1
"Nikada ne govorim o prvom putu, nikada ne mislim na poslednji", peva Šejn Mekgovan u svojoj dirljivoj baladi "Rainy Night In Soho" sa bendom The Pogues. O njegovim počecima, načinu života i nekim stvarima zbog kojih sada, sa 63 godine, žali dok se kreće u kolicima i jedva govori, ali pre svega o njegovoj muzici i stihovima zbog kakvih je postao neka vrsta žive legende, reditelj Džulijan Templ snimio je dokumentarni film "Ruina od zlata: Nekoliko rundi sa Šejnom Mekgovanom", premijerno prikazanim pre desetak dana.
Razbarušeni, nepredvidivi, krezubi, prgavi namćor koji reži i tetura se pun opijata sterotipna je slika kada se pomisli na Šejna Mekgovana, pevača benda The Pogues. Sve dok je zapeva neku od svojih boljih pesama. Takvu sliku dobrim delom je i sam podsticao (auto)destruktivnim ponašanjem, i pre svojih početaka u muzici u vreme pojave panka u Londonu, pa sve do pre pet godina, kada je zbog nespretnog pada pri izlasku iz studija u Dablinu slomio karlicu, ostao vezan za kolica i bio nateran da se definitvno odrekne opijata.
Njegova decenijska sklonost alkoholu i drogama donela mu je u očima javnosti imidž „neuništivosti“ skoro koliko i legendarnom Kitu Ričardsu, ali i niz ne samo fizičkih nevolja. Autor nekih od najlepših stihova u keltskom roku i panku odlučio se da otkrije i neke ne tako poznate činjenice o sebi. Ali, opet na svojeglav način.
Mekgovan je zatražio od reditelja Džulijana Templa da snimi dokumentarac o njemu, ali je odmah ispostavio i uslov: „bez intervjua sa mnom“. Ovaj zahtev donekle je i posledica toga što pevač danas jedva da može razumljivo da govori. Templ, autor čuvenih filmova „Apsolutni početnici“ i „Velika rokenrol prevara“, dokumentaraca „Prljavština i bes“ o Sex Pistolsima, „Budućnost nije zacrtana“ o Džou Strameru i filma o njegovom bendu The Clash, o braći Dejvis (The Kinks) ili Kitu Ričardsu, te nebrojenih spotova, isprva je to odbio, jer je znao šta ga čeka.
Prihvatio se posla tek na nagovor Džonija Depa. I nazvao je film „Crock of Gold“ (u slobodnom prevodu „crock“ bi značilo nesposobnjaković, slabić, pa i hipohondar, a u prenesenom, u slengu, ruina) i dodao mu podnaslov: „nekoliko rundi sa Šejnom Mekgovanom“, sugerišući da se radi o metaforičkom boksu posle kojeg obojica ostaju da stoje. I nije imao nameru da, uprkos svemu, od njega pravi romantičnog heroja, pišu kritičari koji su pogledali film, i ocenjuju da je Templ verovatno jedini ko je mogao da ga snimi.
Templ i Mekgovan poznaju se još od prvih dana panka, od nastupa Sex Pistolsa i Clasha u Londonu.
– Naleteo sam na njega u trenutku panka u Londonu 1976. Prvi intervju sa njim ikada uradio sam ja, i taj je intervju u filmu. Imao je tada izblajhanu kosu. Svaki panker tada bi zgrabio flašu i razbio je o glavu poput Marlona Branda u „Juliju Cezaru“. Bio je to kao neki znak prelomnog trenutka u životu… Izlaktao bi me (Šejn) sa prostora ispred bine. Bilo je to fascinantno kad je Sid Višiz izašao iz te gomile i priključio se Sex Pistolsima. Ostala je tu neka praznina za koju se, rekao bih, Šejn prijavio i „dobio posao“, jer je postao neka vrsta ključne osobe u toj gomili pankera ispred Pistolsa i The Clash. I ako biste to snimali, kamera bi vam preletala preko svih i zaustavljala se na Šejnu, jer je on bio baš u svemu tome; on je zaista provlačio svu tu energiju kroz sebe i metastazirao je. Hemijski se menjao u odnosu na ono što jeste – priča Templ u intervjuu magazinu „Rolingstoun“.
Šejn je rođen u jednom selu u Kentu u porodici Iraca iz srednje klase, detinjstvo je proveo u Irskoj, a porodica se onda vratila u Englesku i selila se po široj okolini Londona. Kao tinejdžer dobio je stipendiju da studira književnost, ali mu je na drugoj godini „pronađena droga“ i izbačen je sa koledža. Priključio se pankerima u prestonici.
Gitara i IRA
Fascinaciju istorijom, a posebno istorijom i kulturom Irske sa svim pričama o imperijalizmu i pobunjenicima, pokazivao je još kao klinac. Sa druge strane je bilo tu njegovo osećanje nepripadanja, pošto je odrastao u širem području Londona. I te godine praćene su ispadima, nasiljem, delinkvencijom, nervnim slomovima i, na kraju, zatvaranjem u duševnu bolnicu.
Dok je bio pod nadzorom, dobio je od nekoga gitaru. Kad je izašao, video je plakat za koncert Pistolsa. U doba panka osnovao je i prvi bend (The Nips), a nekoliko godina kasnije, 1982, i The Pogues, sa grupom muzičara koji su se okrenuli tradicionalnijem zvuku, irskoj muzici sa pankerskim nabojem. Nešto kao Damned koji sviraju pesme benda Dubliners.
– To je kao pank, znaš. Prizemna je. Ljudska… i bilo je očigledno svakome ko nije bio slepa šimpanza sa odsečenim ušima da ćemo biti veliki – kaže Mekgovan opisujući početke svog slavnog benda.
O Šejnu govori i Geri Adams, vođa Šin fejna, kao Mekgovanov fan, a pevač Poguesa uzvraća sa poštovanjem. U filmu pokazuje i svoje oduševljenje ustankom u Irskoj protiv britanskih snaga i otvoreno iskazuje svoje simpatije prema Irskoj republikanskoj armiji (IRA).
– Stideo sam se što nisam imao petlje da im se priključim – kaže u jednom trenutku.
„Otišao je na turneju i nikad se nije vratio“
Dobar deo filma o Šejnu pričaju i njegov otac, koji i sam za sebe kaže da je bio „problematičan tip“ (uostalom, Šejn je prvo pivo popio sa pet godina, davali su mu ga da bolje spava) i nerviralo ga je to što je njegov sin kao tinejdžer slušao američke bendove poput Creedence Clearwater Revival, a pre svega sestra pevača Poguesa, Šivaun, muzičarka i novinarka, koja otkriva da se njen brat posle prve svetske turneje svog benda vratio drugačiji.
– Otišao je i nikada se nije vratio, ne onaj Šejn kog sam poznavala – kaže Šivaun Mekgovan i priča o tome kako je bila zapanjena kada je prvi put čula da masa skandira ime njenog brata, kao i o svojoj odluci da ga natera da ode u psihijatrijsku kliniku krajem osamdesetih.
Na to ju je navelo, otkriva ona, to što su joj lekari u jednom trenutku saopštili da će Šejn, ako nastavi tako, živeti još najduže pola godine.
Šejn je opisao kako ga je heroin „skroz unakazio“, ali se čuje i njegov glas koji dodaje: „Da sam zaista hteo da umrem, do sad bih bio mrtav“. Sa druge strane, pričajući o svojim ranim danima, rekao je da je „voleo da popije, svirke, devojke“, ali ističe: „Da bi stvorio dobru muziku, dobar muzičar mora da stavi muziku ispred svega, a to sam uvek radio“.
U prve dve godine, The Pogues su snimili album „Red Roses for Me“ (1984), potom svoj najpoznatiji, i po mnogima najbolji, LP „Rum Sodomy & the Lash“ (1985), na kom su dirljiva „A Pair of Brown Eyes“ i obrada “Dirty Old Town” Juana Mekola.
Sa ćerkom ovog kantautora iz šezdesetih godina, Kirsti Mekol, Šejn je snimio duet, pesmu „The Fairytale of New York“ (1987, pa reizdata 1991). Ta pesma je poslednjih godina uvek u ovo vreme predmet žestokih rasprava oko toga da li je treba „cenzurisati“ nadržavnim radio stanicama zbog „pojedinih stihova koje za neke mogu da zvuče uvredljivo“. Mekgovan je nedavno takva naklapanja nazvao „smejurijom“, dodajući da ne mrzi tu pesmu, da ne razume zašto bi bila uvredljiva po bilo koga i dodao da mu je samom „malo dosta te pesme“.
Vreme i turneje sa The Pouges Šejn opisuje rečima: „Bilo je to neprekidno uzbuđenje, a onda su stvari krenule u pogrešnom smeru, užasno pogrešnom”.
A onda u jednom od videa u filmu dodaje: „Zapravo, bili smo bolji kada smo bili trezni, ali to nije bilo baš zabavno, tako da smo se napijali“.
O svom imidžu rekao je da je tada mislio da „ako neko hoće da gleda pijanog Irca, daćemo mu pijanog Irca“.
Ali, bilo je tu i mnogo težih supstanci. Šejnova supruga Viktorija, sa kojom se venčao pre dve godine posle više od tri decenije veze, ispričala je za „Ajriš miror“ da ga je jednom zatekla sa iglom zabodenom u nogu.
– Kada mi je otvorio vrata nakon što je zakasnio na avion za Ameriku, gde je trebalo da sviraju kao predgrupa Bobu Dilanu, iz usta mu je navirala krv, jer je pojeo ploču Beach Boysa, i delovalo je da je esid problem, a ne džin i tonik – kazala je ona.
Album „If I Should Fall from Grace with God“ (1988), uz naslovnu pesmu i singl „Fairytale“, donosi i baladu „Thousands Are Sailing“, raspusnu „Fiesta“, tradional „Worms“ ili „The Turkish Song of the Damned“. (Ta pesma, ispričao je jednom, nastala je tako što ga je neko pitao u buci i pijanstvu da li je čuo „The Turkish Song“ od grupe Damned…).
Šejnov karakter, ali i karakter ostalih Poguesa (skraćenica od izraza „Pogue Mahone“ što bi na geliku značilo „poljubi me u d*pe“), doveo je do žestokih svađa i na kraju i do raspada.
Oštre svađe pratile su i snimanje „Hells Deach“ (1990), ali se to ne oseća mnogo na albumu. Tu je ipak setna „Rainy Night in Soho“ ili „Lorca’s Novena“, a na toj ploči su i „Summer in Siam“ i tradicional „Whiskey in the Jar“.
Po izbacivanja Šejna iz The Pogues 1991. godine („zbog neprofesionalnosti“) neko vreme je sa njima pevao Džo Stramer. Stramer je, inače, Mekgovana svojevremeno nazvao „jednim od najboljih pisaca u ovom veku“.
A dotadašnji pevač i glavni autor pesama u bendu snimio je sa Nikom Kejvom, dugogodišnjim prijateljem, singl „What a Wonderful World“.
Šejn se, posle 13 godina izbivanja i dva albuma sa bendom The Popes, vratio u The Pogues 2001. i ostao sa njima do 2014, paralelno okupljajući i bend The Shane Gang (od 2010. godine).
Niko od članova The Pogues nije želeo da govori o Šejnu u Templovom filmu. To šta je među njima bilo ostalo je, izgleda, među njima.
I to što je bilo između Šejna i jednako progonjene duhovima Šinejd O’Konor iz vremena kada su snimili duet „Haunted“ (1994) ostalo je među njima. Ona ga je mnogo godina kasnije, 2001, prijavila za posedovanje droge. Htela je, kaže, da mu pomogne. On je bio prvo gnevan na nju, a nekoliko godina kasnije joj se zahvalio na tome.
Šejn Mekgovan postao je u međuvremenu i ličnost iz nekoliko knjiga i sa slika. Sa suprugom Viktorijom napisao je i memoare „Piće sa Šejnom Mekgovanom“. Na prelomu dva milenijuma Tim Bredford je knjigu o irskoj kulturi nazvao „Da li je Šejn Mekgovan još živ?“
A u čuvenom intervjuu koji su još 1989. godine dali Mark E. Smit (The Fall), Nik Kejv i Šejn Mekgovan za britanski NME, na „samitu“ u jednom pabu, na pitanje zašto su novinari pozvali baš njih trojicu, Kejv je dobacio da je to verovatno zato što su samo još njih trojica živi. Na Šejnov 60. rođendan Kejv mu se pridružio na sceni i otpevali su ponovo „What a Wonderful World“.
Mark E. Smit umro je godinu kasnije, a, prema pisanju kritičara, „smrt pohodi“ i film o Mekgovanu. U filmu Šejn priča i o svojoj preokupiranosti duhovima umrlih rođaka, što ga je osnažilo u želji da se vrati katoličanstvu, kao i duhovi žrtava pomora u Irskoj čije kosti je, kaže, slučajno otkopao na plaži.
Ali, uprkos svemu tome, još treba računati sa njim. Jer je, kako kažu njegovi fanovi, neuništiv. Živi veoma povučeno, sa suprugom Viktorijom, u Dablinu, i vraća se kada ga ljudi najmanje očekuju, kao kada je prošle godine izašao na scenu sa Krisi Hajnd i bendom Pretenders u gradu u kom živi. Ili sada, u filmu Džulijana Templa.
– Sigurno je da više ne pije da bi se napio. Kada sam radio sa njim, pijuckao je belo vino. Nije ga eksirao. Mislim da mu je potreban hemijski balans da bi mogao da gura dalje. Ali ideja da je on neki pijani idiot je sasvim pogrešna. Veoma je pronicljiv. Verujem da su mnogi pokušali da ga vežu kao neku „cirkusku nakazu, nekoga ko monstruozno maltretira sve i svakog na šta mu padnu šape“, kao vrstu imidža koji zamagljuje ono u čemu je njegova prava moć i opasnost. Znate, on je veoma provokativan umetnik. On vas izaziva na mnogo, mnogo nivoa svojom muzikom i rečima. A ljudi pokušavaju da ga uvuku u one tok-šouove i da ga ismevaju, da ga bockaju štapovima kao nekog medveda što igra ili tako nešto. A oni ne shvataju da je Šejn mnogo otrovniji sa svojom mudrošću nego što mogu i da pretpostave. Tako da se to završava time da on uništi njih pre nego obrnuto – kaže Templ upitan da opiše u kakvom je stanju danas Šejn Mekogovan.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
