3
Seo bih na putovanjima na sedište pored Vlaste. Dolazio bih među prvima da bih se nacentrirao iza mesta koja su po pravilu pripadali Toniju i Vlasti. Skoro na svako gostovanje bi tako kretali. Ja tada zelen glumac bio bih spreman da slušam kako Toni satima teroriše Vlastu i kako se ovaj smeje do suza i dodaje po koju na svoj račun.
Zvao me je jedne večeri i kaže: „Slušaj, ovi tvoji su blokirali izlaze iz Beograda, kaži im da mi daju dozvolu. Nada i ja moramo po zemlju za cveće“. Posle pola sata, zovem ga i kažem mu: „Ne daju ti dozvolu, kažu da si komunista“. A on meni na to: „Kaži ti njima da jedu g… Ja sam staljinista!“
Vozili smo se na pecanje, zaustavlja nas policijska patrola, to su bile one- ne povratile se godine – a on urla sa zadnjeg sedišta: „Druže, pustite nas, mi smo otporaši“.
Ja se okrećem, ništa nisam rekao…
A on meni kaže: „Hajde, sad lepo kaži miliciji sve što si mi meni rekao i nemoj da se stidiš!“
Predložio mi je Đuričko, Boga mi davno, da mi tada mladi glumci dodelimo nagradu koja će se zvati „Dobar čovek“. Objasnio mi je da biti dobar glumac nije velika stvar, pogotovo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali da je biti dobar čovek i dobar glumac zaista prava egzotika. Treba da se zamoli neki vajar ili slikar da smisli idejno rešenje za nagradu, a da istu dodeljuju mladi glumci, i to kolegi koji im je pomagao, otkrio i primio u taj ozbiljni svet glumaca. Predlog je bio Vlasta Velisavljević, apsolutno bez potrebe za obrazloženjem. Ushićeni smo predložili upravi pozorišta, ali oni su nam objasnili da to i ne ide baš tako.
Vlasto, što se nas tiče, ti si prvi i jedini dobitnik te nagrade- dobri čovek Vlasta.
(Tekst kojim se Vojin Ćetković oprostio od Vlaste Velisavljevića na današnjoj komemoraciji u JDP)
