Rajko Grlić za Nova.rs: Kod vas u Srbiji fašizam je lepo razvijen, a i mi Hrvati mu se svaki dan sve više približavamo

Rajko Grlić (Zagreb, 1947) je verovatno najaktivniji reditelj iz čuvene “Praške škole” jugoslovenskih filmskih stvaralaca. Čuveni autor se već neko vreme izdvaja iz više razloga, što političkih (Goran Marković), što zdravstvenih (Srđan Karanović) ili, na primer, zbog duge pauze (Lordan Zafranović). Kvalitet Grlićevih filmova skoro nikada se ne dovodi u pitanje, uvek je svež, aktuelan… Takav je i kao govornik, što je pokazao pre dva dana u KC Grad, gde je bio gost u okviru “Booking Balkan” programa, u razgovoru koji je s njim vodio reditelj Stefan Arsenijević. Grlićevi stavovi, anegdote i pričice, kao uostalom i popularna knjiga “Neispričane priče” (Laguna), zahtevaju punu pažnju, jer je sve što govori zanimljivo. Nema praznog hoda, opštih mesta, dosadnih delova - sve je “meso”.

Grlićev novi film “Svemu dođe kraj”, čiji je scenario pisao zajedno sa dugogodišnjim saradnikom piscem Antom Tomićem, pri kraju je, i rediteljev boravak u Beogradu je, između ostalog, bio vezan za ovo dugo iščekivano ostvarenje, čije je snimanje počelo u septembru prošle godine. U filmu igraju Živko Anočić, Jelena Đokić, Boris Isaković, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović, Srđan Grahovac, Katarina Bistrović Darvaš, Ksenija Marinković i mnogi drugi.

- Film je u postprodukciji, u Beogradu radimo kolor-korekciju, i to će trajati još neko vreme. Mislim da će film izaći u oktobru ove godine. Ne bih ništa detaljnije pričao. Odlučio sam da nikada ne govorim o filmu dok ga ne završim. Nikada ne znate da li ćete završiti film. To je priča smeštena u današnji Zagreb, i “umočena” u hrvatsku stvarnost. Ta stvarnost nije slavna. Jedna ljubavna priča u okruženju koje je dosta napeto i ružno. Borba jednog čoveka protiv vetrenjača i uz pitanje da li uopšte ima smisla se boriti - kaže Rajko Grlić u intervjuu za Nova.rs, koji smo radili u KC Grad, nakon uspešne i dobro posećene večeri i potpisivanja njegove knjige “Neispričane priče”.

S novim filmom sve je krenulo od poznatog romana “Na rubu pameti” Miroslava Krleže?

- Odatle smo uzeli jedan motiv, više kao osećaj vremena i prostora, koji je identičan sa današnjim vremenom i prostorom. Naznake fašizma iz tridesetih godina se u ovom vremenu pokazuju s novim licima, ne samo kod nas, nego i u svetu. I taj bes, koji ta nesreća izaziva, nas je podstakao da na špici napišemo da je scenario inspirisan romanom Miroslava Krleže “Na rubu pameti”.

Ljudi danas slabo čitaju Krležu, neko će reći da i nije baš lak za čitanje. Možda se iz toga izuzimaju “Na rubu pameti” i “Povratak Filipa Latinovića”, koji su malo pitkiji romani. Kako ga vi doživljavate?

- Nisu njegove knjige lake, ali istina ponekad nije laka. To je jedan ogroman pisac, a u Hrvatskoj je skoro tabu tema, i niko ga ne spominje. On je o nacionalizmu pisao rečenice koje oni ne vole. Pisao je o nacionalističkoj gluposti, tako da je praktično nepostojeći pisac u Hrvatskoj. Sad su počeli da mu objavljuju sabrana dela, ali to je na nekom akademskom nivou. Vrlo malo je prisutan u prostoru o kojem je pisao tako da to možete štampati u novinama kao članak od juče.

Često boravite u Beogradu. Kako se menja grad, šta novo primećujete?

- Enormno se toga izgradilo, a sa druge strane ja volim da hodam, i vidim u tim šetnjama da se stari deo grada raspada. Išao sam ka Kalenić pijaci, i baš je tužno. U Beogradu se gradsko jezgro raspada, ali i gradsko jezgro Zagreba se raspada. Nacionalizam cveta svuda i svi se kunu u tradiciju, a ta tradicija kroz prste odlazi i neće se povratiti.

Mnogo se u poslednje vreme priča, i Stefan Arsenijević je u razgovoru sa vama to pomenuo, kako se svet danas strašno i ubrzano menja. Ali, zar to nije iluzija, zar nije uvek tako u istoriji bilo?

- Ne u ovom obliku. Uvek kada uđete u godine vam se čini da je svet otišao dođavola. Zato što više ne funkcioniše po modelima vašeg vaspitanja, odrastanja… Ali, ovo je sada prevazišlo sve. Jedan populizam koji se naziva tako, ali je zapravo suštinski fašizam. Kod vas je lepo razvijen, a i mi mu se približavamo. Svakim danom smo sve bliži vama. To su i Tramp, i Orban, to je ceo taj svet tih velikih vođa, koji su u stvari jadni ljudi, skromne pameti, ali neizmerno manipulativno odgojeni. Mislim da svet ide ka nečem gorem od onoga što smo mi uvek mislili da je strašno. Ne znam da li su to moje godine, pa ja zbog toga mislim da je svet sve gori, ali bojim se da je to stvarnost u kojoj živimo. Ja sam u godinama kada više ništa ne može da mi se desi, kada više niko ne može na mene ni sa čim uticati. Pobegnem u Istru i živim izolovan život, ali bojim se za sve klince i klinceze ovih prostora da će im egzil biti jedina šansa. Međutim, pojavljuje se pitanje gde uopšte otići u ovom svetu koji postaje mono disciplina. Nekad je svet bio stereo, pa bi čovek otišao u kanal levo, ili kanal desno, kako bi hteo. Ali, danas gde god da odeš je manje-više slično...

Pratite li nove srpske filmove?

- Jako malo. Stalno sam na relaciji Hrvatska - Amerika, i nemam vremena. Dok sam radio festival u Motovunu, svake godine sam gledao sve što se snimalo, a sad već dugo nemam taj pregled. Tako da se ne usuđujem bilo šta da govorim.

Bonus video: Reditelj Luka Popadić