0
Ove nedelje vam predstavljamo knjige "Kornelije" (Beate Balogove) i "Veštice iz Ilinaca" Sonje Atanasijević.
Beata Balogova, „Kornelije“, Prometej, 2023.
Prvi roman slovačke novinarke i književnice može da se čita kao višegeneracijska investicija u žensko pamćenje. Mesto radnje je Gospin Jabukovac, a protagonistkinje su Kornelije, žene koje jedna drugoj prenose ime. Ime je oporo, zvuči „kao neka naredba“, ranjava uši, i predstavlja koliko breme odgovornosti, toliko i znamen snage. Gospin Jabukovac, selo u senci obližnje varoši koje je davno jednom pohodio kralj Matija Korvin, nalik je “arapskoj ženi pokrivenoj tamnim nikabom“, jer niko ne može da nasluti kako se u njemu živi pre nego što postane njegov neodvojivi deo.
„U svakoj porodici raste poneka priča“, a porodice imaju „svoja mala prokletstva i blagoslove“: njihove priče „su se namotavale na postojeće osobe, a oni bi ih vukli za sobom kao ovce koje je pastir zaboravio da ošiša“. Priče se prenose unutar ženskog roda, govore o avanturistima kakav je bio Bertalan Bolondo, putnik koji odlazi u Sovjetski Savez i odatle šalje poklone poput rakete-igračke ili drvene makete Kremlja. Taj je tajanstveni junak zaglavljen između dva jezika, ali je i dalje neko po kom porodica meri proticanje vremena.
Priče su se hranile pepelom, rasle su i razvijale se tek onda kada bi njihovi glavni junaci otišli na onaj svet. Iz generacije u generaciju, od guščjeg pera do aplikacije na mobilnom telefonu, Kornelije su žene koje sakupljaju priče pune trnja, ne mareći što će ih to trnje povrediti.
Sonja Atanasijević, „Veštice iz Ilinaca“, Blum izdavaštvo, 2023.
Kad pitomu idilu morske uvale naruši prvi urlik plivača koji mlatara glavom i pod vodom ispušta životinjske krike, Irena zaključuje da se možda radi o sreći u mirnom jutru. Ponovljeni krici navešće ljude s plaže da pomisle kako je čovek pijan ili lud; Irena će zaključiti da je kricima možda ipak nešto pokušao da postigne: „Glave uvučene u ramena, zurio je u vodu, kao da joj zamera na nečemu“. Tek iz razgovora junakinje priče „Moje savršeno jutro“ i vlasnice apartmana na plaži saznajemo šta je razvikani nesrećnik zamerio moru: to što mu je nedelju dana ranije umrla žena.
Irena je centralni ženski lik i glavni pripovedni glas koji u Prologu, Epilogu i trideset i dve priče svedoči o tajnama, konfliktima i ushićenjima slučajnih poznanika i bliskih osoba. Bira ulogu posmatrača, jer: „sve što sam oduvek želela, to je da iskoračim iz sebe i uzverem se u neko drugo biće“. Podnaslov „theatrum mundi“ signalizira da autorkin alter ego režira drame o kojima pripoveda, ne stideći se zabluda u zaključivanju: ne samo da čitaocima odaje sopstvene utiske i procene, već im pokazuje i kako se bol i iskušenje reflektuju u oku okoline.
Različite su strategije bitke sa bolom i bega od patnje opisane u ovom „romanu od priča“: vozač Časlav („Moj bordero“) „pravi“ svoja sećanja na zagonetnu lepoticu „predano i strpljivo, kao što se priprema omiljeno jelo“; nesmireni bol projektuje se u osećaj da „probuđena energija smrti“ lovi žive („Bdenje“). Dok se poverava čitaocima, autorkina dvojnica istovremeno pokazuje i kako surov i površan može da bude vox populi, ta okolina koja rasuđuje i potcenjuje, koja sa zbunjenošću i čuđenjem uopštava i pojednostavljuje sve što čuje i sazna, prilazeći olako životno važnim pitanjima radosti, bolesti i – smrti.
