Mislio sam da će odlazak u svemir biti ultimativna katarza, ona veza koju sam tražio među svim živim stvarima - da ako odem tamo biće to onaj divni korak u razumevanje harmonije univerzuma, piše glumac Vilijam Šatner u novoj knjizi u kojoj opisuje svoje putovanje do svemira i nazad.
Pre tačno godinu dana glumac najviše znan kao Kapetan Kirk iz „Zvezdanih staza“, postavio je pred sebe težak zadatak – da postane najstariji čovek koji će se otisnuti put svemira. I Vilijam Šatner uspeo je u svom naumu – 12. oktobra 2021. godine, samo šest meseci nakon što je proslavio 90. rođendan, ispisao je istoriju.
Uz još trojicu članova posade Vilijam Šatner se vinuo u nebesa u svemirskoj letilici Džefa Bezosa „Blu oridžin nju šepard“.
I sada, 12 meseci kasnije, rešio je da napiše knjigu o svom iskustvu. Uz pomoć Džoša Brendona napisao je delo „Boldly Go: Reflections on a Life of Awe and Wonder“, koje je upravo objavljeno. Ispostavlja se da ga je to tako željeno iskustvo razočaralo. Imao je kanadski glumac, slavljen zbog role kapetana Džejmsa Ti Kirka u seriji „Zvezdane staze“, priliku još 2013. godine da krene put svemira, jer mu je Ričard Brenson nudio da ga svojom letilicom „Virdžin galaktik“ prebaci u nebesa. Ali, tada je odustao…
Vilijam Šatner rođen je 22. marta 1931. godine u Montrealu, u porodici jevrejskih emigranata iz istočne Evrope. Zaljubio se u glumu, radeći nakon studija kao poslovni menadžer jednog pozorišta, a u rodnom gradu započeo je karijeru u radio-dramama za kanadski javni servis i pozorište, a potom odlazi u SAD. Na Brodveju je debitovao 1956. kao Tamerlan Veliki u Šekspirovom „Henriju Petom“, u kojem mu je glumački partner bio Kristofer Plamer, da bi prvu veću ulogu na velikom platnu dobio dve godine kasnije u filmu „Braća Karamazovi“, uz Jula Brinera.
Igrao je u više od 90 serija i filmova, dobitnik je Zlatnog globusa i EMI nagrade, ali je i danas najupamćeniji po „Zvezdanim stazama“, kao Kapetan Kirk. Kada je ova serija prvi put prikazana 1966. godine ušla je u istoriju zbog prvog „međurasnog poljupca“ prikazanog na američkim televizijama, kada se Vilijam Šatner na ekranu poljubio sa Nišel Nikols u ulozi Uhure.
I taj Kapetan Kirk u knjizi, čiji je odlomak ekskluzivno objavljen u „Varajetiju„, piše kako je, približavajući se svemiru, video Zemlju kako nestaje:
„Kako smo pristali, postao sam svestan pritiska. Gravitacione sile počele su da me vuku… Pokušao sam da podignem svoju ruku, ali teško je išlo… U jednom trenu osetio sam kako mi se lice lepi za sedište. Nisam siguran koliko još ovo mogu da podnesem, pomislio sam u sebi. Hoću li se onesvestiti? Hoće li se moje lice pretvoriti u kašu? Koliko još ovo telo jednog devedesetogodišnjaka može da istrpi“, seća se Šatner u knjizi.
No, kad je mislio da nevoljama kraja nema, osetio je odjednom olakšanje. Konačno je „plutao“, bio je u bestežinskom stanju. I samo je želeo da se približi prozoru letilice da vidi šta ga to okružuje.
„Volim misteriju univerzuma. Ali, kada sam pogledao u svemir nije bilo misterije, nije bilo te magije. Sve što sam video bila je – smrt. Video sam hladnu, mračnu, crnu prazninu, crninu. Takvu crninu nisam video ili osetio nikada u životu. Bila je tako duboka… I okrenuo sam se svetlosti doma. Ugledao sam sve krivine Zemlje, bež boju pustinje, belinu oblaka, plavetnilo neba. Bio je to život. Život koji hrani. Majka Zemlja. A ja sam je napuštao“.
Sve što je mislio, kako konstatuje, ispalo je pogrešno. I sve što je očekivao da vidi bilo je takođe pogrešno:
„Mislio sam da će odlazak u svemir biti ultimativna katarza, ona veza koju sam tražio među svim živim stvarima – da ako odem tamo biće to onaj divni korak u razumevanje harmonije univerzuma“.
Podseća da kad u filmu „Kontakt“ Džodi Foster „ode“ u svemir gleda prema nebesima i ispusti šapat: „Trebalo je da pošalju pesnika“, zbog čega dodaje:
„Moje iskustvo bilo je sasvim drugačije, jer sam otkrio da lepota nije tamo gore, već ovde dole, među svima nama. Kada sam napuštao Zemlju, osetio sam koliko je moja veza s našom malom planetom duboka, istinska“.
Umestro katarze, kako piše, osetio je takvu tugu kakvu nikada pre nije doživeo. Taj kontrast između hladnoće svemira i hraniteljske toplote Zemlje ispunila ga je neverovatnom tugom.
„Svakoga dana svedoci smo destrukcije Zemlje: istrebljuju se životinjske vrste, flora, fauna… Sve one stvari kojima je trebalo pet milijardi godina za evoluciju nestaju zbog čoveka. Ispunilo me je to saznanje pravim terorom. Moje putovanje u svemir trebalo je da bude slavlje, umesto toga zaličilo je na sahranu“.
Kasnije je glumac shvatio da nije usamljen u tom osećanju. Mnogi astronauti, poput Jurija Gagarina ili Majkla Kolinsa, imali su kako piše, isto to osećanje, zbog čega Vilijam Šatner zaključuje:
„Kada neko otputuje u svemir i ugleda Zemlju iz orbite osećanje krhkosti naše planete neminovno ga ophrva. I zato je neophodno da promenimo način na koji gledamo planetu, na sve zemlje, na različite religije, narode i da se konačno fokusiramo na ono što nas spaja, a ne deli. Imamo jedan dar koji druge žive vrste nemaju – svesni smo, ne samo naše beznačajnosti već grandioznosti oko nas koja nas čini beznačajnim. Možda će nam to konačno sugerisati da bismo trebali da se posvetimo našoj planeti, jedni drugima, životu, ljubavi. Ako ugrabimo šansu…“
Bonus video: Džef Bezos u svemiru
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare