43
Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) sa žaljenjem je danas obavestila javnost da je u 54. godini, preminula Isidora Žebeljan, članica SANU i jedna, kako su naveli, od najprominentnijih i najizvođenijih srpskih kompozitorki na svetskoj muzičkoj sceni. Pre pet godina, tačnije 7. april 2015. u vreme kada je SANU trebalo da dobije nove članove i novo rukovodstvo, čuvena kompozitorka napisala je oštro pismo svim članovima Akademije. Njeno pismo naišlo je na otpor među članovima Odeljenja za likovne i muzičke umetnosti SANU čiji je ona bila član.
Podsećamo na pismo Isidore Žebeljan:
“Poštovane kolege,
Obraćam vam se ovim pismom, jer sam sprečena da prisustvujem današnjoj sednici Odeljenja. Ipak, ono što me tišti i što želim sa vama da podelim, smatram izuzetno važnim, pa mi savest ne dozvoljava da to prećutim.
Svi mi smo, nažalost, svedoci progresivnog ubrzanja moralnog i vrednosnog srozavanja društva u kojem živimo. Često nam se čini da je to srozavanje nezaustavljivo, a ponekad nismo ni svesni da i sami aktivno u tome učestvujemo. Vrlo je teško naći načina ne samo kako da se čovek tome suprotstavi – pošto je to verovatno nemoguće, jer u društvu ne postoji dovoljno jasno izražena i dovoljno velika grupa ljudi koja bi tim suprotstavljanjem mogla da ostvari iole korenitije promene – nego i kako da pojedinac ili institucija pokuša da zaustavi ili uspori tu opasnu destruktivnost, čiji krajnji cilj nije ništa drugo do potpuno uništenje dostojanstva nacije i, samim tim, njena dezintegracija.
Svaki pokušaj da se uspori ili delimično zaustavi moralno srozavanje Srbije treba da bude prioritet onih institucija čiji je glavni zadatak naučni, kulturni, ekonomski i obrazovni razvoj i napredak naše zemlje.U te institucije svakako spada i SANU. Najuticajnija institucija nauke i kulture zaista po svaku cenu mora da očuva maksimalnu čistoću svojih načela, kao i njihove primene, i mora da bude okosnica i potpora ponovnom uspostavljanju morala u društvu. To je, naravno, dug i bolan proces, pun odricanja i preispitivanja, ali on mora da otpočne odmah, jer je i to odmah možda već kasno. Nema vremena za čekanje, bez obzira na izvesnu zaštićenost od direktnih udaraca, koje inače trpi gotovo celokupno društvo zbog odsustva bilo kakvog sistema i morala, a koju mi, članovi SANU, za sada možda uživamo. Naša prava i jedina odgovornost jeste da čuvamo i unapređujemo moral ovog društva.
Međutim, ja sigurno nisam jedini član SANU koji vidi, čuje i oseća da se ova institucija igra sa žonglerima dnevnopolitičke svakodnevice, da pokušava sebi da pridobije sitne društvene privilegije i umilostivi se vladajućim partijama, a sve to, nažalost, baš omalovažavanjem i osporavanjem vrednosnih kriterijuma, a time i morala. Kao i mnogi od vas, tako sam i ja ovih dana izložena neprijatnim i nedostojnim pritiscima raznoraznih pojedinaca, koji bi po svaku cenu da postanu članovi SANU, tako da je već i sam čin izbora tih novih članova doveden na nivo pijačne trgovine. Razočarana sam, ali ne i iznenađena, time što neki od naših uvaženih kolega lako daju ono malo preostalog morala time što podržavaju članstvo u SANU onih osoba čiji kvalitet (stručni i moralni) ni u kom slučaju ne može i ne sme da bude smatran vrednim takvih obećanja, ako želimo da SANU očuva svoju suštinu kao elitne nacionalne institucije nauke i umetnosti. Za takve postupke ne može, nažalost, da se pronađe ni jedan drugi razlog, osim sitnih zadovoljenja ipak niskih i akademicima nedostojnih poriva, bilo da su oni političke, dnevno-poslovne ili privatne prirode. Nije dovoljno da kandidat bude poznanik, prijatelj i saradnik jednom ili više akademika – neophodno je da to bude izuzetna ličnost, koja svojim radom i osobenošću ne samo da unapređuje duhovno ustrojstvo našeg naroda i zemlje, nego se izdvaja i ističe u celom naučno-umetničkom prostoru zapadne civilizacije.To su bili vrednosni temelji na kojima je ova institucija osnovana i na kojima je dugo počivala. Ako ih danas sasvim uništimo, budućnost ovoga naroda neće postojati, jer će tu budućnost asimilovati drugi, mudriji narodi, koji su takve vrednosti uspeli da sačuvaju.
Sigurno je da svaka izborna godina ne obiluje uvek istim brojem izuzetnih kandidata: nekada ih ima više a nekada manje. Uostalom, logično je da društvo u kojem je obrazovni sistem, najblaže rečeno, haotičan, nedosledan i znatno zaostao u odnosu na visoki stepen razvoja edukacije u zemljama zapadne Evrope, dalje, da to društvo, u kojem su kultura, umetnost i nauka samo pojmovi od papira, ima sve manje i manje izvrsnih umetnika i naučnika, i da se u takvom društvu i ukupan bro vrhunskih kreativnih intelektualaca drastično smanjuje. Zato, u skladu sa prethodno rečenim, smatram da je daleko važnije očuvati nivok valiteta SANU, nego broj akademika. Evo jednog primera: u periodu od 1918. do 1960. Godine samo 6 kompozitora su bili članovi SANU, od čega su njih petorica primljeni posle 1945. godine!
Osim toga, u Odeljenju za likovnu i muzičku umetnost sve češće se javljaju glasovi, koji smatraju da je teoretičarima umetnosti mesto u ovom odeljenju. Žao mi je što moram da kažem da se upravo naši današnji teoretičari umetnosti, kao i drugi, na primer, leksikografski pregaoci, nalaze na najudaljenijoj tački onih vrednosnih sistema za koje SANU treba i mora da se zalaže. Časopisi, knjige i publikacije koje oni objavljuju prepuni su grešaka, pa su daleko više tužna slika neznanja i neobaveštenosti, nego izraz stručnih kvaliteta njihovih autora. To takođe, nažalost, važi i za publikacije koje objavljuje SANU. Nažalost, čak su i biografske jedinice o kompozitorima u Srpskoj enciklopediji SANU prepune netačnosti i proizvoljnosti. Ne samo da skoro svaka ta jedinica sadrži ozbiljne materijalne greške, nego je nivo znanja o srpskim kompozitorima spao na to da retko ko uopšte može te greške i da primeti kao takve. Na taj način greška postaje uveličana budućnošću kojoj je namenjena i postaje laž. Na taj način će i naša istorija postati laž. Zato ne želim da prihvatim ni jedan razlog koji takve pojedince dovodi na listu kandidata, jer oni ne potpadaju pod etički kod ove elitne institucije.
Ipak, ja sam, kao što rekoh, nemoćna da sama stanem na put devalvaciji kvaliteta članstva SANU, pa zato jedino mogu da predlažem da svako od nas preispita svoju savest i odgovornost pred svojim narodom i njegovom budućnošću, jer ovo gde se mi sada nalazimo jeste jedna od najvažnijih linija fronta borbe za opstanak srpskog naroda, i to u prvom redu borbe za opstanak duhovnosti i morala, a zatim i borbe za fizički opstanak. Tako sveobuhvatno značajne borbe gotovo da i nije bilo u čitavoj našoji storiji. Ukoliko nas, barem u ovomo deljenju, ne zavedu nedostojne strasti prolazne moći i značaja, možda će to biti znak da postoji nada za spas ovog naroda, a to spasenje, što se morala duhovnog elitizma tiče, ipak od nas zavisi. Ukoliko to vreme još nije došlo, pa mi nastavimo da se banjamo u beslovesnoj neodgovornosti i lažnom sjaju trenutnih udvaranja i privilegija, znam sigurno da ću se odupreti svakom vidu funkcionisanja pod takvim pravilima. Znam da takav stav ni malo neće pomoći da se započne bilo kakva suštinska kvalitetna promena u ovom društvu, ali i to je bolje od pristajanja na nemoral i na totalnu relativizaciju bilo kakvog smisla. U tom slučaju, nama koji smo svesni sadašnjeg trenutka, ostaje da strpljivo čekamo i da svu svoju kreativnu energiju s ljubavlju i radošću uložimo u svoje stvaralaštvo, jer je ta energija jedina neuništiva.
S poštovanjem,
Isidora Žebeljan”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
