Mnogo godina od poslednje uloge, Savina Geršak, nekadašnja slovenačka i jugoslovenska zvezda, pojavljuje se u novom filmu "Elegija lovora", reditelja Dušana Kasalice, premijerno prikazanom na nedavno održanom Festivalu autorskog filma. Na IMDB-u se jasno vidi da je ta pauza trajala tačno trideset godina. Sada, posle toliko, vremena, o svom životu i karijeri, Savina Geršak je pričala Branku Rosiću za novi broj Nedeljnika.
„Povratak je bio na više nivoa veoma uzbudljiv. Na prvom mestu vratila sam se toj staroj Savini, devetnaestogodišnjoj devojci koja treperi pred autoritetom kinematografije. Zatim dolazak u Crnu Goru gde sam i započela karijeru sa velikim Živkom Nikolićem. Scenario jednim delom blizak građanskim dramama iz jugoslovenskog perioda i motivi bajke Ivane Brlić Mažuranić „Šuma Striborova“ uz koje smo stasavali. Sa toliko sećanja i uspomena sam se srela po dolasku na Durmitor. Imala sam značajnu glumačku pauzu, tako da iako poznate, okolnosti su na snimanju „Elegije“ bile – pozitivno nove“, rekla je ona.
Savina Geršak je za novi Nedeljnik pričala i o teniskoj karijeri, pošto je bila treća teniserka zemlje u svojoj generaciji.
„Tenis tada nije bio kakav je danas. Ovako visoku profesionalizaciju nismo mogli da sanjamo a to je oduvek bio izuzetno skup sport. Iako izuzetno uspešna, nisam bila, za tadašnje okolnosti, dovoljno dobra da bih dobila jake sponzore. Danas tenis prati neuporedivo veći broj ljubitelja što je proporcionalno dovelo do porasta novca koji kruži. U godinama kada sam igrala, samo je nekolicina uživala u mečevima, uvek svrstavajući tenis u elitni sport, a nikada nije bilo popularno odvajati privatni novac za nešto što nema široku publiku. Iako je moja porodica veoma dobro živela, nismo uspevali da obezbedimo pokrovitelje kako bih kontinuirano nastupala na turnirima. Iako sam se kasnije posvetila glumačkoj karijeri, a naposletku i karijeri psihoterapeuta, uvek sam smatrala da sam na prvom mestu teniserka. Tenis je oduvek bio moja najveća ljubav i danas igram turnire, trčim oko 10 km svakog dana, a tu ljubav prema sportu prenela sam i na svoju decu“, rekla je ona.
Nekako se čini da je bez problema prekidala karijere koje su joj išle i započinjala nešto sasvim drugo. Iz tenisa u glumu, a onda karijera psihologa, i to dobra karijera.
„Nisam planski stvarala karijere. Išla sam tamo kuda me je vodila želja. Kao devojčica bila sam izuzetno talentovana za muziku. Kao odrasla bila sam dobar student i volela sam medicinu. Pre bih rekla da je film uticao da se odlučim za psihologiju. Imala sam interesovanja za mnogo različitih stvari i tražila sam način da ih ujedinim. Uživala sam u poslu psihoterapeuta i posvećenosti ljudima. U tim susretima sa drugima sazrevala sam i mislim da sam se kroz ovaj posao možda i najviše realizovala. Kada sam dobila prvi poziv da igram u filmu „Smrt gospodina Goluže“, doživljavala sam više to kao avanturu i priliku da isprobam nešto što samo retki imaju prilike da dožive. U mladosti sam, čini mi se, pomalo i neozbiljno doživljavala poziv glumca. Još kao dete imala sam scensko iskustvo i onda sam uloge koje sam tumačila igrala sa lakoćom. Za mene popularnost nije značila mnogo i uspeh se na drugačiji način vrednovao.
Danas možemo reći da sam imala uspešnu glumačku karijeru u filmovima Živka Nikolića, ali iz tadašnjih perspektiva bilo je većih i značajnijih stvari kojima je trebalo da se okrenem. Danas bih pre prihvatila glumačku ponudu nego tada, odbijala sam uloge u nekim od najznačajnijih filmova na ovim prostorima. U ovoj fazi života film je nekako ponovo našao svoje mesto u meni. Sa ovom zrelošću danas mogu da kažem da je Živko Nikolić bio jedan od najvećih umetničkih genija koje sam srela“, rekla je ona.
Poslednji film koji je snimila u Jugoslaviji bio je „Otpadnik“ 1988. To su godine kada kreće kriza u Jugoslaviji, ali još ne liči na raspad.
„Nikada nisam razmišljala o mogućnosti da Jugoslavija doživi kraj. Moj život se odvijao u Sloveniji, moji prijatelji su bili svih veroispovesti i nacionalnosti i politička scena je ostajala u nekoj magli za koju nismo bili ni zainteresovani u svakodnevnom životu. Moje preseljenje u Italiju sticajem okolnosti se vremenski podudaralo sa ratnim sukobima. To nije bilo napuštanje zemlje ili beg. Odluka da život nastavim u Italiji došla je uz profesionalne ponude“, rekla je, između ostalog, Savina Geršak u intervjuu za novi Nedeljnik.
Bonus video: Proslava filma „Toma“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare