0
Umetnica Jelena Aranđelović izložiće u Galeriji Centra za grafiku Fakulteta likovnih umetnosti od 15. do 30. septembra, mozaik kolaža izvedenih u kombinovanoj tehnici (crtež i digitalna grafika) pod nazivom “Rekonstrukcija sećanja”.
Izložba predstavlja pokušaj stimulansa reminiscencije zaboravljenog u obamrlom društvu naviknutom na konstantnu tranziciju, koja nemilosrdno prekraja i pokopava lične i intimne istorije zajednica.
U kataloškom tekstu autorki Tie Antić i Nataše Janković podseća se da u neposrednoj okolini umetnice Jelene Aranđelović, na prostoru donjeg Dorćola, jednog od najstarijih beogradskih kvartova, kog odlikuju velika raznolikost i bogatstvo kulturnog nasleđa Beograda, u poslednjih nekoliko godina dogodile su se brojne građevinske intervencije kao posledica investitorskog urbanizma. Smešten uz reku, Dorćol je bio ispunjen šetalištima, parkovima i pretežno petospratnicama u kojima živi komšiluk – ljudi koji se međusobno poznaju. U skorije vreme, na svakih par meseci, ovi delovi bivaju dopunjeni novim konglomeratom zgrada, bez pokušaja uklapanja luksuznih građevina u postojeću arhitektonsku celinu starog jezgra grada, smatraju Antić i Janković.
– U ovom procesu gubi se i duh samog mesta, brišu se stare kafane i poslastičarnice, zanatlije zatvaraju lokale… ni cipele nemate gde da popravite. Porodična istorija biva potiskivana u zaborav, a stare fotografije, razglednice i suveniri vire iz krcatih kontejnera. U trenutku kada je veliki deo značenja tih artefakta izgubljen, autorka ih prisvaja i pridružuje sopstvenim mikronarativima. Priče nekih nepoznatih ljudi – njenih komšija ili sugrađana koji su do pre samo nekoliko decenija bili prepoznatljivi deo tog okruženja – oživljene su uz dodatak sadržaja iz autorkine porodične istorije – navodi se u katalogu.
U kolažima sa tatom, koga više nema i koga autorka čvrsto povezuje sa duhom iščezlog vremena, prepliću se narativi koje posmatrač treba da oblikuje i protumači.
– Umetničko delo je poput sna – nastaje u podsvesti i nagoni autora na njegovu materijalizaciju. Kada se probudimo, često dekonstruišemo san, svodimo ga na detalje, tražimo prepoznatljive simbole, tumačimo, a sve s ciljem da nam pomogne da preguramo dan, razumemo sebe i predvidimo budućnost. San je prošlost. Već se dogodio dok smo spavali, mimo naše kontrole. U trenutku kad smo se probudili, ostao je nepovratno iza nas, izgubio je svoju moć spontanog i podsvesnog, i postao deo našeg šifrarnika razgrađivanja. Dekonstrukcijom menjamo tok u pravcu njegovog značenja – piše u tekstu Tie Antić i Nataše Janković.
Jelena Aranđelović, dodaju, dekonstruiše sećanja, fotografije koje još jedino opstaju kao vizuelni podsticaji emocionalnih odgovora na drage osobe, mesta, boje, pa čak i mirise iz prošlosti.
– Lutajući defragmentisanim starim albumima vraća nam se miris bakinog ormara sa složenim metražama i luksuznim sapunima uguranim među gusto zbijene redove bogato dekorisanih vunenih štofova, trevira, grež svila i neizbežnih flanela, koji strpljivo čekaju šnit u Burdi da se u celosti materijalizuju. Jelena se na izloženim radovima oprašta od tate. Važne figure, prepuštene ulici i zaboravu, predstavljaju okosnicu izložbe. Umetnica im pridodaje osećanje tajnovitog, naslućenog. Od imaginarne predstave o njihovoj prošlosti stvara vizuelne predstave, kolažira ih i docrtava. Shodno tome, izmišljene tajne nečije mladosti, skrivene u pričama fragmentisanih fotografija nađenih kraj lokalnih kontejnjara, zadobijaju revidiranu istoriju. Reč je o ličnoj istoriji koja ne remeti društvo, njegove temelje i verovanja, ali predstavlja doprinos nezaboravu Jelene Aranđelović – pišu dodajući:
– Beograd, nažalost, nema Muzej prekinutih veza ili arhiv koji će baštiniti lične dragocenosti i nasleđe koji se čuvaju u našim domovima. Sećanje na čoveka – nekada, sada i ovde, s ciljem samospoznaje i autorefleksije, kako je Jelena Aranđelović isticala i povodom svojih prethodnih izložbi. Pomoću složenih celina koje čine spletovi fotografija i crteža, autorka aktivira strategije za približavanje mikrorealnostima, neposrednim ličnim doživljajima. Upravo kategorije poput fleksibilnosti i pokretljivosti ukazuju na autorkino čvrsto antiformalističko, antihijerarhijsko, antireduktivističko, antropološko usmerenje, pri čemu neposredne reakcije, postupci na licu mesta i mnogostrukost odgovornosti otvaraju put ka novoj estetici „male priče“ – mikronarativa!
Bonus video: Spoj tradicije i modernog – Izložba pirotskih ćilima u beogradskim Silosima