Sarsuela je eksplozivan španski muzički koktel: Maestro Oliver Dijaz uoči gala-koncerta u nacionalnom teatru govori za Nova.rs

- Verujem da je španskom muzičkom bogatstvu doprinela činjenica da je Španija zemlja koja je bila pod uticajem mnogih kultura, kroz vekove, kroz čitavu svoju istoriju. Dovoljno je setiti se ogromnog arapskog uticaja u Andaluziji, ali i keltskog uticaja na severozapadu zemlje. Taj uticaj se vidi i u melodijskim zaokretima, ali i na globalnom nivou, u načinu razumevanja života, pa i u načinu življenja španskog naroda. U tom smislu, verujem da sarsuela verno odražava ovu kulturnu raznolikost – priča za Nova.rs maestro Oliver Dijas, jedan od najistaknutijih španskih dirigenta i nekadašnji direktor Teatro de la Zarzuela u Madridu, i dodaje:

- Kada na sve ovo dodamo i bogatstvo koje nam je došlo iz drugih mesta koja imaju veliku tradiciju pevanja, poput Italije ili Grčke, a zatim i strast sa kojom se sve proživljava u Španiji, kao i veliki broj postojećih narodnih tradicija, dobijemo eksplozivni koktel - sarsuelu. I svaki put kada imamo priliku da sarsuelu izvedemo van granica naše zemlje, to doživljavamo sa velikim entuzijazmom.

https://www.youtube.com/watch?v=lvnw3l2r3rI

Sarsuela živopisno prikazuje praznična slavlja, običaje, porodični život, ljubav, ratne sukobe, anegdote i književne teme. Sve to protkano je kroz prelepe romanse, komične duete, horove i folklorne plesove, kao što su jota, paso doble, bolero, fandango ili seguidilas, dočaravajući suštinu života u Španiji tog vremena.

- Poreklo termina sarsuela datira iz 17. veka. U Palati Sarsuela, nešto poput današnje Kraljevske palate u Španiji, postojalo je pozorište u kome su počela da nastaju prva dela ovog žanra, pa je tim imenom nazvan i sam taj žanr. Međutim, pravi procvat doživljava od 1850. pa nadalje, kada brojni kompozitori pokušavaju da stvore žanr koji bi bio više španski, a manje pod italijanskim uticajem. Stvorene su brojne kontroverze, ali, upravo zahvaljujući tome i čitavoj toj raznovrsnosti, došlo je do obogaćivanja sarsuele. Kasnije je, negde od 1930. godine, sarsuela zapala u krizu – nije se znalo u kom pravcu sarsuela treba da napreduje i kompozitori su prestali da je pišu, iako je sam žanr i dalje bio popularan. Čini se da poslednjih godina sarsuela ponovo postaje priznata, ne samo u Španiji, već i van granica naše zemlje – otkriva nam naš sagovornik.

https://www.youtube.com/watch?v=KtluKoVbwls

Oliver Dijas je nakon studija klavira na Konzervatorijumu Pibodi Univerziteta Džon Hopkins dobio prestižnu stipendiju za dirigovanje u orkestru „Bruno Valter” da bi studirao na Džulijard školi za muziku. Po povratku iz Amerike, osnovao je Simfonijski orkestar grada Hihona i Simfonijski orkestar Barbieri, kao umetnički direktor i dirigent.

U svojoj impresivnoj karijeri imao je prilike da diriguje Beogradskom filharmonijom.

- Sa mnogo lepih emocija se sećam tog koncerta, a pored svega imao sam sreće da radim i sa velikom prijateljicom i značajnom figurom naše kulture, velikom Lusero Tenom. Bio sam oduševljen Beogradom – gradom, kulturom grada, publikom, koja je u potpunosti ispunila salu i koja me je predivno dočekala. Beogradska filharmonija je na mene ostavila utisak orkestra sa identitetom i divnom posebnošću. Izveli smo delove španskog repertoara i pamtim ih kao sjajan orkestar visokog kvaliteta. Jedno prelepo iskustvo – priča maestro.

Dodaje da nije imao prilike da radi sa našim operskim pevačima, ali neka imena zna po čuvenju.

- Jednom sam bio na pragu saradnje sa violinistom Nemanjom Radulovićem u sklopu festivala na Malti koji sam organizovao, ali na kraju je nismo realizovali. Godinama sam već lični prijatelj sa Ivanom Pečnik, pijanistkinjom iz Beograda, sa kojom sa se upoznao kad sam studirao u SAD, i koja mi je govorila sve najlepše o vašoj zemlji.

Pod njegovom upravom, na gala-večeri posvećenoj sarsueli u nacionalnom teatru, nastupiće i svetski poznati tenor Hose Luis Sola i bariton Anhel Odena. Njima će se na sceni pridružiti sopran Aleksandra Stamenković i Orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu.

Bonus video: Mario Pavle del Monako i Dragutin Matić:"Simon Bokanegra" prvi put u Narodnom pozorištu