1
Vlasta Velisavljević možda nije bio zvezda one vrste oko koje se uvek sjate reflektori, kamere i fotoaparati, ali je bio legenda.
I kako je odmicao njegov životni vek ta aura oko njega je rasla, ne samo zbog godina koje je lahorasto nosio u nogama već i zbog stava prema životu, radu i obavezama. Kad smo dogovorili intervju proleća 2018. godine već je imao devedeset dve godine. Stigao je svojom čuvenom crvenom „ladom“, a u džepu mu je bio spisak za kupovinu, jer mu je sutradan bila slava – Đurđevdan. U dugom pamćenju bilo je tri godine robije na Golom otoku koje je zaradio štiteći kuma Slovenca koji je voleo Sovjetski savez više nego što je bilo dozvoljeno 1950. godine.
Živo se sećao ćelije 17a na Banjici iz koje su ga poslali na Goli otok.Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš, govorio je. Delio je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i koji se takođe izjasnio za Sovjetski Savez… Iz tog robijanja nosi tajnu koju nikad nije otkrio. Međutim, sa sobom nije nosio žeđ za osvetom. Demonstrirao je to vrlo upečatljivo kad se u JDP-u postavljao Kovačevićev „Balkanski špijun“. Odbio je da igra uz čudesno obrazloženje.
„Prva proba je prošla tako što je upravnik poželeo srećan početak rada i, taman da izađe, ja kažem – neću da igram u ovom komadu. Kako, zašto? Zato što je sad lako na komuniste pljuvati i mrtvom vuku rep meriti. Ne, nisam u stanju da ništa govorim protiv komunista. Oni su imali svoj vek trajanja, bilo je tu i časnih stvari, ali i raznih komunista – francuskih, ruskih, španskih, jugoslovenskih. Vidite, šta su ovi jugoslovenski napravili?”
Zajedno sa njegovim ogromnim trajanjem trajale su i njegove pozorišne cipele u kojima je igrao jednu od najdugovečnijih predstava našeg pozorišta “Bubu u uhu“. Vratio se u nju upravo te 2018 u njeno 1650. izvođenje. One cipele, uveliko raspadnute, stavio je u muzej da svedoče kako glumac može da izdrži, a cipele ne mogu. Živo se sećao da mu ih je napravio obućar JDP-a, majstor Sreta koga i jednom je otišao u selo Miloševac gde se Sreta odselio ali se tamo teško razboleo. Onda će poentirati šalom: „To selo je bilo fatalno za njega, ali i za mene. Iz Miloševca sam se oženio treći put.“
Bilo mu je teško kad je počela da odlazi njegova generacija, nedostajala mu je čašica razgovora sa imenjakom Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem sa kojim je običavao da popije piće. “Ja bih uzeo bevandu, Đuza viski i pričali bi o sentimentu naše starosti.“
Još kao dete hteo je da bude glumac i to je i postao. Igrao je od svoje dvaneste godine kada je kročio dečje pozorište “Roda” koje je osnovala Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. I naigrao se. Ostao je da titra njegov široki osmeh, živahnost sa kojom je uleteo u neku dečiju igračku na Dorćol placu kako bismo ga fotografisali i poziv, kad ga put nanese u Dobračinu ulicu, „na jedan pasulj u „Holesterol“. Dragi Vlasto, „Holesterol“ su “bombardovali“ i zatarabljen je. Dorćol plac nam, takođe, neke štabske zaptije drže zatvorenim. Otišao si, izgleda, u pravi čas, kad više ništa nema smisla. Kucni se gore sa Đuzom i reci mu da dole nema više za čim da žali.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
