Robert Voldinger: Svetom vlada epidemija usiljenosti, a pritisci društva nas teraju u izolaciju

Piše: Ivana Vujnović

Doktor Robert Voldinger zna nešto što većina nas naslućuje, ali retko ume jasno da objasni. Kao psihijatar, profesor na „Harvardu“ i direktor najduže studije o ljudskoj sreći, proveo je decenije prateći živote tri generacije ljudi i više od 1.300 potomaka 724 originalna učesnika – iz godine u godinu, kroz sve što im život donosi. I umesto da zaključi kako su sreća, zdravlje i ispunjenost stvar privilegije, genetike ili lične discipline, otkrio je nešto mnogo jednostavnije, ali i dublje: ono što nas drži na okupu – i iznutra i spolja – jesu odnosi koje gradimo.

O tome govori i njegova knjiga „Dobar život“, koju je napisao sa svojim kolegom Markom Šulcom, a objavilo ju je „Vulkan izdavaštvo“. Nastala iz bogatog iskustva i podataka koje je prikupio tim naučnika tokom više od 80 godina, ne spada u još jedan priručnik s instant rešenjima, već pažljivo vođen razgovor sa stvarnim akterima. Specijalno za Nova.rs sa dr Voldingerom smo razgovarali o tome šta sve propuštamo kada odnose uzimamo zdravo za gotovo – i kako da ih ponovo stavimo tamo gde im je mesto: u centar svega.

Koji je nalaz iz Harvardske studije o razvoju odraslih najviše iznenadio vas lično – i zašto?

- Ljudi koji su bili najzdraviji i živeli najduže bili su oni koji su imali najbolje odnose s drugim ljudima. Nismo bili iznenađeni što su ti ljudi srećniji kada imaju dobre, tople odnose, ali nas je iznenadilo to što su bili i fizički zdraviji. Otkrili smo da ljudi s boljim međuljudskim odnosima imaju manju verovatnoću da obole od srčanih bolesti, artritisa ili dijabetesa tipa 2. To nas je zaista iznenadilo.

Na koji način možemo svakodnevno da vežbamo tzv. društvenu kondiciju i zašto je ona ključna za dobar život?

- Jedan od načina jeste da ostanemo povezani s drugim ljudima. U životu ima mnogo pritisaka i lako je uzimati prijateljstva i porodične odnose zdravo za gotovo. Moramo biti aktivniji u održavanju tih odnosa – da se čujemo s prijateljima i porodicom, da se viđamo s ljudima koji su nam važni. U suprotnom, svakodnevni stres i obaveze mogu nas sve više udaljiti jedne od drugih.

Kako iskustva iz detinjstva i porodična dinamika oblikuju našu sposobnost da gradimo kvalitetne odnose kasnije u životu?

- Porodica je prvi i najvažniji model. Roditelji, ali i bake i deke pokazuju nam kako izgleda imati dobar ili loš odnos s ljudima. Neke porodice imaju puno svađa, sukoba, tenzije – i to deca usvajaju kao regularan model. S druge strane, ako dete vidi toplinu, pažnju, negu, roditelje koji gaje prijateljstva i neguju ih, to je sasvim drugačiji model. Deca uče najpre od onih koji ih odgajaju.

Živimo u doba digitalnih veza, ali i sve veće usamljenosti. Kako da razlikujemo površne od zaista dubokih veza među ljudima?

- Ono što znamo iz istraživanja jeste da ako samo konzumiramo sadržaj s društvenih mreža - gledamo nečiji Instagram, koji je često fiktivni prikaz života, samo najsrećnije slike - to nas čini da se osećamo lošije. Ubrzo počnemo misliti da je naš život lošiji, jer ne izgleda kao njihove savršene fotografije. Ali ako putem interneta zaista stupimo u kontakt s ljudima i sretnemo se uživo, to može da ojača odnose. Sve zavisi od toga da li pasivno posmatramo ili se aktivno povezujemo.

Ali kad imamo frekventne interakcije na društvenim mrežama, recimo na Fejsbuku, deluje kao da, ipak, imamo puno prijatelja?

- To je samo broj. Broj koji ne znači ništa. Možeš imati milion Fejsbuk prijatelja, a nijednog stvarnog. Pravo pitanje je: „Ko je zaista prisutan u tvom životu?“ Neki od njih mogu biti i onlajn, naravno, ali pravi pokazatelj je sa kim si u kontaktu svakog dana, svake nedelje, svakog meseca?

Kažete da je važno da svako ima osobu koju može da pozove usred noći kada mu je loše. Imate li vi takvu osobu?

- Imam. Čak više njih (smeh). Moja supruga. Moja dva sina. Moj koautor, s kojim sam pisao knjigu - on je moj prijatelj. Jedan kolega, takođe zen učitelj, veoma blizak prijatelj. I još nekoliko članova porodice koje mogu da pozovem.

Divno! To je zapravo važno pitanje za svakoga od nas - da se zapitamo da li imamo nekog kome možemo da se obratimo usred noći, kad nam je teško?

- Tako je. Mnogi ljudi u SAD će vam reći da nemaju nikoga kome bi mogli da se obrate. Postoji procena da svaki četvrti čovek kaže da nema nikoga kome bi mogao da se poveri. To je ogromna brojka koja se svakog dana uvećava.

Možemo li reći da je posredi epidemija?

- Da, apsolutno, svedoci smo da svetom vlada epidemija usamljenosti. I kod vas u Srbiji je tako, zar ne?

Nažalost, i ovde je sve prisutnija. Iako ljudi i dalje vole da se druže, da sede po kafićima, da pričaju… ali bojim se da se i ovde to polako menja, nažalost, nagore.

- Da. Ipak, nadamo se da će ljudi postati aktivniji u tome da to spreče. Da neće dozvoliti da se otuđe. Jer postoji previše pritisaka u savremenom društvu koji nas guraju u izolaciju. Treba biti oprezan.

Imate, između ostalog i zvanje, zen sveštenika. Kako vaša lična zen praksa utiče na vaše razumevanje sreće i smisla?

- Zen me uči da smo svi međusobno povezani. Da niko nije stvarno odvojen od drugih. I da je veoma važno da to prepoznamo, umesto da kažemo: „Oni su drugačiji, oni su neprijatelji“. Zen kaže: to je iluzija. Svi ti „mi“ i „oni“ su izmišljene podele koje ljudi stalno iznova stvaraju. A zen učenje nas uči da ih prevaziđemo i vidimo koliko smo svi zaista povezani.

I šta biste rekli ljudima koji su okruženi drugima, a ipak se osećaju duboko usamljeno? Imaju mnogo prijatelja, a opet u sebi misle da su sami?

- Rekao bih da treba da provode što više vremena sa ljudima do kojih im je stalo i da rade stvari koje su vam zaista važne u životu.