Sećanje na Ljubicu Otašević, srpsku košarkašicu i milanovačku Sofiju Loren

U Gornjem Milanovcu je završila četiri razreda osnovne škole, ali je put 1959. godine odveo u prestonicu. Ljubica je u Beogradu išla u Gimnaziju u Dušanovoj, a zatim prelazi u IV žensku gimnaziju. Počinje da igra u Crvenoj zvezdi, gde je trener vidi kao veliki talenat. Ubrzo prelazi u prvi tim Crvene zvezde gde vremenom nastaje čuvena zvezdina petorka: Gordana Baraga, Branka Cipruš, Ljubica Otašević, Cica Kalušević i Branka Prelević. Treniralo se na Malom Kalemegdanu.

Sa crveno-belima osvaja osam titula, igrajući za reprezentaciju Jugoslavije i učestvuje na prvom Evropskom prvenstvu u Beogradu 1954. godine, kao i na sledećem u Pragu, 1956. Na nekim utakmicama reprezentacije Jugoslavije davala je i po 30 koševa, pola od ukupno postignutih pogodataka ekipe. Igrala je beka, krilo, po potrebi i centra. Otac Božidar, kojeg je obožavala, slao joj je preko raznih kanala najbolju garderobu i novac, tako da je bila jedna od najlepše obučenih devojaka u Beogradu. Bila je skromna, prirodna, plemenita, ali kad treba i ponosna žena- mangup.

Ivo Andrić je dolazio da je gleda, uz Lilu Božidarević, Bebu Lončar i Mimu Gavanski, Ljubica je bila jedna od najlepših devojaka Beograda, a komunista Peko Dapčević je ucenjivao i izbacio iz reprezentacije, posle prvenstva u Pragu 1956. godine.

Imala je prvu ljubav Srđa Kalembera sa kojim ga je povezala ljubav prema košarci. Kasnije je upoznala i zaljubila se u Miloša Milutinovića, plavu čigru jugoslovenskog fudbala.

Zbog vesti da joj je otac umro i zbog svega što je doživljavala u Jugoslaviji odlazi sa ekipom Zvezde u Italiju na utakmicu i odlučuje da se ne vrati u zemlju. U početku, Ljubica živi u Italiji i igra dublerku Sofiji Loren. Živela na relaciji Italija - London. 1957. godine sklapa ugovor sa producentskom kućom Kolumbija i dobija ulogu u filmu "Ključ". Nakon dve godine se seli u Holivud, gde se druži sa Kirk Daglasom, Keri Grantom a počinje da živi sa Bob Evansom, glumcem a kasnije i producentom čuvenih filmova "Kum" i "Kum 2", "Rozmarina beba", "Kineska četvrt". Godine 1959. dolazi u Beograd, a sa njom su došli i Keri Grant, Elizabet Tejlor, Majkl Tod.

Sećanje na ovu heroinu iz Gornjeg Milanovca, burne prošlosti, sramno potisnute iz istorije Srbije danas su organizovali Mladi Milanovca izložbom biografskih fotografija i projekcijom filma u holu Doma kulture kojoj su prisustvovali Duška Jovanić, pisac knjige i reditelj filma o Ljubicinom životu, Snežana Zorić, jugoslovenska i srpska košarkašica (upamćena po čuvenoj partiji u Peruu kada je dala 51 koš),  Zaga Žeravica, košarkašica, bivša ambasadorka Jugoslavije u Španiji i supruga legendarnog Ranka Žeravice.

"Ljubicu nisam poznavala, nisam sa njom nažalost igrala, budući da je ona rano prestala da se bavi košarkom. Film sam videla, knjigu sam pročitala i sve je to vredno pažnje", navela je Zaga Žeravica, ističući da su ona i njena generacija (gde su bile Branka Prelević, Goca Baraga i druge) prave heroine.

"One su bile deca u ratu i morale su da osete taj strah koje su prošle sa svojim roditeljima ili same, ko zna gde i ko zna kako. Posle rata imale su želju i volju da se, tako mlade, bave sportom. Ja ne znam koliko su one znale o košarci i ko ih je uputio u ovaj sport. Na razrušenom Kalemegdanu su pravile teren na zemlji koja je bila puna rupa", kazala je Žeravica.

Ona je dodala da su ljudi tu čak i nalazili granate, ali su te hradbre mlade devojke, skupa sa momcima raščistile sve to i nabavile šljaku.

"Koševe su sami pravili od dasaka, farbali su ih, kao i terene. Igrali košarku sa kožnom loptom, a najgore im je bilo kada padne kiša i ona se zalepi za zemlju. Uprkos tome, iz te generacije skoro sve su završile fakultete", navela je supruga Ranka Žeravice.

Prisećajući se tog vremena, ona je rekla da tada "nije bilo ni letovanja, ni zimovanja".

"Bila je škola, ali su se na Kalemegdanu pravile igranke. Ja sam bila dete, ali sam išla da ih gledam sa neke ograde. Devojke su imale suknjice sa žiponima, a mi smo se oduševljavale. Igralo se, pevalo, rađale su se i ljubavi. Međutim, košarka je punila taj stadion Crvene zvezde u Beogradu. Sedelo se gore na vrhu tvrđave i ljudi su padali odozgo. Ali su hteli i želeli da gledaju žensku košarku koja je bila u povoju", ispričala je Žeravica.

"Za Ljubicu se pričalo da je najlepša košarkašica, bila je dobra, igrala je čak i u prvoj postavi, ali je život odveo kasnije u glumu. Pričalo se da je nije volela kamera, bila je lepša u prirodi, a proslavila se i kao glumica. Ljubica je jedno vreme bila skrajnuta, ali sada je ponovo tu sa nama", zaključila je Vera Žeravica.

Rođak Ljubice Otašević, njen prezimenjak Jovan kaže da je danas veliki dan jer se posle sedam decenija njegova tetka (Ljubica) vratila u svoj rodni grad.

"Priča o njoj je surova i srpska, jer joj je deda umro u albanskoj golgoti. Otac Božidar je leteo i završio u logoru, a njima se ne zna grob. A ona je umrla u Hjustonu daleko od onih koje je volela, ali je do zadnjeg dana sanjala milanovačke ulice. Uzela je šest titula držanog prvaka sa Zvezdom i dva Kupa. Sa 24 godina je prestala da igra jer su je komunisti proganjali zbog porekla. Napustila je zemlju i otišla u Holivud gde je upoznala sve svetske zvezde", ispričao je za Nova.rs njen rođak.

Prema njegovim rečima, anonimno je donirala mnogo sredstava za vreme rata, ali je njeno najveće umeće to što je bodrila današnju decu da dotaknu zvezde. Nikada nije bila srećna, jer je uvek sanjala da se vrati u svoju zemlju.

"Poslednji put sam bio sa njom devedesete godine kada je igrao Partizan protiv Reala iz San Sebastijanu. Sedeli smo zajedno. Pozvali smo je da dođe, ali je rekla - nikada više", ispričao je emotivno Jovan, ističući da je Ljubica bila najbolji sportista Gornjeg Milanovca svih vremena, a svoju zemlju je proslavila u svakom pogledu.

Ljubica je poslednji put bila u Srbiji 1970.godine, kada je došla na sahranu svoje bake. Tada obilazi rodbinu u Beogradu i Gornjem Milanovcu sa mnoštvom poklona za decu, koju na žalost sama nije mogla da ima. Više nikada nije došla u zemlju, to je bio njen poslednji boravak.

U narednim godinama upoznaje grofa Enrika di Portanovu, sa kojim je radila na sinhronizaciji filmova. Godine 1961. Enriko nasleđuje bogatog ujaka, teksaškog milionera, naftaša. Počinju da žive raskošnim životom u Rimu. Čak je u njihovoj kući bila Ljubicina bista od zlata. Nakon par godina se razvode i Ljubica u ime alimentacije dobija million i po dolara, koji joj omogućavaju da živi bez finansijskih problema. Ljubica, pored svega toga, nije bila srećna. Nostalgiju je lečila tako što je često zvala rodbinu u Beogradu i tražila da joj puštaju srpske pesme.

Krajem marta 1979. godine, košarkašice Zvezde su u La Korunji u Španiji igrale finalnu utakmicu za šampiona Evrope i osvojile su trofej pobedivši mađarsku ekipu. Ljubica, koja je živela u Marbelji, gde jedna od ulica nosi njeno ime, dočekala je ceo tim i trenera Strahinju Bracu Alagića i smestila ih u najbolji hotel. Posle utakmice im je priredila veliko slavlje na kojem je srećna pevala sa suzama u očima.

Priča o Ljubici Otašević je paradigma tužnih sudbina ljudi rođenih na ovim prostorima. Deda Jevrem umire u Prvom svetskom ratu u Albanskoj golgoti, otac Božidar, časni srpski oficir, kao emigrant ima grob u Nemačkoj a Ljubica umire 12. aprila 1998.godine i sahranjena je u Hjustonu u Americi.

BONUS VIDEO: Čačanska vlast i dalje drži Sonju Savić kao taoca: Da li će preminula glumica dobiti ikakvu počast u gradu iz kog je potekla?