1
Zasluženo dug, do kraja ispunjen život Dragoslava Mihailovića, praćen priznanjima koja su ga blagovremeno uvrstila u red živih klasika, bio je i prepun iskušenja i turobnih prepreka, kaže za Nova.rs pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić.
Čuveni pisac, romansijer, scenarista, dramaturg, akademik Dragoslav Mihailović, preminuo je danas u Beogradu u 93. godini.
– Odavno potvrđeno kao neporeciva vrednost moderne srpske književnosti delo Dragoslava Mihailovića ostaće kao trajno delujuće svedočanstvo o vremenu koje je on sam proživeo i preživeo, ali i kao okupljajuća tačka najrazličitije konstruisanih akademskih čitanja, pa, nikako ne na poslednjem mestu, i kao stvaralački orijentir proznim piscima koji su došli posle njega. „Frede, laku noć“, „Tikve“, „Petrija“, „Čizmaši“, „Jalova jesen“ … to su knjige iz kojih svako ko piše, bez obzira na različitost individualnih stvaralačkih poetika i predispozicija, dobija nauk kako treba ostati okrenutog lica prema vremenu koje nam je dodeljeno.
Zasluženo dug, do kraja ispunjen život Dragoslava Mihailovića, praćen priznanjima koja su ga blagovremeno uvrstila u red živih klasika, ističe Pantić, bio je i prepun iskušenja i turobnih prepreka.
– Dragoslav je pisao uprkos njima, razumevajući da su ta (crna) iskušenja i te (još crnje) prepreke tek nužnost kojoj se posle svega, a naročito posle njenog prevladavanja, ne treba svetiti, niti nad njom likovati, nego je uzimati kao polazište velike umetničke vizije o sveopštoj pogubljenosti ovdašnje zajednice u huku velikog istorijskog vremena. U svojim pričama, romanima i dokumentarnoj prozi on je iscrpno tematizovao nemoć čoveka da se odupre tragičkom pritisku istorije i ideologije, i time je temeljno odredio neorealistički poetički tok moderne srpske književnosti, opravdano i sa punim pokrićem zaslužujući status „živog klasika”. Ljudsko postojanje dato u elementarnom vidu, još češće uniženo i neostvareno, puno trpljenja zla i patnje, i to iz razloga koji se ne daju uvek racionalizovati, a u kojem neznano kako ipak pretrajavaju Mihailovićevi junaci, čine podlogu za razvijanje tragičkih predstava kojima se niko, bez obzira na svoj društveni status, ne može odupreti.
Koristeći se različitim jezičkim kodovima, nastavio je naš sagovornik, od gradskog slenga do dijalekatskih idioma, i primenjujući celu skalu narativnih postupaka, od skaza, preko dokumentarnosti i snižene (infantilne ili redukovane) tačke gledišta, do objektivizujućeg, hroničarskog opisivanja tegobnih, nakaznom politikom indukovanih zbivanja, Dragoslav Mihailović stvorio je poseban, prepoznatljiv tip naracije, paradigmatičan za jednu poetičku stranu srpske proze u drugoj polovini 20. i prvim decenijama našeg veka.
– Završnu priču, pod naslovom „Preživljavanje”, koja je dala ime i njegovoj poslednjoj za života objavljenoj knjizi priča, Dragoslav Mihailović poentirao je rečenicom: „Šta čovek, mislim se, da radi sa svojim životom?”. Jedan od mogućih odgovora, za njega svakako najbolji, ujedno i iskupljujući, dao je on sam, izgradivši opus za koji se bez imalo premišljanja može reći da je i temelj i vrh srpskog pripovedanja novijih vremena.
U razgovoru koji je Pantić vodio sa Dragoslavom Mihailovićem povodom njegovog osamdesetog rođendana, upitao ga je kako, osvrćući se unazad, vidi sopstveno delo.
– Odgovorio mi je: „Moj prvi nagon bio je da se vučem po nekoj neprohodi, pri čemu postoji neka svetlost u daljini do koje treba da se probijem. Drugi deo, i tu se ja snalazim onako kako mogu da se snađem, jeste onaj kritički, racionalni deo kad čitam to što sam radio i kada nemilosrdno odbacujem sve što ne valja. Ja sam, po mom mišljenju, taj posao dosta dobro obavio i mogu mirno da putujem na onaj svet. Kad ovo kažem, ja to kažem kao neko svoje krajnje intimno stanovište” – priseća se Mihajlo Pantić i dodaje:
– I sada, kada je otišao, ostavljajući nam svoje nadahnute, grcave redove kao zaveštanje kojem smo trajno obavezni, znam da je prispeo u tu svetlost u daljini koju je na početku svog probijanja po neprohodi video. Ta unutarnja svetlost zari i moje sećanje na Dragoslava i kao sjajni oreol poništava egzistencijalnu tamu iz koje su izrasle sve knjige koje je napisao. Zahvalan sam mu za svaku reč koju mi je uputio i za svaku proznu rečenicu kojom me je na taj put izveo.
Bonus video: Sahrana Dejana Mijača
