1
Najširoj publici kritički ili analitički tekstovi o filmu mogu biti zabavni samo ako su kraći, duhoviti i tiču se blokbastera ili tematski polemičkog igranog, u ređim slučajevima dokumentarnog, dugog metra. Jedan od osnovnih izazova savremenog kritičara ili filmologa sa medijskom delatnošću je kako da u potrazi za publikom, odnosno za komunikativnošću teksta, ne zapadne u štancanje površnih kino-kolumnica, kaže Nikola Radić, filmski kritičar.
Piše Nikola Marković
U vremenu kada redakcije većine dnevnih listova imaju sve manje prostora za stručnu filmsku kritiku, dok sa druge strane imamo „inflaciju“ blogera koji neobaveznim i ne nužno kvalitetnim stilom pišu o filmovima i serijama, sajt Filmoskopija predstavlja značajno osveženje. Nastao kao projekat Filmskog centra Srbije 2019. godine, u cilju promovisanja filmske kritike i razvijanja kritičke misli kod mladih, ovaj sajt je do sada objavio više od 850 tekstova, a organizovano je i nekoliko radionica na temu filmske kritike.
Krajem prošle godine na mesto urednika je došao Nikola Radić, filmski kritičar i dosadašnji član Filmoskopije. Radić je nakon osnovnih studija francuskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, završio Master studije inženjerstva kulturnih projekata na Univerzitetu Bordo Montenj i Institutu političkih studija u Bordou kao stipendista vlade Francuske. Već desetak godina se bavi novinarstvom i prevođenjem, piše poeziju (zbirka „Prolećima si potreban“, 2017) i prozu (roman „niz pukotina“, 2022). Dopisnik je francuskih i regionalnih medija (film, književnost, muzika). Sarađuje sa francuskim televizijama i Francuskim institutima u Srbiji i Hrvatskoj, a kao saradnik Filmoskopije aktivan je od oktobra 2020. godine.
Nedavno si postao urednik Filmoskopije, sajta koji okuplja nove, mlade kritičare. Šta je novo i sveže u tvom pristupu ovom poslu u odnosu na ono što smatramo „tradicionalnom“ filmskom kritikom?
– Anglosaksonska review prežvakavanja, dosadna žanrovska uokvirivanja i instant-mišljenja o filmovima razbacana po internetskom prostoru gurnula su u drugi plan upućenu, promišljenu i minucioznu kritiku. Zvučim kao Metuzalem, ali ovu dijagnozu je teško opovrgnuti. Vlastitim tekstovima i onima koje uređujem pokušavam da uspostavim standarde kakvi važe u relevantnim francuskim časopisima i listovima – a nekada su važili i na jugoslovenskom prostoru, pre nego što će se izgubiti u smenama generacija, tržišnom diktatu i evoluciji kritičarskih praksi – te su neki od ciljeva konciznost i oštrina, dinamičan izraz i cizeliran stil. Usudimo se i na jednu teatralnu: filmska kritika će biti uzbudljiva ili je neće biti.
Koliko je mlada publika zainteresovana za stručnu i obrazovanu kritiku danas, da li je to nešto „preozbiljno“ i može li se biti istovremeno biti zabavan i stručan u pristupu analizi filma?
– Da imamo relevantnije kritičke medije, možda bismo imali i statistiku, ali još smo daleko od toga. Činjenica je da među mladima filmofila ne manjka, a isti i izgaraju u raspravama na platformama poput Letterboxd. Te čitaoce moramo da pridobijemo i svi mi koji se zalažemo za dubinsku analizu. Najširoj publici kritički ili analitički tekstovi o filmu mogu biti zabavni samo ako su kraći, duhoviti i tiču se blokbastera ili tematski polemičkog igranog, u ređim slučajevima dokumentarnog, dugog metra. Jedan od osnovnih izazova savremenog kritičara ili filmologa sa medijskom delatnošću je kako da u potrazi za publikom, odnosno za komunikativnošću teksta, ne zapadne u štancanje površnih kino-kolumnica.
Koji domaći filmovi su ostavili najjači utisak na tebe u 2022. godini?
– Toliko sam preporučivao neke filmove da im polako postajem promoter, a to je upravo uloga koju želim da izbegnem. Čitaoce mogu recimo da uputim na Filmoskopijin Top 5 srpskih produkcija i koprodukcija 2022. Umesto da hvalim pojedinačne naslove, reći ću da nam je nonfiction scena u usponu i da se radujem onome što će iznedriti u predstojećim godinama.
Gde se domaći filmovi nalaze u odnosu na evropsku filmsku scenu danas, stilski i po kvalitetu, a naročito kada govorimo o autorima i autorkama mlađe generacije?
– Vrlo je nezahvalno upuštati se u takva poređenja, naročito jer ni evropska filmska scena nipošto nije ni kvantitativno ni kvalitativno ujednačena. Svakako stoji da je u mnogim evropskim zemljama znatno lakše finansirati film nego u Srbiji. Mene pak više „brine“ ono što novac ne može da osigura ni nadomesti: nedostatak vizije, autorska letargija, rovitost, bezidejnost i uniformnost koje čine da mi kritičari često kažu: „ne znam šta bih pisao/pisala o tom filmu“. Dakle, gomila filmova koji ne dirnu ni formalističku niti neku vrlo smelu društvenu žicu. Pomenuti problem sa finansijama gotovo da nema veze, budući da se i sa nepostojećim ili smešno niskim budžetom mogu snimiti odlični filmovi, pa čak i dugometražni igrani. Pogledajte samo „Once“ Džona Karnija ili, malo lokalniji i recentniji primer, „Moj jutarnji smeh“ Marka Đorđevića.
Kakav je bio evropski film u protekloj godini, koja ostvarenja su ostavila najjači utisak na tebe?
– Nisam još uvek pogledao dovoljno evropskih naslova iz 2022. da bih mogao da sudim o godini u celini, ali mi većina pogledanog ostavlja utisak mlakog, već viđenog, zaboravljivog. Tržišno gledano, kinematografija se definitivno izdiže iz pandemijskog pepela, a dobra vest je da smo prošle godine dobili i jedan sočan evropski blokbaster koji je potpuno pomeo svetsku scenu: „Trougao tuge“ Rubena Estlunda. Njegov film jeste petparačka kritika pomahnitalog kapitalizma, ali je uz to i izvrsna razonoda. Od igranih bih izdvojio „Duhove ostrva“ (The Banshees of Inisherin) Martina Mekdone, koji se ne samo veoma suptilno uvlači pod kožu, već se može pohvaliti i jednim od najboljih muških glumačkih tandema u novijoj istoriji, koji čine Kolin Farel i Brendan Glison. Među favorite ubrajam i „Rewind & Play“, eksperimentalni film Alena Gomisa o Telonijusu Monku.
Objavio si roman „niz pukotina“ u kome tematizuješ povratak Beograđanina iz Francuske u ovaj grad koji je naružen do neprepoznavanja. Da li se to „naružavanje“ odnosi samo na sveprisutan investitorski urbanizam ili ima i druge dimenzije?
– Želeo sam da pokažem kako se za vrlo kratko vreme – u ovom slučaju dvadesetak meseci – izgube reperi, odredišne tačke u gradu u kome ste dugo živeli. Ideja o odrođenosti poklopila se sa ubrzanim urbanističkim preobražavanjem Beograda. U romanu ne pominjem same investitorske projekte, više pokušavam da uhvatim trenutak u vremenu kada širim centrom gospodare bageri, gradilišta, skele i izrovane ulice. Pukotina kao motiv tako se odnosi ne samo na popucalu sponu mog protagoniste sa gradom, već i doslovno na napuklo gradsko tkivo, iz koga će, možda, izrasti neki sasvim novi grad. Junaka, koji je poprilično staromodan, upravo i plaši nemogućnost hvatanja koraka sa gradom, ljudima i vremenima.
U kakvom odnosu stoji tvoje bavljenje filmom i pisanje? Da li je ono „filmično“ na bilo koji način i razmišljaš li o tom odnosu dok pišeš?
– Budući da gledam jedan film dnevno već godinama, kinestetski kvaliteti su već dobrano prodrli u moj tekst i ne opirem se. Štaviše, oni me udaljavaju od čiste literarnosti i književnog akademizma prema nečemu vizualnijem i „izlomljenijem“. U mojoj prozi se ionako oseća upliv drugih disciplina kojima sam se bavio ili se bavim: filologije, poezije, muzike, novinarstva, teorije… Film joj, čini mi se, donosi autentičnije dijaloge i oneobičava tekstualnu montažu.
Bonus video: Darko Bajić o „Filmu davne budućnosti“
