0
Neminovno je, ukoliko želimo da održimo kvantitet, iz kojeg proizilaze kvalitet i nivo, da podupiremo jedni druge u regionu. I da tražimo načine kako da spojimo ovaj prostor, kaže za Nova.rs glumac i reditelj Sebastijan Kavaca.
Uz Pola Šredera, Numi Rapas, Unu Gunjak, Juha Kuosmanena jedan od članova žirija glavnog, Takmičarskog programa 30. Sarajevo film festivala, koji će sutra uveče doneti sud o najboljim na slavljeničkom izdanju nadaleko poznate regionalne smotre, jeste i slovenački glumac i reditelj Sebastijan Kavaca. Dužnost, koju ovih dana obavlja u Sarajevu ne vidi glumac, poznat po filmu „Muškarci ne plaču“, ili srpskom naučnofantastičnom ostvarenju „Ederlezi Rising“, kao teret, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, već više kao „odgovoran posao“:
– Treba da pratiš svaki film pojedinačno sabran i koncentrisan, ali s druge strane ovo je i velika privilegija. To znači da rukovodstvo festivala veruje u tebe, čim ti je poverilo takvu ulogu. Kompliment je to tvom dosadašnjem radu – priča Kavaca, dodajući i kako mu prija što je u odabranom društvu, koje predvodi velikan kinematografije Pol Šreder.
– Dobro se osećam (smeh). A i volim Sarajevo, volim da se družim s kolegama i prijateljima, kojih ovde imam mnogo, i da sam šetam gradom. Pogotovo kad se održava festival. Jer, čini mi se da ceo grad živi sa festivalom.
S obzirom da nije prvi put na Sarajevo film festivalu, ali jeste u ulozi člana žirija, slovenački umetnik, rođen u doba bivše Jugoslavije kad su „carevali“ Pulski filmski festival ili beogradski Fest, progovara i o tome kako se ovaj u glavnom gradu BiH nametnuo kao najglasovitiji, ne samo u regionu, već i šire:
– U bivšoj Jugi bili su tu Fest, koji će se, čini mi se, dizati narednih godina, i Pula. Ali, Sarajevo je zaista poslednjih dvadesetak godina preuzelo primat u regionu, pa i šire. A uspeli su to da postignu beskompromisnim ulaganjem u kadar, ekipu koja radi festival, uz podršku države i Kantona Sarajevo. Ako hoćeš nešto ovako veliko da napraviš, neophodna je finansijska potpora. Sarajevo, mogu da kažem iz iskustva boravka na festivalima A kategorije širom planete, može da parira, bez problema, svim najvećim evropskim i svetskim festivalima – smatra Kavaca.
Nakon rata u bivšoj Jugoslaviji nama, bar u Srbiji, Slovenija je „misaona imenica“ u smislu standarda, mogućnosti, toga kako se živi i stvara, dakle još uvek neka vrsta nedostižnog uzora, ali o statusu umetnika ne znamo toliko. Pitam ga zato kako je njemu u Sloveniji kao glumcu?
– Meni je jako dobro. Ako govorimo o pozorištu, neminovno su bolji uslovi u Sloveniji, nego bilo gde drugde u bivšoj Jugoslaviji. No, kad pričamo o filmu ili TV serijama, tu zaostajemo. Nezamislivo je u Sloveniji da se desi, kao ovde u Bosni, da jedna telekomunikaciona kompanija uloži 15 miliona evra u proizvodnju filmskih i TV sadržaja. Nismo tu blizu ni po kvantitetu, ni po kvalitetu, naročito ne ako to poredim sa Srbijom. Zato se nadam da će se nastaviti ulaganje velikih telekomunikacionih ili bilo kojih drugih kompanija u proizvodnju TV serija. A što se tiče ulaganja Slovenskog filmskog centra, mislim da smo tu negde s ostalim državama regiona. Ali, siguran sam da bi država mogla da ima više sluha za filmsku produkciju. Jer, pored sporta, film je nešto po čemu je jedna zemlja najprepoznatljivija u svetu – kaže slovenački umetnik.
Nadovezujući se na priču o značaju filma, svedoči i koliko je filmska saradnja na prostoru bivše Jugoslavije, u smislu koprodukcija, pomogla da se ponovo povežu nekadašnje republike, a od ratnih devedesetih samostalne države:
– Film je umetnost koja spaja, ne samo naše prostore. Ali, na ovom našem prostoru to je bilo više nego očito. Pa i Sarajevo film festival je spajao i spaja filmske radnike i radnice iz bivših jugoslovenskih prostora. Kad pominjem produkcije, moram da naglasim da je i bivša Jugoslavija, kao celina, bila mali prostor, ako to poredimo s velikim tržištima, tipa Nemačke, Italije, Francuske, Engleske, o Americi da ne govorimo. Pa, i Skandinavci stalno rade koprodukcije. Norveška, Finska, Danska, Island, Švedska – rade zajedno. Neminovno je, ukoliko želimo da održimo kvantitet, iz kojeg proizilaze kvalitet i nivo, da podupiremo jedni druge. I da tražimo načine kako da spojimo ovaj prostor, ne samo umetnošću već i industrijom koja stoji iza svega toga.
Upravo zahvaljujući toj saradnji Sebastijana Kavacu srpska publika dobro zna, jer je igrao u popularnim serijama „Naša mala klinika“, „Senke nad Balkanom“, „Besa“, ili u filmu i seriji „Montevideo“ Dragana Bjelogrlića.
– Imao sam priliku i sreću da sam mogao da radim sve te projekte, i da me je Bjela zvao, pa Lazar Bodroža za „Ederlezi Rising“. Čuo sam da Bjela sprema treću sezonu „Senki“ i čekam da me pozove (smeh). Nadam se da ću imati priliku da ponovo sarađujem s kolegama i koleginicama i da se viđamo i u Beogradu – priznaje glumac, koji u srpskoj prestonici nije bio od decembra prošle godine kad je gostovao u Beogradskom dramskom pozorištu u okviru festivala Ruta. Ako se ne ukaže prilika da ranije dođe u Beograd, biće tu ponovo, kaže, krajem godine na susretu Regonalne unije teatara.
S obzirom da Sebastijan potiče iz ugledne umetničke porodice, od oca Borisa Kavace, čuvenog glumca, i majke Mojce Sitar, rediteljke na Radiju Ljubljani, nameće se pitanje da li je bilo nekog drugog profesionalnog puta za njega do umetnosti? A pogotovo što i njegova dva prerano preminula brata Kristjan i Damijan takođe nisu mogli da pobegnu od umetnosti, pa je prvi bio gitarista slovenačke grupe MiladojkaYouneed, a drugi scenograf i kostimograf…
0
3
0
– Kad odrastaš u takvoj familiji, onda ti je sve to blizu. Recimo, ja imam dva sina (Luku i Marka iz veze sa Stašom Ilinom, prim.aut.) i mlađi će isto da bude glumac, a bavi se i muzikom, a stariji je odlučio da neće nikako. Više ga zanimaju prirodno-matematičke i ekonomske vode. Možda ni za mene nije bilo neminovno da se bavim umetnošću, ali tako sam odlučio. Kad sam upisivao Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani moja majka više nije bila živa, a ćale se nije slagao s mojom odlukom (smeh), znao je šta me čeka. Govorio mi je koliko je to težak posao, i da bi mi bolje bilo da odaberem stomatologiju. Zaista sam i hteo u jednom trenutku da budem stomatolog, a onda sam se dvoumio između glume i studija francuskog i engleskog jezika. Ali, kad sam prošao prijemni na Akademiji, to je prevagnulo. Da nisam prošao iz prvog pokušaja, ne bih više nikada probao da upišem glumu – iskren je Kavaca, kao i kad kaže da mu je „sto puta prošlo kroz glavu pitanje zašto nije upisao stomatologiju jer bi imao siguran posao“.
Pominjući sudbinu svakog glumca koja podrazumeva da čekate kako biste bili odabrani, priča i šta savetuje mladim kolegama:
– Kad me pitaju šta predlažem mladim glumicama i glumcima uvek im kažem da ako nisu spremni da budu odbačeni, odbijeni, a da se to može desiti u 90 odsto slučajeva, onda se nemojte baviti tim poslom. U suprotnom, to može da te pokopa, slomi. Deo je posla da čekaš da te odaberu ili da te odbace. Uvek zato moraš da budeš spreman na izazov, ali i da imaš sreću da si u pravom trenutku na pravom mestu, s tim što ni to nije garancija da ćeš moći dobro da živiš, i igraš u projektima koji ti pune srce.
Teatar, film ili TV serija – Kavaci je svejedno. Glumački i rediteljski posao u bilo kom domenu vidi kao veliki izazov.
– Teatar ti daje kontinuitet, taj dramaturški luk, stepenice. Kod serija i filmova nema tog kontinuiteta, ali glumačka priprema je uvek ista. Samo je drugačiji način rada – kazuje naočit Kavaca, kojeg ovih dana u Sarajevu na svakom ćošku zaustavljaju dame kako bi se slikale s njim, popričale, izrazile svoje divljenje, a on im, drage volje, izlazi u susret.
Čim se vrati iz Sarajeva, vraća se teatru. Naime, nastavlja s probama predstave u Mesnom gledalištu u Ljubljani, koju režira.
– Režiram predstavu po tekstu savremenog britanskog autora Sajmona Stivensa „Light Falls“. Probe smo prekinuli kad je počela letnja sezona i nastavljamo gde smo stali – najavljuje Sebastijan Kavaca, a na pitanje vole li ga kolege glumci kao reditelja kroz smeh potvrdno odgovara:
– Mi glumci razumemo zanat. Glumcima ne treba nekakav koncept, već jasne, elokventne rediteljske indikacije, ono što od njih očekuješ. Glumci mogu da urade sve ako ih dobro usmeriš. Pa, eto kod vas dosta režira Bjela, a kroz istoriju svetskog filma imamo primere Vitorija de Sike, Orsona Velsa, Klinta Istvuda… Pa, opet kod nas, bar u teatru, Stevu Žigona. Mi glumci bolje razumemo glumce. Mada je jesam ponekad reditelj čvrste ruke, ali samo u smislu toga kuda želim da vodim priču, koji narativ hoću da predstavim publici. Ali, u rediteljskim indikacijama uvek dajem prostor glumcima da sami ostvare svoju ulogu. Sa mnom mogu da odu preko vrha…
Bonus video: Džon Torturo na Sarajevo film festivalu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
