2
Mladi danski istoričar Emil Kjerte je pre nekoliko godina napisao doktorat na temu ko je odlazio u ustaše i zaključak je bio da je 70 odsto ljudi bilo zavedeno tom ideologijom zbog čizama, tople sobe i hrane, kaže za Nova.rs Bruno Anković, autor hvaljenog hrvatskog filma "Proslava".
Radnja ostvarenja “Proslava” Bruna Ankovića smeštena je na Pred kraj Drugog svetskog rata, umoran i poražen, vojnik Mijo skriva se u šumi. I odatle posmatra rodno selo u koje ne sme da se vrati… „Vrti film“ kroz svoju napetu prošlost, a tri ključna momenta u njegovom životu osvetljavaju okolnosti koje su dovele do ekspanzije ekstremizma u društvu. Jer, Mijo je postao lak plen desničarske ideologije. A za tren mu je dala lažnu nadu u bolji život, koji se pretvorio u patnju.
Bio bi to kroki hrvatskog ostvarenja „Proslava“, kojeg je srpska publika premijerno videla na 31. Festivalu evropskog filma Palić, gde je i u Glavnom takmičarskom programu. Na Paliću su „Proslavu“ najavili kao trenutno najvoljeniji hrvatski film. Ne bez razloga, jer trijumfovao je nedavno u Puli, osvojivši najviše nagrada, među kojima i Veliku zlatnu arenu za najbolje ostvarenje.
Uprkos svim pohvalama reditelj „Proslave“ Bruno skromno priznaje u razgovoru za Nova.rs da je lep osećaj kad si hvaljen:
– Lepa je to stvar. Kad radite film, to je proces koji traje četiri-pet godina. I onda je lepo kad vas prepozna i žiri, a i kritika, kao što je to bilo u Puli. Naprosto, dobili smo neku vrstu potvrde da je sve vredelo.
Film je festivalski život, pre Pule, započeo u Karlovim Varima, gde je takođe izvrsno ocenjen…
– Karlove Vari su veći i ozbiljniji festival od Pule. A festival s velikom konkurencijom. Tamo nismo dobili nagradu, ali nam je zbilja bilo divno. Dobili smo dobre kritike iz celog sveta, publika je lepo reagovala. Imali smo Q&A gde je bilo čak 400 ljudi i postavljalo razna pitanja. Mi smo odmah nakon Karlovih Vari dobili niz poziva za film. To vam otvori sve, i festivale i svet. Čak su nas i na Palić zvali baš zbog Karlovih Vari. A ovde je tako lepo, mirno, meditativno. Rado bih ostao ovde i uživao u filmovima i druženjima, ali čekaju nas i drugi festivali.
Šta vas je toliko opčinilo u istoimenom romanu Damira Karakaša da ste poželeli da ga ekranizujete?
– Bez obzira što je to istorijska priča, video sam u njoj i sadašnji trenutak. Svidelo mi se kako je na vrlo štur, jednostavan način pokazao prošlost regiona iz vizure porodice jednog lika. A ono kroz šta ta porodica prolazi može se događati bilo gde u regionu, od Like do Crne Gore, na tom dinarskom području. Naprosto, tu je i dalje prisutan patrijarhat, ti večni krugovi koji se vraćaju… Nešto iz čega ni danas uopšte nismo izašli. Svidelo mi se kako je to Damir opisao. Mada, moram da priznam da to baš i nije idealan roman za adaptaciju. Vrlo je poetičan, malo je događaja, ali osetio sam da bi ta priča trebalo da bude ispričana. I, mislim da to nije samo naša priča, već i istočnoevropska, ali i svetska, nažalost.
Koliko je nezavidan posao poduhvatiti se jednog dobro znanog romana?
– Teško je to. Jelena Paljan je radila scenario i uhvatila se hrabro ukoštac s tim. Taj roman je ispunjen introvertnim mislima, škrt pomalo dešavanjima. Trebalo je nekako prebaciti ga u medij filma. A, s druge strane, uvek imate tu situaciju da je u pitanju poznat, uspešan roman, pa vam to stalno stoji iznad glave – da morate da napravite sve kako treba, da film, bar donekle, bude dostojan romana… To su bile neke naše bojazni kako ćemo sve uraditi.
A da li je bilo dvojbe u vama?
– Jeste, i puno sam razmišljao. Znate šta mi je bila, možda, i najveća dvojba? Roman je vrlo jasan, naročito ideološki. Ali, kad radite film u kojem je protagonista i antagonista, zapravo nacista na kraju, vi stvarno morate da budete jako oprezni da ne ulazite u reviziju prošlosti, niti da patronizujete bilo kome. U romanu je to lakše – pisac to objasni u tri rečenice, a mi smo morali da imamo distancu. Morao sam malo pažljivije da režiram, da nikako ne manipulišem. To su bile moje bojazni – pre svega da se to ne shvati krivo, pogrešno. Takva vrsta dela uvek nosi tu opasnost.
Iako je radnja smeštena u Drugi svetski rat, čitava priča može se, nažalost, smestiti i u današnje vreme. Pominjete patrijarhat, koji često vezujemo za Srbiju, a naročito Crnu Goru, međutim ne toliko i za Hrvatsku…
– Prisutan je patrijarhat u Hrvatskoj i to mnogo. To što smo ušli u Evropsku uniju nije nas puno odvojilo od patrijarhata, naročito u ruralnim delovima. Gradovi napreduju, ali ruralna područja su, rekao bih, većinom ostala u patrijarhatu i tim starim odnosima dede, oca i sina. Pre je to možda bilo jače i snažnije, ali nije se puno promenilo. I samo to tlo, Lika u kojoj smo snimali „rađa“ tu vrstu odnosa. Nije pitomo tlo, i sve se svodi na opstanak jačih. Tu je taj muškarac koji mora da preuzme ulogu da se bori sa životinjama, da lovi, jer tamo nema puno poljoprivrede, kraj je surov. Poljoprivreda možda „funkcioniše“ dva ili tri meseca godišnje. I danas ta zima dođe jako brzo. Kad nigde više nema snega, tamo ga ima. Priroda svakako utiče na čoveka i na taj patrijarhat. I to je donekle i pokazano u filmu. U filmu sam zato dočarao sva četiri godišnja doba, s namerom da pokažem kako se jedino to menja. U poslednjem delu priče gledalac najpre ima osećaj da idu u bolju budućnost, da će ih to povući negde napred, a zapravo glavnog junaka vrati unazad. Jedino se menjaju mene prirode.
Zašto je vaš Mijo tako zaveden?
– Mladi danski istoričar Emil Kjerte je pre nekoliko godina napisao doktorat na temu ko je odlazio u ustaše i zaključak je bio da je 70 odsto ljudi bilo zavedeno tom ideologijom zbog čizama, tople sobe, hrane… Znam da to zvuči neverovatno, ali nažalost, tako je bilo. Zapravo su te elite nekad ljude zaista kupovale za siću. Ne čini li vam se da i danas ljude kupuju za dva sendviča i malo siće? Druge jesu okolnosti, i strahovi. Ali, opet strah je i dalje prisutan. Ako si mlad čovek, neobrazovan, ili nedovoljno obrazovan, živiš u siromaštvu i gladi, pa zar se neće slično desiti? Naravno, 30 odsto njih, nacista bili su ozbiljni ideolozi, krvnici i zločinci, ali sedamdesetak procenata, naročito iz tih ruralnih područja priklonili su se iz „prinude“. Ali, imamo danas sličnu situaciju u Rusiji, Ukrajini, Izraelu, Palestini, na Bliskom istoku… Vrlo je slična ta ideološka matrica koja se igra s ljudima. Čak i kod nas… Nemci su nedavno dozvolili da se u toj zemlji glasa sa 16 godina. I čak 30 odsto mladih je glasalo za AFD. U glasačkom telu u celoj Evropi jako puno mladih glasa za desnicu. Mi se i time bavimo u filmu.
A zašto se mladi danas okreću desnici?
– Veliko istraživanje u Nemačkoj pokazalo je da postoji pet razloga. Tu su inflacija, korona kriza, nesigurnost budućnosti poslova, strah od rata s Rusijom i povećanje opasnosti od migrantskih zločina, silovanja… Ti mladi razmišljaju: „Aha, AFD se bavi time, oni će nam dati neku sigurnost, za razliku od levice“. Važna je tu još jedna stvar – desnica je izašla iz onog ridikuloznog moda, promenila se politički poslednjih godina na vrlo pametan način. U Hrvatskoj, na sreću, još uvek ima te ridikuloznosti među desnicom. To su sve ključni elementi. A inflaciju, krizu, strah, pandemiju – sve smo to imali pred početak uspona nacizma. Danas su drugačija vremena i nadam se da to neće otići toliko daleko. Optimista sam, ali mislim da je važno da pričamo, da mlade obrazujemo. Da mladi više ne vide sigurnost u desnici, utočište koje im neće ponuditi druge stranke. Levica kaska, gubi snagu. Čak se i u Hrvatskoj desnica obraća baš mladoj populaciji, direktno, i nudi joj rešenja koja se njima čine kao dobra.
Zanimljivo je da je „Proslava“ jedan od retkih filmova s ovih prostora koji nije rađen kao regionalna koprodukcija. Kako ste uspeli samostalno da izgurate film?
– Nažalost, i sticajem okolnosti je tako ispalo. Imali smo koproducente u nastajanju – u Beogradu je to bio „Baš čelik“, u Sarajevu „Deblokada“, u Ljubljani jaka producentska kuća Danijela Hočevara. Ali, dobili smo finansijska sredstva od Hrvatskog audiovizualnog centra na samom startu korone i godinu i po dana smo izgubili u čekanju, jer su svi fondovi tad prestali s radom. Uspeli smo onda da dobijemo neke privatne finansije, „Pakt media“ iz Slovenije je uložila novac, ali je potom „iskočila“ inflacija. Mogli smo da čekamo još godinu dana, ali rešili smo, ipak, da krenemo u snimanje, a finansijsku konstrukciju zatvorili smo zahvaljujući Kataru. Bio je ovo niskobudžetni film, ali nekako smo se snašli. HAVC je dobro postavljen, ali u Hrvatskoj je, generalno, malo novca za filmove. Mislim da novca ima, samo je pitanje u koji deo kulture se ulaže. Nije baš lako biti filmski stvaralac danas u Hrvatskoj. Čini mi se kao da se film danas radi volonterski. Ulažeš svoj novac, jer ne možeš film izgurati drugačije.
A da li se u Hrvatskoj poboljšala situacija od kada ste ušli u Evropsku uniju?
– Mislim da jeste. Ja sam Evropejac i smatram da na ovim našim područjima ne možemo bez nekog ko će malo da nas „uspostavi“. I to je ono dobro što se Hrvatskoj dogodilo. Malo su se bolje, doduše još uvek nedovoljno, uspostavili sistemi, od obrazovanja, poljoprivrede, pravnog sistema i nekih zakona koje nam je, na sreću, Evropa nametnula. Nivo korupcije se malo smanjio. Ono što nam je EU omogućila jesu protok i saradnja i kad je o filmu reč. Lakše dolazimo do institucija u Evropi, na nivou pripreme filma. Imam osećaj da smo dobro iskoristili fondove koje Evropa nudi. Ja sam optimista – da će biti samo bolje. A svakako je bolja situacija nego pre deset godina.
Bonus video: Palić
