0
Čuveni američki umetnik i vajar Ričard Sera preminuo je noćas u 85. godini. Skulptor, poznat po tome što je zakrivljene zidove od zarđalog čelika i drugih materijala, prevashodno onih savitljivih, pretvorio u grandiozna umetnička dela na otvorenom, umro je noćas u svom domu na Long Ajlendu u Njujorku, potvrdio je Serin advokat Džon Silberman, navevši da je preminuo od upale pluća.
Rođen je Ričard Sera 2. novembra 1938. godine u San Francisku u porodici raznorodnog porekla. Majka mu je bila ruska Jevrejka iz Odese, a otac Španac s Majorke. Bio je drugi od trojice sinova u porodici.
Počeo je da crta u mladosti, a inspiraciju je tad crpeo od vremena provedenog na brodogradilištu gde je njegov otac radio. Pre nego što se okrenuo vajanju, Sera je radio u livnicama čelika kako bi zaradio novac i finansirao sopstveno obrazovanje na Berkliju, a potom i Univerzitetu Kalifornija u Santa Barbari. Školovanje je potom nastavio na prestižnom Jejlu, gde je diplomirao slikarstvo 1964, ali tokom studija na čuvenom univerzitetu u Nju Hejvenu dobio je stipendiju za Pariz.
Otišavši u francusku prestonicu počinje da se druži s kompozitorom Filipom Glasom i rumunskim vajarom Konstantinom Brankuzijem. Upravo je taj boravak u Evropi bio presudan da se okane slikanja i posveti skulpturi. Naročito odlazak u Italiju i Španiju tih godina, zahvaljujući Fulbrajtovoj stipendiji. Kad je u Pradu, u Madridu video sliku Dijega Velaskeza „Male dvorske dame“ shvatio je da takvo savršenstvo nikada neće biti kadar da dostigne, zbog čega se okreće vajanju. Ali, već u Evropi počinje da eksperimentiše s netradicionalnim materijalima za skulpture. I na prvoj izložbi u Galeriji Salita u Rimu predstavio je asamblaže od prepariranih životinja.
U domovinu se vratio 1966. i nastanio u Njujorku. I tu je počeo da stvara svojevrsne likovne konstrukcije od gume, olova lateksa, fiberglasa, neona… Iznedrio je neobične skulpture, nazvane „Belts“, „Prop“, „Splashing“… Među prvima je uvideo potencijal koje nude grandiozna umetnička dela. Za izložbu „Art and Technology“ u losanđeleskom Muzeju umetnosti 1969. godine čitavih deset nedelja, koristeći pride kran kojim je ispitivao granice ravnoteže i gravitacije, proveo je stvarajući čelične skulpture u dvorištu kompanije Kaiser.
I vrlo brzo se nametnuo kao jedan od najistaknutijih vajara svoje generacije, podseća agencija AP.
Bio je Sera znan kao „pesnik gvožđa“. I ne čudi s obzirom da se proslavio širom sveta po čeličnim konstrukcijama velikih razmera, kao što su monumentalni lukovi, spirale i elipse. Vezivali su ga za minimalistički pokret koji je nastao sedamdesetih godina prošlog veka.
Serin rad je još više počeo da privlači pažnju javnosti 1981. godine, kada je postavio zakrivljeni zid od sirovog čelika dugačak 36,5 metara i visok 3,6 metara kojim je “podelio” njujoršku Federal plazu. Skulptura, nazvana „Tilted Arc” (Nagnuti luk) izazvala je odmah reakciju, a svi oni koji su tamo radili zahtevali su da se pod hitno ukloni. Skulptura jeste uklonjena, doduše ne odmah, ali je time Serina popularnost na umetničkoj sceni Njujorka, a i šire, zacementirana.
– Za mene je čitav univerzum jedan materijal. Pokušavam da koristim vajarske forme kako bi univerzum učinio još jedinstvenijim – pričao je Sera.
Radio je i printove, pravio filmove i video materijale, crteže. Izlagao je širom sveta, u najprestižnijim muzejima i galerijama, a prvu veliku retrospektivnu izložbu imao je daleke 1986. u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, dok je u istom prostoru imao još jednu 2007. godine. Dela su mu odavno u kolekcijama muzeja širom sveta, u zbirkama raznih gradova, od Čikaga do Hamburga i Tokija, kao i privatnim.
– Ono što me interesuje jeste mogućnost da svako od nas postane neko drugi, da se odvoji od sebe stvarajući prostore koji doprinose sveopštem iskustvu – govorio je umetnik.
Kada je 2005. osam velikih Serinih dela postali deo kolekcije Gugenhajm muzeja u Španiji ocenjeno je tad da je Sera „bez sumnje najvažniji živi vajar“.
Ovenčan je za života brojnim nagradama, ali i priznanjima za životno delo, koje je dobijao u Veneciji, Španiji, Francuskoj i naravno u Americi.
Posle Normana Fostera i Boba Dilana postao je pre nekoliko godina i laureat prestižne španske nagrade Princ od Asturije za umetnost, uz obrazloženje da je jedan od „najrelevantnijih vajara druge polovine 20. veka“.
Jednom prilikom poverio se kako je bio na psihoanalizi i šta je rekao svom psihijatru tad:
– Kazao sam kako želim da budem najbolji vajar na svetu, a on mi je rekao: „Ričarde, smiri se…“
Bonus video: Pikaso
