Romani hrabrosti i ispovesti: "Ispod površine" i "Svetlije od mene" u lektiri za ovu nedelju

Dejzi Džonson, „Ispod površine“, Štrik, 2023. Prevela Jelena Filipović.

„Nikada mi nisi rekla da nas dve stvaramo sopstveni jezik“, kaže oprezna i sistematična Gretel majci za kojom punih šesnaest godina traga. Jezik - koji je uvek konvencija i revolucija u jednom istom pakovanju - tako postaje tihi junak vrtoglave edipovske povesti o lovu na imaginarnu rečnu neman. U tom lovu na Bonaka ukazuju se i ostale potrage koje uviru u mozaičnu strukturu romana: potrage za pouzdanom i lojalnom roditeljskom figurom (a ne samo Jokastom, koja izneveri i sebe i sve oko sebe), potrage za govorom činjenica koji bi bio nedvosmislen i za identitetom, koji ne bi bio kobni put u incest.

Potrage ne vode rešenjima, već se rastaču u nova pitanja i nove strahove. Majka napadnuta Alchajmerom tone u samozaborav ispunjen krivicom, i ćerkina vera u reči teško da može da je povrati. Leksikografija kao poligon krhke semantičke gradnje jedan je od putokaza koji vodi ka mitu, drugi je kobni žig gerontokratije, prevlast starije generacije, čije iskakanje iz koloseka konvencija, plaćaju potomci. Majke se vraćaju kćerima onda kada zrače „osećanjem propasti“, kad počnu da vuku „svoj jad kroz kuću“ i kad požele da podele sa decom priču o njihovom začeću.

Forsiranje mitske osnove romana istovremeno nas može udaljiti i približiti delu Harukija Murakamija sa sličnom motivacijom: i „Ispod površine“ i „Kafka na obali“ poigravaju se fluidnim rodnim opredeljenjima. Dok Murakami radije bira fantastičnu parabolu, Dejzi Džonson očigledno želi da se što je više moguće približi Anđeli Karter, i da ustanovi žanr nove mračne bajke.

Dido Mihilsen, „Svetlije od mene“, Clio, 2023. Prevela Jelica Novaković Lopušina

Da li jedna žena ima pravo da svetu ponudi ispovest druge žene, koja je kroz život prošla kao senka? Dido Mihilsen oblikuje intrigantnu i oporu žensku biografiju, sročenu na pozadini živopisne i mučne panorame holandsko-indonežanskog nasleđa. Autorkina čukunbaba, poreklom sa Jave, pristala je da bude „njai“ – ljubavnica i služavka kolonizatora. Dragovoljno zarobljena, eksploatisana, obespravljena i preimenovana, postala je stvar, i tako je - kao bilo koji nepotreban predmet - mogla biti (iz)bačena. Ispovest stegnuta u dva tesna narativna prstena otkriće da se Isa najpre zvala Piranti, što na javanskom znači „instrument“.

Ironijom sudbine i sticajem diktatorsko-dogmatskih okolnosti, Piranti je neminovno postala pion u rukama drugih, a ne oruđe sopstvene volje. Kad joj se u snu javi mrtva majka, čiju sudbinu ponavlja, javlja se i poriv da ostavi trag svog postojanja.

Makar joj oteli vlastito ime, Isa prkosno čuva pamćenje i jezik koji će sačiniti i sačuvati njenu životnu priču. Povest autorkine pretkinje, rođene polovinom 19. veka, godine 1910. zapisuje Tjanting, diskretna pripovedačka figura, koja se skromno deklariše kao „pisar“, „pero“ i „prevodilac“. Iza ovog simboličkog svojstva otkriva se identitet žene iz sledeće generacije, koja je napredovala ka kompromisu kakav je Isi bio nedostižan: Tjanting je njen ljubavnik Holanđanin makar uzeo za ženu i priznao njihovu decu.

Slikajući uporedne živote klasa i običaja koji pršte od simbolike boja, oblika i značenja, Mihilsen prikazuje kako se navike, jezičke i kulturne, suočavaju u ličnim istorijama i javnim politikama. Udaljene kulture spliću se u čvrst zagrljaj, koji ih obe vekovima steže.

Bonus video: Pisac Vladan Matijević