Promocija monografije posvećene glumici Renati Ulmanski pod nazivom "Renata Ulmanski - Njegovo veličanstvo: Slučaj" održana je sinoć u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu pred velikim brojem kolega, prijatelja i verne publike.
Osim Renate Ulmanski, o knjizi su govorili glumica Hana Selimović, Svetozar Cvetković, Miloš Krstović i reditelj Marko Misirača, koji je priredio ovu monografiju u izdanju Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, gde je i upriličena prva promocija u martu.
– Živela sam u jednoj lepoj, velikoj, ozbiljnoj zemlji, okružena bliskim ljudima, za koje je neko rekao da su bili isklesani od morala, inteligencije i hrabrosti. Bilo je časno i odgovorno živeti među takvim ljudima u to vreme. Kada se moja zemlja rastočila, ja sam je ispratila, a datum nam je bio isti, samo ona nije izdržala. Svejedno, ona je ostala moj mentalni prostor – govorila je Renata Ulmanski na promociji knjige o njenom životu i karijeri.
Istakla je da je pokušavala danima da pronađe pravu reč za ovo veče, kojim bi iskazala šta oseća, i onda je došla do termina „zahvalnost“, pogledala je u Vujakliju i videla definiciju te reči – „priznanje da vam je neko učinio nešto dobro i lepo“.
– Znači, bolje reči nema, a upotrebiću je sada i ja. Dugujem veliku zahvalnost ljudima za koje nisam znala da su tako tihi, a pouzdani prijatelji. Oni su u Kragujevcu, Novom Sadu, razume se i u Beogradu. Jednu ličnost ću izdvojiti, a to je Marko Misirača – naglasila je glumica, govoreći o reditelju koji je godinama pripremao i na kraju uspešno priredio knjigu.
Priređivač knjige kao domaćin večeri je otkrio da je knjiga nastajala polako, bilo je dovoljno vremena, bez pritiska, da se knjiga uradi kako je zamišljena, ali i da nije bilo nimalo lako ubediti glumicu da njen život i karijera stanu u korice ove velike knjige od preko 300 strana, koja sadrži eseje, dokumente, crtice, anegdote o njenom životu i poslu.
Glumica je podsetila da je Misirača već imao iskustva da uradi knjigu, „jednu zanimljivu, dobru biografiju o velikom Bori Todoroviću“. Onda su mu ponudili da oformi knjigu o Renati Ulmanski, koja je ocenila da je reditelj sigurno pomislio – „kad sam uradio knjigu o tom šarmantnom, prijatnom, elokventnom, uspešnom Bori Todoroviću, pobogu, pa napraviću i o njoj“.
– Ali, naišao je Marko na zatvorena vrata, na jednu nesigurnu, gorku, povijenu, zatvorenu sagovornicu, koja nije nudila ništa. Sve rečenice nedovršene, sve misli dovedene u sumnju, samo jedno beskrajno strpljenje. Tako puno takta, nežnosti, i neverovatne preciznosti, traženja, to je stvarno poduhvat. I njemu će večeras laknuti – duhovito je primetila Ulmanski, i izazvala smeh u sali.
Dramska umetnica se prisetila svoje obimne karijere, značajnog glumačkog opusa, rekavši da je rano spoznala domete svog dara, radila je uvek požrtvovano, predano, vredno, bila je takvim umetničkim životom veoma zadovoljna.
– Imala sam dobre uspehe, nikada velike, a imala sam i neke neuspehe – kazala je Ulmanski i priznala da je umela biti nesigurna i sumnjičava.
Citirala je reči velikog srpskog pesnika Branka Miljkovića: „Život se još nije završio, iako je prošao“.
– To je strašna opasnost, znači ima još jedno malo parče. Ja se samo nadam da ću moći i taj deo da prođem kao čovek – naglasila je glumica.
Na promociji bogato opremljene i ilustrovane knjige, glumac Svetozar Cvetković se prisećao vremena kada je sarađivao sa antologijskom umetnicom u njihovom matičnom pozorištu Ateljeu 212. Kako je otkrio, čuvena upravnica, rediteljka Mira Trailović je u to vreme zabranila da se unosi cveće na bilo koju premijeru, „ali nije mogla da zabrani da jedan dobri duh Ateljea 212, koji je dočekivao nove glumice u njihovoj garderobi, deli cveće, i bombonjeru, poželevši dobrodošlicu u pozorišnu porodicu“.
– Samo i jedino je Renata Ulmanski to činila. Od nje sam dobio mnogo više od cveta. Jednom prilikom me je Đuza Stojiljković pitao koliko imam godina, iako smo se znali ceo život. I kad je čuo, samo je rekao: „Uh, bre, pa mogu otac da ti budem’. I upravo tako, Renata i Đuza bili su moji pozorišni otac i majka. To je postignuto u teatru, taj nivo, a ta lestvica je bila visoko podignuta i dosegnuta – istakao je Cvetković i prisetio se rada na njihovoj zajedničkoj uspešnoj predstavi „Elijahova stolica“, u Teatru Bojan Stupica JDP-a, koja je igrana od 2010. do 2015. godine.
Glumica Hana Selimović je kao sasvim mlada, sa 20 godina igrala u dugovečnoj predstavi Ateljea 212 „Očevi i oci“ Slobodana Selenića, gde je prvi put upoznala Renatu Ulmanski.
– Poseban odnos negujem sa njom, od kada se znamo, i posmatram kako je uticala na vreme danas. Uvek je bila spremna pre svih kada imamo probe. Uvek je na vratima već spremna, i jednom prilikom mi je rekla, da želi da što pre ide kući, jer tamo ima svoju porodicu, koja joj je važnija od svog posla, pozorišta – podsetila se Selimović.
Navela je da je Ulmanski uvek negovala svoje najbliže, volela porodicu, bila im posvećena u potpunosti.
– Tokom života stvarno je uvek bila posebna, pisala je, glumila, prevodila, imala je mere – odmerenost i otmenost, sve ono što ja nemam. I onda se postidim kada izgubim meru i živce pred njom, bude mi žao, jer nije pristojno tako se ponašati kada ste u njenom prisustvu – rekla je glumica i dodala da su joj veoma bili dragoceni razgovori o pozorištu sa Ulmanski, gde je shvatila da osim one prave „postoji i ta duhovna, pozorišna porodica“.
Renata Ulmanski (Zagreb, 29. novembar 1929) je jugoslovenska i srpska glumica na filmu, televiziji i u pozorištu, i prevodilac, a veliki uspeh je ostvarila 1957. godine, zahvaljujući jednoj od svojih prvih filmskih uloga, frajla Jula u filmu „Pop Ćira i pop Spira“, prvom jugoslovenskom filmu u boji.
Publika je svakako voli i po ulogama u filmovima „Diližansa snova“ (1960), TV seriji „Salaš u Malom Ritu“, kasnije, u serijama Ljubiše Samardžića – „Jesen stiže, Dunjo moja“ i „Miris kiše na Balkanu“, ili ostvarenjima Darka Bajića – „Zaboravljeni“, „Mala“. Dobitnica je Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, Statuete Joakim Vujić za doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, kao i tri Sterijine nagrade.
Bonus video: Petar Božović na promociji svoje monografije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare