0
U Iranu smo prinuđeni da živimo po komandi vlasti. Nalažu nam šta smemo, a šta ne smemo da jedemo, kako treba da izgledamo, a kako ne, i zato u filmu imam "lik" gps navigatora, koji je zapravo simbol naše vlasti - idi levo, pa desno, sad stani, kaže za Nova.rs iranski reditelj i scenarista Ali Ahmadzade, laureat Gran prija "Aleksandar Saša Petrović" FAF-a.
Ovo je lice mladosti jedne zemlje koje nam uglavnom ostaje skriveno, film s neverovatno smelim političkim stavom koji samo humor može s takvom silinom iskazati, delić je obrazloženja žirija 29. Festivala autorskog filma koji je najveću nagradu, onu za najbolje ostvarenje FAF-a, Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ dodelilo iranskoj „Kritičnoj zoni„. Ovaj film jedva je ugledao „svetlost dana“, jer nikako ne odgovara slici koja iz Irana treba da ide u svet. No, ne odgovara ni uzusima koje vladaju u tom represivnom sistemu pod vođstvom Ebrahima Raisija.
Hrabri reditelj Ali Ahmadzade u „Kritičnoj zoni“ donosi priču o Amiru, koji živi usamljeničkim životom. U društvu svog psa vozi se kroz podzemni svet Teherana, dilujući drogu i lečeći uznemirene duše. Besciljno se kreće gradskim ulicama prateći gps uputstva, a pomoću narkotika beži od beznađa. No, u tom lutanju pronaći će seme otpora…
I iranski reditelj, kom je do pre nekoliko meseci bilo zabranjeno da izađe iz domovine, prvi put je došao u Beograd pre tri dana zbog Gran prija „Aleksandar Saša Petrović“ Festivala autorskog filma za „Kritičnu zonu“. A i prvi put je baš u Beogradu mogao da primi nagradu uživo. No, nije to prva nagrada za „Kritičnu zonu“, s obzirom da je prvu dobio odmah nakon svetske premijere na Festivalu u Lokarnu letos, i to Zlatnog leoparda za najbolji film.
Sreli smo se s rediteljem uoči dodele nagrade na FAF-u, a Ali Ahmadzade bio je prepun utisaka, priznavši za Nova.rs:
– Nije ovo mala stvar za mene. Jako sam srećan zbog nagrade!
Film je, zbog svakovrsne cenzure u Iranu, praktično snimljen u tajnosti, bez neophodne dozvole vlasti?
– Da, jeste. Bio je to težak proces, s obzirom da je od početka ovo bio svojevrsni andergraund film. I pre „Kritične zone“ snimio sam još tri filma, i svi su oni bili andergraund filmovi. A s „Kritičnom zonom“ je bilo najteže, jer je ovo isuviše radikalan film za iransku vlast. Zaista je snimanje bilo prava avantura.
Snimljen je film i pre višemesečnih opštenarodnih protesta koji su buknuli u Iranu prošle godine. Da li je koincidencija što je vaš film, zamišljen kao umetnička refleksija ljutnje i besa mladih generacija koje samo žele svetliju budućnost, prethodio protestima?
– Da, bilo je to poput igre sudbine. Slučajno se sve poklopilo. Za mene i čitavu moju ekipu snimanje filma bila je prava bitka, sve vreme smo se suočavali s opasnostima. Pogotovo što nisam angažovao za film profesionalne glumce. Stvarni ljudi igraju u ovom stvarnom filmu. Film smo snimali, praktično, iz deset delova. Kao da smo zapravo snimali deset filmova za tih šest meseci. A onda su buknuli protesti, naravno iz želje za slobodom. Ali, svet je uglavnom čuo samo za ove poslednje proteste, međutim naša borba traje već mnogo godina. Čini mi se, međutim, da je ovoj novoj generaciji prekipelo, ne mogu više da trpe iranski režim, tu diktaturu. Kao da su, po mom sudu, došli do kraja puta.
Proteklih godina svet je upoznat s teškim sudbinama mnogih iranskih filmskih stvaralaca, od Muhameda Rasulofa, do Džafara Panahija, čiji su filmovi zabranjivani, a reditelji tamničeni. I vi ste prošlog septembra proveli šest dana u pritvoru. Koliko je, zaista, težak život jednog umetnika u Iranu?
– Užasno. Nikad nismo bezbedni, bar takav osećaj imamo. A ako ste andergraund reditelj, koji nije toliko poznat u svetu, još vam je teže. Kada sam snimio ovaj film, a vlasti saznale za to, hteli su da mi zaplene ceo materijal, tražili su da im predam originalnu kopiju. Na sreću, pre toga sam poslao originalnu kopiju van zemlje, u Nemačku. Kako izgleda moj svakodnevni život tamo? Pa, rekao bih da je to rat iz dana u dan. Prinuđeni smo da živimo po komandi vlasti. Nalažu nam šta smemo, a šta ne smemo da jedemo, kako treba da izgledamo, a kako ne smemo, da moramo da idemo levo, ne desno. Zato u filmu imam „lik“ gps navigatora, koji je zapravo simbol naše vlasti – idi levo, pa desno, sad stani…
0
0
0
Uoči svetske premijere na Lokarno festivalu bili ste, kako je govorio vaš producent, izloženi pretnjama, psihičkoj torturi, blokirana vam je bila viza… Kako ste izdržali sve te pritiske?
– Bilo je izuzetno teško izdržati svakodnevne pretnje… Pre festivala i tokom trajanja Lokarna bili su to najteži dani u mom životu, ako ne računam one u pritvoru. Tražili su izričito da povučem film iz selekcije u Lokarnu. I šta sam radio? Tokom tih desetak dana seljakao sam se s adrese na adresu, s jedne na drugu lokaciju u Teheranu da me ne bi našli. Bio sam rešen da ne popustim, da moj film svet mora da vidi.
Šta vam je onda značilo kad ste dobili nagradu u Lokarnu?
– Bilo je sjajno, ma ne mogu da vam opišem osećaj. Samo sam želeo da prikažem iransku stvarnost, da ljudi vide realnu sliku. Sve ove godine režim pokušava da prikaže iskrivljenu, lažnu sliku Irana svetu. A protesti u Iranu podstaknuti su bili time da mladi žele da se vidi prava slika. Ne lažna lica, lažan izgled, odeća, ponašanje… Zato je pobeda važna, ne samo za mene, već i za iransku kinematografiju, naročito za andergraund filmsku scenu. Mislim da je moja pobeda dala novu energiju filmskim stvaraocima.
Kakva je bila reakcija režima na vaš trijumf?
– Bili su šokirani. Čudna je zapravo situacija bila. Ceo svet je pisao o meni i mom filmu. I režim me je posle toga ignorisao. Samo su mi poručili da je bolje za mene da odem iz Irana – a da ako ne odem, završiću u zatvoru.
Pre premijere pričali ste kako filmom želite da pokažete Teheran koji se „pretvorio u jednu veliku instituciju za mentalno obolele“? A i čitav film odvija se tokom noći. Svuda samo mrak…
– Da, jer Teheran je sada mračno mesto. Taman grad, poput neke bolnice ili zatvora. Nema više svetla. Mnogi mladi ne znaju šta da rade. Imaju toliko energije, snage, ali za njih nema mesta, niti mogu da izraze svoj glas. To sam hteo i da pokažem. Grad je mračan, sve je za stanovnike Teherana mračno. Hoće slobodu, ali umiru na tom mračnom mestu. Imam scenu u kojoj se čuje uzvik: „Jebite se!“ Istovremeno je to simbol očaja, ali i nade da će borba dati rezultat. Jer, ljudi pokušavaju da biju bitku, ali režim se ne da.
Vaš glavni junak Amir samo u prvi mah izgleda poput bilo kog mladića sa Zapada. Dok luta noću svojim kolima Teheranom, ovaj diler droge prodaje narkotike na ulicama, ali koristi ih i kao lek za one na gerijatriji, pa za mlađanog, bolesnog dečka ili za uznemirene duše…
– Da, on nije klasičan diler. U tom bolesnom gradu Amir nije samo diler, već i doktor. Možda je, na kraju krajeva, poput modernog sveca koji umiruje duše i pruža utehu. Mladima je potrebno nešto jako kako bi nastavili dalje. A Amiru je stalo do ljudi. Kad pomislite na dilera drogom, automatski mislite da je loš momak. Ali, ne i moj junak. Želeo sam da pokažem zapravo njegovu dobrotu, da ga vidite drugačijim očima.
„Kritična zona“ jedan je od prvih iranskih filmova u kom se mogu videti transvestiti, prostitutke, žena bez hidžaba, pa čak, indirektno, i scena seksa. Hrabar je to podvig za iransku kinematografiju?
– Jeste, ali znate čitava borba u Iranu vodi se i za seksualne slobode. Tolikim smo ograničenjima podvrgnuti, naročito kad je u pitanju seks, a mladi žele da se izraze i na taj način. Kad stalno pred vas stavljaju ograničenja, onda iznenada sve eksplodira. Odlučio sam se da na indirektan način prikažem scene seksa i ženskog orgazma, jer sam želeo da tako dam moć i muškarcima i ženama. Nisam se plašio konsekvenci. Iako su se protesti u Iranu završili, ipak se nadam da to nije kraj svemu. I to je i poruka mog filma. Čudno je u Iranu sad. Vlasti su veoma osetljive i represivne kad su filmovi u pitanju, hapsili su tolike reditelje, glumce i glumice, ali mislim da će mladi stvaraoci nastaviti mojim putem. Pogotovo oni koji još uvek nisu napravili ime i rade praktično u „podzemlju“. Možda će baš oni promeniti sliku iranske kinematografije kad je sloboda svake vrste u pitanju.
O situaciji u Iranu uglavnom se informišemo putem zapadnih medija. Koliko je tačna ta slika?
– Znate, mnogo je lažnih vesti o Iranu. Režim debelo plaća da bi se u svetu stvarala lažna slika o situaciji u Iranu. Čak se dešava da na svetske festivale budu uvršćeni filmovi koje je finansijski ili na drugi način podržao režim. Pokušavamo da promenimo to. Na sreću, tu su društvene mreže, i mislim da su one pravo ogledalo iranske realnosti. U Iranu mladi ljudi ne veruju medijima, odakle god bili. Mnogi od nas smatraju da čak i zapadni mediji šuruju s iranskim zvaničnicima.
Više niste u Iranu. Kako ste se izbavili?
– Posle Lokarna francuska ambasada uručila mi je svetsku talent vizu, s kojom mogu da putujem i radim. I iz Irana sam pobegao „podzemnom rutom“, s mnogo prepreka i peripetija. Posle Lokarna više nisam smeo da se vratim u Teheran. Dobio sam ne samo vizu, već i boravišnu dozvolu u Francuskoj. Zahvaljujući tome protekla dva meseca mogao sam da idem po festivalima, a tek pre desetak dana skrasio sam se u Francuskoj. Za sada, tu ću i ostati. Većina glumaca iz mog filma je našla utočište u Nemačkoj. I već smišljam svoj sledeći film, koji će se opet ticati jedne čudne situacije. Svi oni Iranci, naročito umetnici, koji su bili prinuđeni da odu iz zemlje, opet se bore svakodnevno za svoj život. I biće to neka nova „Kritična zona“ o Irancima koji više nisu u Iranu…
Bonus video: Vladimir Perišić o filmu „Lost Country“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare