0
Dva velika pesnika, dve peticije i mnogo buke i neslaganja – tako izgleda pokušaj da zemni ostaci Artura Remboa i Pola Verlena budu preneti i zajedno sahranjeni u francuskom Panteonu.
Artur Rembo je jedan od najvećih, ako ne i najveći, francuski pesnik svih vremena i sutra će biti tačno 129 godina od kako je preminuo. Genijalno „divlje dete“ francuske i svetske književnosti i „princ pesnika“ i rodonačelnik francuskog simbolizma Pol Verlen skandalizovali su javnost svog vremena, a duhovi ne miruju ni danas kada se spomenu njihova imena, nažalost ne zbog njihove poezije, nego zbog činjenice da su u jednom periodu života, dve ili tri godine, bili u ljubavnoj vezi. Tačku na nju stavio je Verlen pucnjem iz pištolja u mladog genija, zbog čega je proveo više od godinu i po u zatvoru u Belgiji i po izlasku se samo jednom nakratko sreo sa Remboom u Štutgartu.
Rembo se tada već odrekao pisanja poezije (i „izvršio duhovno samoubistvo“, kako je kasnije to nazvao Alber Kami), a životnu avanturu nastavio putujući svetom i radeći razne poslove od kojih neki zaista ne mogu da mu služe na čast, poput trgovine oružjem (neki tvrde i robljem) u Etiopiji. Nakon burnog života i teških bolesti, preminuo je sa svojih 37 godina. Sahranjen je u Šarlevilu, u Ardenima.
Verlen, nakon poslednjih godina provedenih u siromaštvu, potucanju po ruinama i javnim bolnicama, u pijanstvima i zavisnosti od droge, preminuo je 1896, u svojoj 52. godini, i prvo je pokopan na groblju Batinjol na periferiji Pariza, da bi zemni ostaci bili kasnije preneti u groblje u 11. arondismanu.
Posthumno se njihova pesnička slava samo širila, uticali su na nebrojene gereracije pesnika, pesme su im deo obavezne školske lektire i van Francuske i Evrope, izučavanje moderne književnosti nezamislivo je bez poznavanja njihovog opusa i odavno su uvršteni među klasike svetske književnosti. Njihova dela ponos su francuske kulture, ali mauzolej u centralnom delu Pariza, na čijem ulazu je ispisana poruka „velikim ljudima, zahvalna domovina“, za njih je zatvoreno.
Peticijom, pokrenutom pre nekoliko meseci i upućenom francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, traži se da oba pesnika budu sahranjena u Panteonu. Takav zahtev izazvao je buru u francuskoj javnosti koja se ne stišava do danas.
„Rembo i Verlen dva su najveća pesnika našeg jezika. Obogatili su našu baštinu svojim genijem. Bilo bi pošteno da im se ukaže počast danas tako što će biti preneti zajedno u Panteon, pored drugih velikih ličnosti iz književnosti: Voltera, Rusoa, Dime, Igoa, Malroa“, navodi se u peticiji i ističe da su oni, opisani kao „francuski Oskari Vajldovi“, zapravo „simbol različitosti“ i da su „morali da izdrže nemilosrdnu homofobiju svog doba“.
U peticiji se navodi i da njihovi grobovi sada nisu u skladu sa njihovim genijem, da je Rembo sahranjen pod „uskim, jadnim“ nadgrobnim spomenikom, a Verlen u niši, „ispod užasnot plastičnog cveća“. „Zar se tako Francuska odužuje svojim pesnicima“, pitaju se potpisnici.
Peticiju, koji je pokrenuo novinar Frederik Martel, autor knjige „Roze i crno: homoseksualci u Francuskoj posle 1968“, potpisale su do sada hiljade ljudi, a među njima i aktuelna francuska ministarka kulture Roselin Bašelo, devetoro njenih prethodnika u tom resoru, kao i mnogi umetnici, intelektualci i druge javne ličnosti.
„Prenošenje ove dvojice pesnika i ljubavnika zajedno u Panteon imao bi značaj koji nije samo književni ili istorijski, nego bi bio i čin od ključnog značaja za današnjicu“, rekla je ministarka Bašelo. Ona je svojevremeno ispričala i da na sastanke u Vladi ponekad dolazi sa Remboovim stihovima iz pesme „Pijani brod“, napisane 1871. godine.
Međutim, mnogi se i protive ovakvoj ideji, a suprotan stav dolazi iz različitih sfera i sa različitih strana ideološkog spektra. Pored nekih u osnovi homofobnih reakcija ili onih koji smatraju da zbog ukupnog načina života Rembo i Verlen nisu prikladni za to da budu posmatrani kao nacionalne ikone (nekadašnji premijer Dominik de Vilepin u kolumni u „Mondu“ piše da bi takav čin bio suprotan francuskim univerzalističkim vrednostima), postoje i one smislenije kritike u kojima se ističe da pesnike tako postavljena peticija „redukuje na ljubavnu aferu, čime se zasenjuje njihovo delo“.
Urednik „Figaroa“ Etjen Monteti piše da su Rembo i Verlen „okrenuli leđa društvu“ i da su bili „zaljubljenici u slobodu kojima su prekršaji bili način života“.
„Ako Francuska namerava da slavi seksualnu različitost, onda bi tu počast trebalo ukazati nekome poput Mišela Fukoa, koji je napisao mnogo radova o seksualnosti“, smatra Anri Skepi, profesor književnosti na Novoj Sorboni. On ocenjuje da bi namera da se Rembo i Verlen uvedu u Panteon značila i rizik da se pogrešno tumači njihova zaostavština, time što bi „dvojica pesnika usmerena protiv establišmenta postala heroji establišmenta”.
„Morali bismo da očuvamo destabilišuću i korozivnu snagu protiv ustanova, države, vojske i policije“, rekao je on.
Žaklin Tejzije Rembo, pesnikova praprasestričina, rekla je, protiveći se takvim namerama, da „Rembo nije počeo svoj život sa Verlenom i nije ga ni završio sa njim, to je samo par godina iz njegove mladosti“. Ideji se protivi i udruženje „Prijatelji Remboa“.
U međuvremenu je pokrenuta i druga peticija, takođe upućena Makronu, ali sa zahtevom da pesnike ostavi tamo gde jesu i da ne zapadne u „zamku političke korektnosti“. O tome ko će počivati u Panteonu, inače, odlučuje francuski predsednik, tako da će Markron to morati da prelomi na ovu ili onu stranu.
Ako podrži potpisnike peticije da Rembo i Verlen počivaju u Panteonu, njih dvojica će biti prvi pesnici u tom neoklasicističkom zdanju, pošto je Viktor Igo tamo sahranjen zbog svojih „političkih postignuća“. U Panteonu počiva 78 ličnosti, među kojima je samo pet žena. Jedna od njih je naučnica Marija Kiri, čiji su ostaci tu preneti 60 godina nakon njene smrti. Među prvima je tu sahranjen Volter, 1791. godine, a poslednja je Simon Vejl, nekadašnja predsednica Evropskog parlamenta, 2018.
U Panteonu nema nijednog kompozitora, tu nisu ni čuveni slikari Mone, Mane, Sezan ili Renoar. Od pisaca su tu sahranjeni Aleksandar Dima stariji i Emil Zola, ali ne i Flober, Balzak, Sartr…
Nekadašnji predsednik Nikola Sarkozi je 2009. godine predložio da zemni ostaci Albera Kamija budu preneti u Partenon, ali je od toga odustao nakon što se tome usprotivio piščev sin.
