šejn je smatrao da je svečana dužnost da bude trajno sjeban i veći deo svog života bio je srećan što je takav kakav jeste. Nikada ga nisam čuo da se žali da ima mamurluk ili da se oseća loše. Samo je nastavljao dalje. Poštovao sam to kod njega, ali ponekad je bilo teško. Bilo je trenutaka kada je bio toliko loše da je jedva funkcionisao i, kao prijatelj, to je bilo srceparajuće videti. Postoji mit da postoje ti „posebni“ ljudi, koji rade sve prekomerno i nekako nastavljaju da budu kreativni, ali to jednostavno nije istina. Bilo je tužno videti Šejna kako gubi svoje izuzetne darove i vremenom postaje tako skučen, ali to vas ne sprečava da volite nekoga.
Na kraju krajeva, ipak, njegovu genijalnost treba da pamtimo pre nego sve druge stvari. Napisao je gomilu pesama koje su zaista sjajne. To je mnogo više nego što većina tekstopisaca uspe. Njegovi najbolji tekstovi imaju istinski životnu prirodnost. Njegova prelepa duša je zapečena u svakoj reči, svakoj frazi “A Rainy Night in Soho” ili “The Old Main Drag”. Te duboke i lepe reči koje izlaze iz tako slomljene duše, imao je samo Šejn. To nešto posebno za šta mi, manji pisci, moramo naporno da radimo da bismo se uopšte približili. Talenat bez napora, Bogom dan.
Kada je počelo moje prijateljstvo sa njim, bilo je zasnovano na dubokom divljenju njegovom pisanju pesama. Bio sam obožavatelj, čisto i jednostavno, i to ću uvek biti. Ali, trajna priroda naše veze izrasla je iz velike ljubavi prema samom čoveku. Šejn nije bio kao drugi ljudi. Bez obzira u kakvom se stanju nalazio, imao je dobrotu o sebi i dubinu osećanja o poetskoj prirodi našeg ljudskog stanja koja je bila neizmerna. U njemu je postojala istina, čistoća duše najčistije vrste. Tako nešto ne možete sakriti. Ceo svet je to mogao da oseti, zbog čega su ga mnogi i tako duboko voleli.
Bonus video: Preminuo Šejn Mekgovan
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare