0
Pišemo o onome što znamo, a to su naša iskustva. Kad su ona u fokusu, a živimo u patrijarhalnom svetu, muškarcima su to čudne priče i nisu na to naviknuti, kaže za Nova.rs spisateljica Rumena Bužarovska.
Rumena Bužarovska je regionalna literarna senzacija i to nisu prazne priče i marketinški trikovi. Zatičemo je dok primerke svoje zbirke priča „Moj muž“ (2014) potpisuje majci i ćerki koje su zajedno došle sinoć pred Muzej Jugoslavije da je čuju na drugoj večeri festivala Krokodil, odmah potom ispunjava dvema čitateljkama želju da sa njom naprave selfije… Osim knjige „Moj muž“, za njom su i zbirke „Žvrljotine“ (2007), „Osmica“ (2008) i „Nikuda ne idem“ (2018), kao i brojni prevodi, što njenih priča na jezike sa prostora bivše Jugoslavije i engleski, nemački, italijanski, mađarski, ukrajinski, što njenih prevoda angloameričkih autora i autorki na makedonski, pošto je i profesorka američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju.
Kao jedno od najvažnijih imena savremene makedonske i regionalne književne scene, prethodno je istog dana učestvovala i u debati „Između jezika“ u okviru festivala. Dok ležerno i sa osmehom deli potpise, raspituje se i koliko je sati, jer čitanja na sceni, gde će uz nju svoje stihove i prozu govoriti još devet autorki, samo što nisu počela. Muškarac pored je očigledno naviknut na pažnju kakvu izaziva u čitalačkim krugovima. „Moj muž“, kaže ona uz osmeh.
U zbirci „Moj muž“ bavili ste se muškarcima, stereotipima i nedostatkom komunikacije. U „Nikuda ne idem“ ekonomskim migrantima i svim što uz to ide. Šta će biti teme i motivi sledeće knjige?
Iskreno, ne znam. Napisala sam neke skice, napisala sam scenario, radio dramu, pisala sam čak i neke dečje pesmice. U toku korone baš i ne mogu da se opustim, što se tiče priča koje obično pišem. Ali skupljam sad materijale, pa ćemo viditi. Mislim da će to opet biti priče o našem okruženju, da ću ostati u tom fazonu. Ne znam, iskreno, još.
Tematski i motivski se širi krug?
Da, ali ipak su mi u fokusu žene, sada me sredovečne žene možda zanimaju malo više, zanima me kako se društvo ponaša prema njima, zanimaju me kompleksi koji se javljaju zbog socijalnih mreža.
„Moj muž“ je bestseler. Kako se osećate kad vam neko kaže da ste bestseler spisateljica?
Čudno mi je još uvek. Naš posao kao pisaca je dosta intiman i onda imate i tu varijantu koja je malo teža, ali moramo i to odraditi (smeh).
Čitamo vas, i ovde i drugde, u prevodima, a i vi se bavite prevođenjem. Koliko priče gube u prevodu?
Pa i gube i dobijaju. Ja sama prevodim svoje priče. To je sasvim različit proces, ali je zanimljiv, jer onda vidite šta niste dobro uradili i šta biste mogli bolje i vidiš gde su granice tvog jezika i jezika na koji prevodiš. Proces je fascinantan, obožavam prevođenje i taj proces, ne mogu da kažem da se nešto gubi. Uvek se nešto gubi, ali uvek se nešto i dobija.
Olja Savičević Ivančević ima pesmu „Ne čitam žene“. Čitaju li vas muškarci i kakve su reakcije?
Manje me čitaju, statistički pričam, ne samo ovde. Kod nas još ne postoji zvanična takva statistika, ali čitala sam, recimo, u Nemačkoj da je čitalačka populacija uglavnom ženska, mislim da me uglavnom žene čitaju. Ali ono što kaže Olja, njoj su to rekli, a i meni su rekli „a, ne, ne čitam ja žene i priče sa protagonistkinjama“. Mislim da je to stvar navike. Uskoro će se i muškarci navići da nas čitaju.
Rekli ste još nakon zbirke „Moj muž“ da biste voleli da utičete i na dešavanja oko sebe, pokrenuli ste i #metoo u Makedoniji. Kakvi su efekti, oseća li se razlika?
Oseća se razlika. To nisam pokrenula samo ja, bila je to velika grupa žena koja je to napravila. Vodim takođe jednu inicijativu koja se zove „Prič-prič“, to je za pričanje ženskih priča. Faktički, mislim da se puno promenilo tokom poslednjih pet, šest godina, tako da se ta razlika vidi. Jako sam ponosna na #metoo u Makedoniji.
Za zbirku „Nikuda ne idem“ ljudi kažu da je tmurna i mračna. Nisu li to priče o našoj svakodnevici?
Jeste naša svakodnevica. To je neki naturalizam, recimo. Jesam izmišljala, naravno, ali su to priče iz naše svakodnevice sa kojom moramo nekako da se suočimo, bar ja tako mislim. Da, jeste mračna, ali književnost nije uvek vesela i ne znam zašto ljudi misle da to mora da bude nešto veselo i smešno. Jeste, „Moj muž“ je bio, recimo, lakši za čitanje, a ova jeste tmurnija. Ali i proces migracija sa Balkana je tmuran, tako da zašto da ne bude i takva zbirka?
Insistirate na tome da ste spisateljica…
Da.
Da li se razlikuju „muška“ i „ženska“ književnost i u čemu?
Razlika je u tome što ljudi pišu o tome što znaju i onda, naravno, kad si žena, onda su u fokusu ženska iskustva, a to je uvek bilo van kanona. Mi, kao spisateljice, pišemo o onome što znamo, a to su naša iskustva. Kad su ona u fokusu, a živimo u patrijarhalnom svetu, muškarcima su to čudne priče koje nisu epske i možda im nisu toliko zanimljive za čitanje, nisu na to naviknuti. I to je ta razlika. Rekla bih da su ženske priče malo empatičnije i više se bave ženskim iskustvom.
Postoji li regionalna scena i osećate li se delom nje ili postoji samo skup etničkih književnosti u istom regionu?
Regionalnu scenu možemo nazvati jugoslovenskom scenom, jer tu ne vidimo baš Bugarsku, ne vidimo Grčku, ne vidimo ni Albaniju, vidimo, evo, kosovske autore, ili slovenačke iz onih jezika koji nisu bosansko / hrvatski/ srpski / crnogorski, tako da „regionalno“ znači „jugoslovensko“ kod nas.
Gde vi vidite svoje mesto na njoj?
Vidim se na jugoslovenskoj sceni, očito sam tu, i dolazim često na Krokodil, jer kad vidite ko sve ovde nastupa – to je to. Kad vidite ko je sve na ovim festivalima u Jugoslaviji, to je naša scena. Mislim da je to lepo, da smo svi nekako ipak zajedno, i pored onih glupih granica koje postoje na Balkanu, ali nadam se svakako da ćemo moći da proširimo tu scenu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
