„Sada mi novac postaje zaista bitan“: Hanif Kurejši o životu nakon nesreće koja ga je paralizovala

"Nisam bio čak ni ljut,“ kaže Hanif Kurejši, kao da bi to nekako učinilo stvari boljim. Pisac govori o nesreći koja ga je ostavila kao tetraplegičara. Ili, kako sebe voli da naziva sa klasičnom Kurejšijevom brutalnošću - biljkom. Iako to nije. Njegovo telo može biti povređeno, ali mozak nije.

Bilo je to na drugi dan Božića 2022. godine, a on je bio u Italiji. Tada je pisac provodio pola svog idiličnog života u Rimu, a pola u Londonu. Njegova tri sina su bila odrasla i samostalna, imao je dovoljno novca da uživa u dobrom životu, bio je zaljubljen u svoju suprugu i sa 68 godina, “enfant terrible” engleske književnosti bio je zadovoljan na način na koji nikada ranije nije bio. Pio je pivo, gledao fudbal na svom Ajpedu, kada je osetio vrtoglavicu. Ustao je, napravio nekoliko koraka i onesvestio se. Kasnije je otkrio da je pao na glavu i polomio vrat. Kurejši je ostao paralizovan.

Samo nekoliko dana nakon nesreće počeo je ponovo da piše. Bio je očajno nestrpljiv da sazna da li to još uvek može. Zato je diktirao svoje misli supruzi Damiko. „Sedela bi na kraju kreveta i zapisivala diktat. To je bilo ludilo. Vikao sam na nju, urlao, napola mrtav”, kaže za “Gardijan”. Zašto je vikao? „Osećaj hitnosti. Imao sam snažnu želju da nešto kažem. Da vidim da li mogu da se vratim pisanju. Bio sam nadrogiran raznim stvarima, ali želeo sam da saznam da li sam i dalje ista osoba. Pisali smo blog svaki dan. Onda su deca došla u Rim, a moj sin Karlo je doneo svoj kompjuter i počeli smo da objavljujemo tekstove na Substacku.“

Ono što ga je iznenadilo i ulilo mu toliku nadu bilo je to da su, kada su objavili blogove na Substacku, ljudi želeli da ih čitaju. Stotine, pa hiljade, pa desetine hiljada. Shvatio je da je to tema o kojoj ljudi žele da čuju. Štaviše, želeli su da čuju baš od njega. Karlo je zapravo postao njegov urednik. „Govorio bi mi da sam izostavio nešto, da sam se ponavljao. Rekao bi: ‘To je stvarno dosadno.’”

Sebičnost iz njegovog ranijeg života ponavljajuća je tema u njegovim memoarima “Shattered” koji će biti objavljeni krajem meseca. Ne izvinjava se zbog svoje prošlosti, samo je priznaje. Sebe naziva „oportunističkim društvenim penjačem“ i kaže da je voleo da se druži sa starijom generacijom britanskih književnih velikana – Salmanom Ruždijem, Martinom Ejmisom, Džulijanom Barnsom. Period od sredine 80-ih do 90-ih bio je divno vreme za pisce – honorari su bili obilni. „U 1980-im, sebičnost je bila ideal ličnosti tog doba, i, do đavola, bilo je zabavno.“ Ne skriva da je bio broj jedan u svom životu.

Kurejši kaže da je tek kad je izašao iz bolnice shvatio koliko je sada drugačiji od većine ljudi. U bolnici su gotovo svi koristili invalidska kolica. „Kada sam konačno izašao na ulicu i otišao do Šepards Buša u zapadnom Londonu, svi su hodali unaokolo, a ti pomisliš, šta do đavola, kako oni hodaju? Toliko ih je, a samo jedna invalidska kolica na ulici. Moraš da se navikneš na sve to, i sada sam se već navikao.“

Takođe se navikava i na troškove života kao tetraplegičara. „Imam fizikalnu terapiju svaki dan, koju plaćam sam i košta me prokleto bogatstvo – skoro 100 funti dnevno, tako da novac zaista postaje bitan. Ako uzmem taksi do Londona zbog odlaska na večeru i vratim se ovde, taksi će me koštati 200 funti. Ko do đavola ima toliko para?”

Ali zna da je, među onima koji nisu imali sreće, on jedan od najsrećnijih. „Jedan momak me je nazvao i rekao: 'Želim da ti dam 25.000 funti.'“ „'J**ote! Zaboga.' A on je rekao: 'Ne, daću ti. Znam da imaš užasne troškove, itd.' i dao mi je novac.“ Da li je bio blizak prijatelj? „Bio je prijatelj, ali ne i blizak. Bilo je toliko dirljivo i na neki način uznemirujuće.“ Zašto uznemirujuće? „To što bi neko bio tako velikodušan prema meni, shvatio sam u kakvoj sam situaciji i šta mi je potrebno.“ Da li je bilo teško prihvatiti? „Osećao sam se posramljeno. Ne želiš da tražiš novac od ljudi. Nisam tražio novac od njega. Nikada ne bih tražio novac. Zato sam se osećao posramljeno, da. Odjednom postaješ molilac.”

Kurejši govori o Ničeovoj teoriji večnog vraćanja – filozofskom konceptu da će se naši životi beskonačno ponavljati i da će u svakom životu svaki detalj biti tačno isti. Kaže da je ležao u bolničkom krevetu, vraćajući se u prošlost, pitajući se da li bi želeo nešto da promeni. „Ne možeš živeti život, a da ne razmišljaš o tome koliko si bio glup, koliko si grešio i koliko si sabotirao sam sebe. Bio sam dugo na psihoterapiji, i moj terapeut me je sprečio da podlegnem nekim svojim samodestruktivnim impulsima vezanim za droge, loše veze i glupo ponašanje. A i deca su me održala na pravom putu.“

Kada je sabrao svoj život, zaključio je da je jedina stvar koju ne bi menjao nimalo vreme koje je proveo sa Damiko. „Ona je moja sudbina; osoba sa kojom želim da budem.“

Da li je ikada pomislio da bi nešto strašno moglo da se desi i poremeti tu sreću? „Da. Kada bih ugasio TV i otišao u kuhinju da zatvorim prozore noću, često bih pogledao napolje i pomislio, koliko će ovo još trajati? Doći će dan kada će se ova sreća završiti. Uvek sam tako razmišljao", kaže Kurejši za "Gardijan".

Bonus video: Dragan Velikić o svojoj novoj knjizi "Bečki roman"