0
Ako radiš sve kako treba, iza rešetaka nećeš imati problema. Pogrešiš li – gotov si, kažu reditelj Kristof Frik i glumac i bivši zatvorenik Horhe Antonio Arijas Kortez, autori projekta o Palmasoli, najozloglašenijem pritvoru u Boliviji.
“Bezbednost publike nam je na prvom mestu, molim vas pratite instrukcije”, pisalo je u pozivu na predstavu “Palmasola – zatvorsko selo”, koja je igrana dve večeri zaredom u autentičnom prostoru Ciglane u okviru 58. Bitefa, koji se večeras zatvara izvođenjem komada “Snaga kučke” i dodelom nagrada.
Međutim, ni takvo “upozorenje” nije bilo dovoljno da nas pripremi na ono što nas je sačekalo. Usledilo je pečatiranje ruke od strane policije, “uterivanje” u hladni hangar u kojem se oseća memla, zatim hladnoća, mrak i jezive priče zatvorenika o nasilju i masakru… Sve to osetila je publika “na svojoj koži” učestvujući zajedno sa glumcima ovog jedinstvenog projekta koji vas je “transportovao” među zidine najozloglašenijeg zatvora u Boliviji uz usklik: Dobrodošli u Palmasolu!
Projekat “Palmasola – zatvorsko selo” Kristofa Frika u produkciji Klara Teaterprodukcionen iz Bazela zasnovan je na višegodišnjem istraživanju istoimenog zatvora u gradu Santa Kruz de la Sijera u Boliviji. Izgrađen kasnih osamdesetih godina, u njemu je trenutno više od 6.000 muškaraca i žena, od kojih je samo 25 odsto zvanično osuđeno. Svi ostali nalaze se u svojevrsnom preventivnom pritvoru, u kojem važe posebna pravila.
Frik, s kojim smo imali prilike da razgovaramo nakon predstave, i njegov tim jedina su umetnička trupa koja je dobila dozvolu da provede neko vreme u Palmasoli i razgovara sa zatvorenicima.
– Morali smo da osmislimo trojanskog konja – predložili smo pozorišne i filmske radionice koje su nam bile karta za ulazak. Zatvorenici koji bi učestvovali dobijali su izvesno smanjenje kazne. U okviru pozorišne radionice imali smo vežbu koju sam nazvao “Palmajoga”, jer sam želeo da pokažu kako izgledaju mučenja u Palmasoli. Kada su počeli da krive jedni drugima ruke, noge, telo, podsetilo me je na jogu, pa smo tako i nazvali radionicu, da ne bi bilo sumnjivo policiji koja ih muči – započinje razgovor reditelj Kristof Frik.
Ističe da su u Palmasolu ulazili danju, ali da su znali da se noću zapravo dešavaju najstrašnije stvari:
– O tome se ne govori… Međutim, u jednom trenutku, na radionicama se se zatvorenici osećali bezbedno da progovore o mnogim stvarima koje su se dogodile. To je bio prvi put da su jedni drugima rekli šta su doživeli. A doživeli su najstrašnija mučenja, prisustvovali ubistvima, samoubistvima…
A kako zapravo izgleda život u Palmasoli, nažalost iz svog iskustva, zna glumac ovog komada – Horhe Antonio Arijas Kortez. Kako nam je otkrio, bio je godinama zatvoren zbog oružanih krađa, ali je kasnije učio glumu, te je smatrao da ne postoji adekvatnija osoba da ispriča priču o “najozloglašenijem zatvoru na svetu” od sebe.
– Sve što se tamo dogodilo, sve užase, ali i poneke lepe stvari, kao što su posete i susreti, nosite u sebi zauvek. Teško je odvojiti iskustvo zatvorenika od glumca koji to glumi, ali sve je vežba. Kada sam ušao u Ciglanu i osetio taj miris, video te metalne boje i prostorije, odmah sam se “vratio” tamo. Dok sam izučavao glumu, učio sam vežbe disanja koje mi pomažu da se koncentrišem i pođem od nulte tačke. Tada može da eksplodira gluma, a ne iskustvo.
Izvođenje predstave na Bitefu je, međutim, Horheu bilo posebno teško i emotivno:
– U predstavi postoji trenutak u kojem se pripremam za posetu majke. Posete su bili praznici u Palmasoli i svi zatvorenici su u posebnom raspoloženju. Svako poštuje taj sveti trenutak. Susret sa majkom je nešto što me je održavalo. Sve što izgovaram pred publikom iz moje je duše. Međutim, u Ciglani osećanja su nadvladala glumu. Bio sam veoma emotivan, jer mi je nedavno preminula majka. Na neki način sam igrao za nju i obraćao se njoj.
Sistem kojim funkcioniše jedan zatvor, objašnjava Frik, zapravo je ogledalo sistema koji postoji u svakog državi.
– Sistem Palmasole je neka vrsta države u malom. Postoje brojne zemlje koje krše ljudska prava, sprovode različite režime strahovlade i terora, ali najvažanije je da nikada ne zapadneš u problem. Tako je i u Palmasoli – ako radiš sve kako treba, nećeš imati problema. Pogrešiš li – gotov si.
Na vrhu sistema je, ubacuje se Horhe, onaj ko ima najdužu kaznu, najčešće zbog ubistva:
– Oni znaju da neće izaći iz Palmasole. Najopasniji su, jer nemaju šta da izgube. Postoje lideri u zatvoru koji se podržavaju međusobno, za koje drugi zatvorenici rade. Hijerarhija se postavlja po klasifikaciji zločina. Dakle, jedan lopov nikada neće biti vrednovan kao na primer silovatelj ili ubica. Kada pogledate – ne razlikuje se to mnogo od društva u kojem živimo, zar ne?
Ideja da glavni lik bude “gringo” Italo-Švajcarac koji završava u zatvoru nakon što pokuša da prošvercuje kokain, došla je od dramaturga, a cilj je bio, objašnjava Frik, da se pokaže zamena uloga i rasizam koji vlada svuda.
– Gringo će u zatvoru izgubiti tu vrstu privilegija koje je imao napolju. Takođe, tu je još nekoliko sudbina koje smo istakli. Recimo, priča o ženi koja je u Palmasoli zbog ubistva svog oca je istinita i kasnije saznajemo da je to uradila jer ju je silovao kao malu. U svemu tome, zanimalo nas je na koji način jedna osoba može da se izbori za svoje dostojanstvo i možda nekada nastavi život podignute glave.
A da li je moguće ikada izaći iz Palmasole, pitamo Horhea?
– Iz Palmasole se ne izlazi nikada! Često se pitam da li nešto može ikad da se zaboravi. Ali, istina je da se svemu tome vraćam, jer me je strah da ako zaboravim i opustim se, može ponovo da se desi. Jer kada jednom dobijete etiketu Palmasole, nosite je zauvek. Ceo sistem – od advokata, sudija, političara, vlasti, sve postoji da tebi izvuče novac. Gledaju kako mogu da nas kazne i da profitiraju. Nivo kontrole je veliki, jer jedva čekaju povod da me ponovo vrate. Ali trudim se da im to zadovoljstvo ne pružim!
Problemi i kontrole, dodaje reditelj, počeli su od prvog dana:
– Kada smo organizovali probe, došla je policija i odvela glumce na kontrolni razgovor. Bilo im je strašno, evropski deo ekipe se uplašio i pričao je o tom užasnom iskustvu – da su ih maltretirali i tretirali nedopustivo. S druge strane, deo ekipe iz Bolivije je kazao: “Ma daj, šta vam je, ovo je luksuz, baš su simpatični.” Horhea su jednom priveli, udarali ga, mučili. Jedan od glumaca Nik hteo je da im da novac kako bi prestali, međutim Horhe je znao da oni to ne rade zbog para, već zastrašivanja. Kazao mu je da pusti da završe pa da nastave dalje. Toliko su se ti načini normalizovali.
Mešali se se i u tekst, kontrolisali ih, stalno su bili na oku policije…
– Sećam se da su me jednom na aerodromu izvukli sa strane kako bi me podsetili na to da prate šta radim, da prisluškuju moj telefon i da ne zaboravim na to. Zato nam je bilo veoma važno da sve što napišemo bude tačno, da su informacije istinite, jer smo znali da ako mi napravimo jednu grešku diskreditovaće nas. Ali, ono što je najvažnije – evo nas ovde, predstavljamo vam naš komad i bez problema možemo da kažemo: Dobrodošli u Palmasolu!
0
3
0
Za kraj Horhe navodi da se na svakoj predstavi seti šta mu je jedan prijatelj rekao nakon premijere:
– Kazao mi je: “Razmišljaj o tome da svaka osoba ima svoju boju, a kada pogledaju ovaj komad vaše se boje mešaju. Svaki čovek dođe sa svojom bojom, a u dodiru sa tobom dobija se nova nijansa. Svi na kraju izađemo izmenjeni.” Ja sam iz Palmasole izašao promenjen zauvek.
Bonus video: Reditelj Milo Rau na Bitefu o Rio Tintu