Piše Neda Todorović: Zašto je rijaliti pogubniji po Srbe

Sinoć nismo iskoristili pravo na šetnju od 18 - 1h posle ponoći. Odsustvo želje da izađemo u dozvoljenu šetnju liči mi na slučaj onih okorelih zatvorenika koji, posle izdržavanja kazne ne znaju gde bi, sem da se vrate u zatvor. Uhvatila nas je neka fjaka i osećanje besmisla. Posledica 40 dugih dana i noći nametnute zatvorenosti? Saznanje da ništa još nije prošlo, a kad će ne zna se.Školska nastava na televiziji ima, bez sumnje, višestruku korist. Pohađaju je i predškolci, to je jedan od korisnih načina da ispune vreme koje i oni prisilno provode u kući. Nikad nije dovoljno rano za učenje. A i njihovi roditelji, silom prilika, obnavljaju gradivo. Deca ih zapitkuju, traže objašnjenja, potrebna im je pomoć, komunikacija. Uopšte nije loše uključiti mozak i prisetiti se svega što smo zaboravili ili propustili. ''Svet nas stalno iznenađuje. Mi stalno učimo ( Dž. M. Kuci, pismo Polu Osteru u knjizi 'Ovde i sada' )''. Za neke roditelje, one među blizu 50 procenata funkcionalno nepismenog stanovništva Srbije, to je dobrodošlo školovanje koje su svojevremeno propustili. Iz toga bi mogla da proistekne i neka korist. ''Ne boj se pismenih niti nepismenih, nego polupismenih ( Koran )''. Za njih je 21 vek – ''kameni vek pismenosti'' kako je to definisao Aleksandar Genis u ''Kamasutri zaljubljenika u knjigu''.Odavno je poznato da ljudi ne prate na televiziji ono što žele nego ono što im se nudi. Upravo je 38.000 građana Srbije potpisalo drugu po redu peticiju protiv rijaliti programa. Zašto je rijaliti toliko opasna vrsta razbibrige u ovoj sredini? Zašto je opasniji ovde nego u razvijenijim društvima? Zbog toga što uticaj rijalitija u razvijenim zemljama, gde je nepismenost uglavnom iskorenjena, nije ni izbliza toliko poguban.Obrazovaniji građani prema toj vrsti programa, a u pitanju jeste najniži imenitelj ukusa, imaju i neku kritičku distancu. Neobrazovani gledaoci identifikuju se sa učesnicima koji su, paradoksalno, još manje obrazovani od njih. Dakle, rijaliti ih vuku na dno, pa i niže od dna. Gledaoci rijalitija imaju iluziju da i oni o nećemu odlučuju. Veruju da se njihova reč čuje i uvažava, pa stoga tako zdušno glasaju o tome ko će ostati a ko će biti izbačen iz ''Zadruge'' ili iz ''Parova''. Žao mi je tih ljudi kojima je to jedini sadržaj života.''Pročitamo li pisma vojnika iz Američkog građanskog rata, za mnoge se ispostavlja da su pismenija, jasnija, osetljivija na nijanse jezika nego radovi većine današnjih profesora engleskog. Loše škole? Loše vlade koje dozvoljavaju postojanje loših škola? Ili naprosto previše toga što odvlači pažnju, previše neonskih svetala, previše kompjuterskih ekrana, previše buke?” ( Pol Oster u odgovoru na pismo Kuciju).Šta će današnjoj deci, generaciji K(orona ), ostati u sećanju iz ovih dana, nedelja, meseci... pandemije? Da nisu išli u vrtić, da nisu morali u školu. Da nisu smeli napolje, da su parkovi bili ograđeni žutim trakama. Da su bili maskirani, kao Supermen. Da su živeli u zemlji Nedođiji. Da se nisu igrali sa drugovima, igrali su se sa roditeljima. Da su po ceo dan imali roditelje samo za sebe. Da su učili uz pomoć roditelja, da su pomagali roditeljima da uče. Da su stvarno, istinski, provodili vreme sa roditeljima. Da su, možda, izgubili nekoga koga su mnogo voleli ili poznavali. U njihovom sećanju ovo vreme biće još jedna dirljiva priča iz nečijeg detinjstva o ljubavi i o gubitku. Ovih dana je glagol voleti ponovo u velikoj modi.