„Uvek ideš sa nekakvim ciljem ili bežiš od sebe“, govorio je Josif Brodski, tokom snimanja dokumentarnog filma o njemu, u Veneciji, 1993.
Film, „Šetnje s Brodskim“, koji je, na njegov poslednji rođendan, 24.maja 1995. dobio najveću filmsku nagradu TEFI, sam Brodski je ocenio neočekivano: „Film se može podneti. Muzika je vrlo dobra. Ali mene ima malo previše.“
„Šetnje s Brodskim“ snimljene su novembra 1993, a autori filma, Elena Jakovič i Aleksej Šišov, našli su se u Veneciji, koju je pesnik toliko voleo, jer je Brodski odlučio da se obrati kroz film svojim brojnim ruskim čitaocima. Ispostaviće se da je to jedini film u kom se dobitnik Nobelove nagrade direktno obraća ruskom gledaocu na svom maternjem jeziku i da je tada već bio doneo odluku da se u Rusiju ne vrati nikada. Elena Jakovič zamolila je pesnika da diktafon bude uključen i kada kamere bude isključene – odobrio je.
Tako je nastala knjiga „Šetnje s Brodskim“, koju je objavila Russika, a prevela sa ruskog Neda Nikolić Bobić. Knjiga je nastala sa četiri snimljene kasete sa njihovim razgovorima između snimanja. Ispostaviće se da su ovo pesnikovi poslednji, neobjavljeni tekstovi, a da u filmu Brodski, pokazujući im Veneciju, rukom pokazuje i na groblje San Mikele, gde leže slavni sahranjeni u Veneciji, i da, zapravo, pokazuje i mesto gde će i sam biti sahranjen tri godine kasnije. Brodski, u mantilu boje mente i sa borsalino šeširom, luta gradom koji će postati njegovo poslednje boravište i utočište, jer mi „odlazimo, a lepota ostaje, zato što mi težimo ka budućnosti, a lepota je večna sadašnjost.“
Kako se Venecija dogodila Brodskom? Do tada, njegova tri omiljena grada bila su rodni Peterburg, Njujork i Amsterdam. Ali je 1972. dobio prvi honorar i odleteo u Milano i zatim, sa već iscrtanom mapom u duši, otišao u Veneciju. Prvih dana, nije se događalo ništa što je pamtio. Ali je onda osvanula jedna nedelja. Svuda su zvonila zvona („kao servis za čaj“ su prefinjeno odjekivala), šetao je gradom i najednom – počeo je da piše stihove…Venecija mu se odazvala. Od tada, svake zime je dolazio u Veneciju, oko Božiča, onda kada tu nema turista (uvek mu je smetalo tiskanje po ulicama), smrzavao se, duvao je vetar, pljuštala kiša, a „ja sam beskrajno uživao…u vodi, koja je beskonačnost u čistom vidu…“ Za Brodskog, postojala su dva prizora vrhunske, lepote- voda i nebo. A odraz oblaka u vodi za njega je bio čist božanski prizor. Nikada to nije fotografisao, „jer lepše je da ti nešto ostane u mrežnjači oka, nego na filmu.“
„Čovek je ono što gleda“ a Brodski je birao da svaki Božić, a njegova lira „vazda je bila podešena prema Božiću“, provede u Veneciji –jer „svakom piscu je važno odstojanje“. U Veneciji je imao ono što je najviše voleo, obilje vode, svetla, samoće i lepote. Tu je najoštrije čuo i svoj unutarnji, pesnički diktat. Pošto je pisao na dva jezika – ruskom i engleskom, smatrao je sebe „dvoglavim orlom“. Voleo je imperije, tvrdio da sada ne postoje teritorijalne, već jezičke: engleska ni ruska. Smatrao je „da lepa književnost predstavlja vlast jezika nad svešću, jer reči kažu više od onoga što razumemo…“ Venecija, ta večita ljubavnica oka, ležala je neprekidno na njegovoj mrežnjači.
Naravno, on jeste pisao o Veneciji. O njoj je nemoguće ne pisati. Muze su vazda noseće, pune snova i potpuno opsednute, posle boravka u tom gradu, kao da su spavale na vodenom oltaru. Knjigu o Veneciji “Vodeni žig“, čiji je naslov u originalu „Obala neizlečivih“, Brodski je napisao lutajući, upravo, tom obalom, koju je pokazao i na filmu. Rahmanjinov je napisao simfonijsku poemu, „obala neizlečivih.“ To je mesto gde je bila bolnica sa obolelima od kuge. U trenutku kada nisu znali šta će sa onima koji niti prezdravljaju niti odlaze na drugu stranu,Venecijanci su izvlačili na obalu, da smire pogled gledajući večiti pokret vode – dolazak talasa, krešendo i njihovo povlačenje, dekrešendo. Sam Brodski tvrdio je da je Bah komponovao starozavetnu muziku u kojoj se čuje „mi“, a da je Mocart pisao hrišćanske melodije, u kojima jasno čujete „ja“.
Voleo je Vivaldija, još jednog Venecijanca, kao i Hajdna, a menje Stravinskog kraj koga sada leži na groblju San Mikele. Tu je i Đagiljev, učitelj Nižinskog, kao i Ezra Paund i mnogi Puškinovi rođaci. Na grobu Brodskog nema sandučićića gde se pale sveće. Stoji posuda u koju spuštate olovku. San Mikele je glavno venecijansko groblje, osnovano po naredbi Napoleona. Tamo možete ležati ako ste slavni ili ako ste Venecijanac po dvanaestom kolenu.
I u filmu „Šetnje s Brodskim“; baš kao i u knjizi, Brodski neprekidno govori o umetnosti. Tvrdi da je Baratinski veći od Puškina, „mada na tim visinama nema hijerarhije“, neprekidno se igra rečima (to je tako tipično za ruske literate, to je obožavala i Ahmatova) i kaže da porodicu u Italiji čine „mama, papa i grapa“ (grapa je rakija). Odbija svaku romantiku i tvrdi da je posle Gogolja besmisleno biti romantičan. U jednom kadru filma uzima grozd, okreće se svetlim, umnim očima ka gledaocu, široko se osmehuje i kaže: “Ja sam Dionis.“ U Veneciji je znao svaki kutak, tu postoji ostrvo gde se nalaze ludnice, drugo ostrvo kraj Lida gde su besprizorni psi lutalice.
Omiljeno mesto mu je bilo „Kosta Sforca“, posebno kad lije kiša. Objašnjavao je kako je lako dotle doći i „tamo sedite i gledate kako sve plovi mimo vas, i tako dalje, i tako dalje. Izvanredno…“ Onda pokazuje na San Lazaro, mesto gde je živeo Bajron u manastiru.
Smatrao je da je Venecija povezana sa Istokom više nego bilo koje druge italijanske oblasti. Napominjao je da voli lutanja po gradu, Arsenal, koji je Dante spomenuo u 21 pesmi „Pakla“. Tvrdio je da je to dokaz da je i Dante bio u Veneciji i u njegovu čast su na fasadi Arsenala urezane tri tercine iz „Božanstvene komedije.“ Tvrdio je da su veze između Rusije i Venecije čudesne i jake- za vreme cara Ivana trećeg, “italijanski graditelji, zavrbovani u Veneciji i nazvani tuđinci, sagradili su moskovski Kremlj.“ A Uspensku crkvu izgradio je italijanski arhitekta Aristotel Fjoravanti, koji je pre toga učestvovao u projektovanju zamka Sforca u Milanu. Setivši se toga, Brodski primećuje: “U Sforcesku se nalazi potpuno savršeni Mikelanđelo, poslednja Pieta, gde on klizi u…smrt. “Sam Brodski, iznimno duboko je doživljavao umetnost – kada je prvi put čitao poeziju u Veneciji, (u sobi iza koje je živeo Pergolezi), gotovo je zaridao. A u Mesini,u malom nacionalno muzeju, videoje dve poslednje Karavađove slike, Sveti Lazar i Vaskrsnuće Lazarovo. Stajao je sa prijateljem i tresao se.
Voleo je da luta po ribljoj pijaci u Veneciji, tvrdio je da je i u Njujorku isto tako velika riblja pijaca, ali manje lepa, više je industrijalizovana. “Znate li kako se zvala prva Montaleova zbirka pesama Ossi di sepia. Sipine kosti.“ Tvrdio je da su u Veneciji bili – svi. „Mogu da vam pokažem kuću u kojoj je odsedao Mocart. Evo dvorca u kome je živeo Henri Džejms. A ako uopšte želite da znate nešto o Veneciji, čitajte Prusta. On ima mnogo tekstova o Veneciji. To je nešto najlepše što je o Veneciji napisano.“ Pokazivao je dvorac Močenigo, u kome je Bajron živeo i napisao Beppo. A onda se osvrnuo i dodao: “A na ovoj uvali je, između ostalog, hotel Gabriele. Kad sam se vratio iz Stambola ovamo, ovde sam odseo i počeo da pišem Bekstvo iz Vizantije“. Omiljena crkva Brodskog u Veneciji bila je San Zakarija, zbog Belinijeve slike Madona s detetom na tronu, koja je Napoleona opčarala, odneo ju je u Pariz, ali je vraćena u Veneciju. „Volim fenomenalnu fasadu te crkve, jer sadrži ideju talasa i ima izvanredan motiv morske školjke na fasadi.
U Veneciji mi se naročito dopada što arhitektura ne odudara od idiomatike samog mesta, jer je to, u suštini ribarsko selo… Na svakih dvadeset-trideset metara su crkve… Kao domaće kapelice… “ I onda je upitao da li ekipa zna koja je najskuplja boja u umetnosti? Nije zlatna, mada dobro prolati, već ultramarin. Jer ultramarina, kobalta, nije bilo u Evropi, uvozio se iz Indije.
Brodski ovde spominje da je na nivou petnaestog-šesnaestog veka, „crkva ekvivalent televizije, zato što tu ima toliko događanja, možete da sedite i gledate, gledate, gledate…“ Smatrao je da su najvažnji na „ruskim ikonama – nimbusi, jer na dobrim ikonama, pod svetlošću sveće, pošto tu elektrike nema, nimbusi počinju da se kreću.To jest, nastaje kretanje. I to je metafizički trenutak, hipnotiše, rasfokusira svest.“ U Veneciji, sedeo je uvek u kafeu Florijan , „ovde su svi sedeli tokom poslednjih dvesta godina, Mise, Žorž Sand, Šopen, Stendal, Stravinski, Montale, Odn…“ Sve je to govorio, potajno sisajući tabletu validola ili nekog drugog leka za srce. O Manu je rekao: “Man i ja imamo rđave odnose. Budenbrokovi su genijalna stvar, naravno… Ali kasnije… primetio sam da je kod njega odsustvo duše zamenjeno viškom intelekta… Meni je to prilično nepodnošljivo.“ Dodao je da je jednom, incognito, hteo da iz Stokholma sa Barašnjikovim ode tajno u Piter. Odustali su kad su shvatili da obojica tamo više nikog nemaju. Sećao se zatvaranja, progonstava u Rusiji, ali sa neke udaljenosti. „Ipak sam ponosan što su mi sudili pored trećeg odeljenja. Kroz tu kapiju izvodili su i Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.“
Omiljena opera Brodskog bila je Donicetijeva Lučija od Lamermura. U filmu se arija iz te opere čuje kada brodić sa kovčegom preminulog otplovljava prema San-Mikelu. Brodski je komentarisao: „Ako umrem, želeo bih da mi to tamo sviraju. Ako umrem! Ikada!“ Januara 1996, Josif Brodski preminuo je od infarkta. Imao je pedeset pet godina. Autorka flma, Elena Jakovič, seća se da je poslednjeg dana snimanja, na malom stolu „kod Florijana“, Brodski potpisao knjigu specijalno donetu iz Moskve. Knjiga se zvala „Bog čuva sve“.
Bonus video: Promocija knjige Emira Kusturice