0
Naš je usud što želimo da menjamo stvari spolja, ali ne i iznutra, kaže spisateljica i profesorka Sanja Domazet za Nova.rs.
Kao i druge knjige koje Domazet piše ili je napisala, „Na kafi kod Šekspira“ je, takođe, putovanje. Ovo delo za koje je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ otvara kućom Ane Frank, a završava Šekspirom. Čitalac zapravo polazi od kuće gde se skrivala Ana Frank, ta, kako je naziva naša sagovornica, genijalna devojčica:
– U skloništu je bila i glumica i autorka dramoleta i pisac dnevnika, u kući koja i nije kuća, već privremeno boravište. Knjiga se završava kućom možda i najostvarenijeg umetnika od kako je sveta, Šekspira, čije ime ćemo uz Mocartovo, smeti da kažemo anđelu smrti kao lozinku i on će nam otvoriti kapiju. Inkubacija kod Vila Šekspira je, kao i kod Mocarta, bila brza, bljesnula je genijalnost. Mi još živimo u toj svetlosti. Sa petnaest čitali smo „Hamleta“ po desetak puta…
Između njih su i naši i strani umetnici koji su na neki način menjali umetnost i svet: Rembrant, Betoven, Mocart, Van Gog, Milena Barili, Andrić, Dučić, Ljuba Popović… Koja nit ih spaja, a šta razdvaja?
– „Na kafi kod Šekspira“ je priča o domu, o kući, o intimnosti, privatnosti, onome što je izgubio savremeni svet. Svaki od ovih umetnika imao je potrebu za intimnošću koja počinje kod kuće, jer i sama reč intimnost znači duboko, unutrašnje. Emili Dikinson, koja je čitav svemir smestila u okvire svog doma, tvrdila je da je „dom svetinja, da ništa od sumnje i nepoverenja ne može preko njegovog blagoslovenog praga.“ Svaka duša nalazi dom među običnim detaljima svakodnevnog života. Tu, u običnom, tražila sam ono što je ostalo iza neverovatnih bića, poput Rembranta, Andrića, Betovena… Neverovatno je ono na šta nailazite u domovima čudesno obdarenih stvaralaca – bljesak evidencije je nemoguće izbeći u susretu sa Betovenovim rukopisom ili u senci jedne kišne noći, u Parizu, na mestu gde je taksi parkirao divni čudak Gajto Gazdanov. Njegov dom bio je taksi. Kao što je Tutankamonov dom bila grobnica, tamo sam ga zatekla. Tutankamon – njemu je valjalo prilaziti tiho i sasvim nečujno da privrženost ne oseti kao ropstvo i ne povuče se. Kao strasni egiptolog amater, nagledala sam se egipatskih artefakata. I tu pred Tutankamonom – ne možete, a da ne osetite prisnost sa njegovom večnom usamljenošću, u kojoj sada živi čitav svet. Usamljenost je trajno stanje. Zalud umreženost, jer samo pojačava našu izolovnost i alijenaciju.
Koja kuća je ostavila najveći utisak?
– Od kako je knjiga napisana, posetila sam bar još onoliko kuća koliko ih je stalo u ovu knjigu. To ne znači da će ona imati nastavak. O nečemu valja i ne pisati. Nekada je odsustvo najdublje prisustvo. To znaju mrtvi, uvek jači o živih. Beč je, možda, grad, koji je moj drugi grad posle Beograda… Tu su i Hundertvaserove pčele i ulica Rajskih vrata gde je Mocart održao poslednji koncert pred smrt i ona crkva ispod koje je Betoven shvatio da ne čuje više ništa. U Beču je i Frojdova kća, mesto gde je primao pacijente, Junga, Lu Salome, mesto gde je sanjao i posle, ujutru, zapisivao snove. Kad posetite tu sobu, noćima, nedeljama, mesecima, postajete i sami posednuti snovima, tim božanskim glasovima, drugim imenom za nadahnuće. Iz te kuće je izvedena i Ana Frojd, sa ampulom cijanida u šupljini zuba, ali se ipak spasla. U toj kući, snovi su, zbilja postali – „kalcifikovano znanje“.
Naš narod je, nažalost, poznat po tome što ne čuva kuće svojih važnih ličnosti. Šta gubimo tim nemarom?
– Naša kultura nema osećajnost za sveto u svakodnevnom životu. Bojimo se velikih ljudi – tog „erotskog ludila“ neophodnog da se stvori veliko, ozbiljno uranjanje, delo. Toliko kuća o kojima sam želela da pišem ne postoje…Ili se ruše, krune… A i mi stalno napuštamo ove krajeve. Vuk Karadžić je 40 godina živeo u Beču. Tamo je i preminuo, pa se pitam – gde je njegova kuća – u Tršiću ili… Kiš je preminuo u Parizu, Pekić u Londonu. Naši veliki ljudi odlaze noseći samo jedno – mleko maternjeg jezika. Naš je usud što želimo da menjamo stvari spolja, ali ne i iznutra, u imaginaciji, u unutrašnjoj matrici – gde se zbilja promene i događaju. Naša prošlost je bogata, ispunjena i pravimo se da ne znamo da prošlost nije mrtva. Problem je što pun život podrazumeva rad na prošlosti i budućnosti, istovremeno sa punim življenjem u sadašnjosti. To veliki, daroviti znaju. No, talenat se rađa. On je, gotovo, „izrod prirode“. I za takve ličnosti ne važe pravila. Veliki ljudi su manjina sa posebnim senzibilitetom. Istina je da je „filozofija istorija čovekovog nastojanja da nadmaši sopstvene sposobnosti.“ Mislim da je i to ispit koji nikako da položimo. Već vekovima. Tehnološki napredak nije dovoljan. Mora da ga prati i moralan, reče mudrac Singer.
U toku je Sajam knjiga. Šta za vas on predstavlja?
– Sajam knjiga je trenutak kada književnost, bar na nedelju dana, postaje najvažnija delatnost na svetu. Pisanje je duhovna aktivnost. Sajam je zato pobeda nade nad iskustvom, nekakav duhovni oslonac. Nada da se negde Andrić ponovo rađa. Napokon, Sajam je i mogućnost da učinimo srećnim i ushićenim naše unutrašnje, radoznalo dete. Mogu da zamislim svet bez mnogo čega, ali ne i bez knjiga. Psalam kaže – okusite i vidite. Ovo je prilika da zaronimo u okean ili sazvežđe knjiga.
Bonus video: Branka Petrić o autobiografiji Bekima Fehmijua